Svi smo mi NATO taoci

Dvoje Srba ubijeno je u Libiji. Slučaj građana Srbije, zaposlenih u ambasadi u nesrećnoj, dugotrajnim ratom podeljenoj i u nasilje ogrezloj afričkoj zemlji, slika je današnje Srbije i njenih međuanrodnoh odnosa. Posebno odnosa prema Sjedinjenim Državama.

Oteti pre osam meseci naši građani nalazili su se zatočeni u Libiji dok je javnost bila u potpunosti demobilisana. Dok bi u drugim državama trajala talačka kriza, dnevnik državne televizije bi počinjao sa kratkom vešću o stanju pregovora, dok bi javne manifestacije bile posvećene solidarnosti, a službe bezbednosti se razmilele po svetu… Kod nas je vlast, kao u stara komunistička vremena, povremeno više uzgred, gnevno što je invalidni ekstremiteti nerazvijene demokratske države na to prisiljavaju povremeno davala šture informacije o ovoj dugotrajnoj talačkoj krizi. Na osnovu njih prosečan gledalac je imao utisak da kriza samo što nije rešena, da je javnost ustvari velika smetnja predanom radu naše diplomatije i bezbednosnih službi i da su oteti ustvari isto malo odgovorni jer, otprilike, ko im je rekao da lutaju Libijom?

Prekjuče nam je javljeno da su taoci poginuli. Tokom više meseci pregovaralo se sa grupom koja navodno nije bila ni teroristička ni politička – već samo kriminalna – o visini otkupa. Pregovori su išli preko porodica koje su kriminalci kontaktirali. Navodno su sume novca bile previsoke, ali su srpske službe zajedno sa libijskim napredovale, a onda su ih prekinuli Amerikanci. U bombardovanju koje su izveli avioni Vojske SAD uništene su zgrade koje je držala ova teroristička grupa, a među mnogobrojnim poginulim nalaze se i oteti državljani Srbije.

To je naša, srpska, sudbina. Dogodilo se to upravo u sedmici u kojoj je Narodna skupština prihvatila sramotni sporazum kojim je NATO konačno ušao u Srbiju i kad ga je predsendik republike i potpisao. Podsetimo, pre sedamanaest godina on je bio potpredsednik vlade koja se hvalila da je pobedila NATO, od tada SAD i saveznici su se pobrinuli da raketaši koji su ih višestruko neprekidno ponižavali prkoseći im tokom dugih sedmica postanu kuvari a vojni inžinjeri po zapadnim firmama mogu da sastave čitave timove za mali fudbal – samo je bajčetinski maturant-genije, ostareli autodikta, okićen šarenim diplomama za ovih sedamnaest godina, napredovao. Verovatno zato što je veliki partiota.

Naši saveznici, veliki prijatelji, nisu verovatno ni obavešteni o našem „malom“ problemu. I o Srbiji čiji službenici lutaju Libijom, kao da su oni krivi a ne onaj ko ih u zemlji koja je država samo formalno sve ove godine u tolikom broju drži. A tek da nam pomognu… Da vidimo neku korist od onih koji služe samo krupnom kapitalu i bolesnoj mržnji prema islamu, pravoslavlju i strahu od svake ozbiljnije konkurenicije.

Jedino što je za pohvalu, jeste činjenica da je Dačić, ministar spoljnih poslova, nateran da se na konferenciji za novinare suoči sa javnošću. Poznat kao oprezan i proračunat on je kod svojih koalicionih partnera godinama bio zloglasan zato što se pred lošim vestima i raznim opasnostima koncentriše i promeni agregatno stanje pretvarajući se u paru. Sada su pred srpsku javnost izašli premijer i on.

I dobili smo ono što marketinški stručnjaci i očekuju. Iskrene političare koji su spremni da prihvate odgovornost. Odgovornost kao takvu, ali ne i njene posledice. Niko nije podneo ostavku, protokoli neće biti menjani, saveznici naše neutralne demokratije neće dobiti ništa osim note, naše specijalne snage će i u buduće čekati teroriste da nam dođu ili penzionere ako se organizuju bilo kako osim preko dinastije Krkobabića čiji je glavar upravo ponovo promenio politički svlak.

A kad se samo setim starih vremena… Kako je tada već bivši predsednik republike Tadić govorio o operaciji „Balkanski ratnik“ – o tome kako smo sarađivali sa američkom DEA-a i kako su oni pratili tovar sa tonama droge do Gibraltara, a od tih Herkulovih stubova smo je „pratili mi“. Nisam imao srca da mu kažem da BIA nema rezidenta u Sarajevu, a kamo li u Tandžiru… Važna je igra. Mada ne razumem šta je smetalo da jedna grupa naših specijalaca u dogovoru sa SAD otputuje do Libije i pokuša da primeni neka znanja protiv osoba koje su profesionalne samo u kriminalu i tvrdnjama da je njihova profesija religiozno motivisana.

Mogli smo da pitamo naše prijatelje koji su u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj ubili jedno dve hiljade našeh sunarodnika da propuste i pomognu naše specijalce. Baš kao što smo se i mi obavezali da dozvolimo Natovcu da dođe gde god hoće u Srbiji, bez da plaća porez, putarinu, odgovara srpskom sudu ili skine uniformu. Mogli smo… Da je nekog bilo briga za više nego da zajedno sa familijom i fisom dođe na budžet ubica naših ljudi. Koliko je uverenje u sklapanju ugovora sa NATO govori i činjenica da kritikujući svoje kritičare naprednjaci i njihova novinarska paravojska govore da su prethodni ugovori bili jako štetni, a ovaj je sada najbolji moguć… Pa što nisu poništili štetne ugovore?

„Sve će biti bolje ako uđemo u NATO“ – rekli bi oni ali još ne smeju. Biće jeftinije jer neće se dugo pregovarati, a naše građane neće ubijati američki avioni već sami teroristi.

Izvor: Napredni Klub