НАТО у Варшави – закључци и оперативно деловање

У време док настаје овај текст, у Минхену се одвија права драма са озбиљним људским жртвама. Још увек неидентификовани терористи су побили недужне људе у локалном тржном центру и по улицама тог немачког града. Проглашено је ванредно стање а полицијске и специјалне федералне јединице су у потрази за починиоцима. Слично ономе што се недавно дешавало у Ници, где је од стране терористе-камионџије убијено више десетина цивила  а стотине повређено.

Да се подсетимо, утисци о терористичком акту из монденског француског летовалишта се нису ни слегли, а већ се догодио покушај војног удара у Турској, након чега је Реџеп Таип Ердоган предузео обимне репресивне (боље рећи, до сада невиђене осветничке) мере, а затим и завео тромесечно ванредно стање, чиме је, ако ништа друго, силом хомогенизовао народ. Па да видимо, у будућности, ко ће се супростављати агресивним плановима те важне НАТО чланице у најважнијем региону света. Уколико и даље има оних који се надају, а неки су и убеђени, да ће се турски председник отргнути контроли Запада, па чак и извести Турску из чланства у Алијанси, ваља им поручити да је тако нешто немогућа (али и код самог Ердогана нежељена) мисија.

Шта би могло да буде заједничко, то јест шта је претходило наведеним, на први поглед неповезаним дешавањима (баш као што су и учестали немири и жртве по градовима широм САД) и ономе што ће, према проценама аутора, тек да уследи? Дешавања која су одавно позната под називом специјалне субверзивне „Гладио операције“, од чега се борцима противу „теорија“ завера коса диже на глави.

Дакле, дефинтивно је одлука глобалне елите да озбиљно усталаса свет, на првом месту Европу и Блиски исток и да се крене у изазивање (пред)ратног хаоса, који за циљ има (након што се хомогенизују и довољно припреме све расположиве војне и остале ефективе у условима ванредних мера) сламање Русије и освајање Евроазије, не би ли коначно заживео Нови светски поредак. Делује парадоксално онима који се не баве овом проблематиком, али је на жалост тако. На то указује више озбиљних индикатора, односно препознатљиве и проверене матрице, по којима се одвија дестабилазација на изузетно широком геополитичком простору. Уосталом, дела све говоре, пустимо празну причу.

Ко је пажљиво пратио недавно завршени Самит НАТО пакта у Варшави – гле чуда, управо након тог окупљања убразно крећу (!) жестоки терористички и остали акти – и ко је темељно проучио званична документа, о чему је већ било речи у првом тексту посвећеном том скупу „НАТО самит, лицемерје на делу и агресија у најави – осврт на српско учешће“[i], могао је без по муке да схвати шта се спрема, какве су намере ударне глобалистичке песнице – циљеви, задаци, начин реализације њиховог Стратешког концепта и планирана динамика.

Наравно, између редова званичних списа релативно лако да се уочити, да је основна тактика за припрему својеврсног бојишта, затим, потребног амбијента и борбених снага, управо ово што (или нешто слично из богатог асортимана, које тек следи) гледамо у Француској, Турској, Немачкој… Постоји само још једна варијанта, а то је, да су шефови држава и влада Северноатлантске алијансе, те њихови помоћници, министри одбрана и, наравно, НАТО особље предвођено Јенсом Столтенбергом, видовити, то јест, православним речником казано – прозорљиви. Треће солуције нема.

И зато, у вези са наведеном дилемом – како открити позадину догађаја и извршиоце радова – неопходно је темељитије се осврнути на закључке самита у Варшави, тачније на усвојена документа, на јединствено заузете ставове, подељене задатке и операционализацију истих, која је увелико кренула. И мозаик ће се сам од себе склопити. Део тога што је написано на стотинама страница треба читати баш тако како је срочено, један не тако мали део између редова, а оно што је, лично ценим, најважније, како би се народски рекло, потребно је окренути наглавачке. И одговори су ту.

Рецимо, у већ у тачки 1. најважнијег документа под називом „Коминике шефова држава или влада“ (Warsaw Summit Communiqué),[ii] се дословно наглашава, на врло специфичан начин, како су се окупили у Варшави „у одлучујућем тренутку за безбедност наших народа (нација) и становништва“. Овакви изрази нису никада били пракса НАТО-а на најважнијим скуповима. Због чега је ово „одлучујући тренутак“ и од када се то Алијанса, дакле, војни савез суверених држава, директно (као) бави безбедношћу становништва? Или је ово била вешта и лукава најава онога што је уследило за само који дан након разлаза из главног града Пољске?

У вези са напред наведеним следи наставак у тачки 2. где се између осталог истиче, како је обавеза НАТО да штити и брани „недељиву безбедност и заједничке вредности“ те ће у вези са тим „Алијанса наставити да успешно испуњава сва три основна задатке која су постављена у Стратешком концепту: колективна одбрана, управљање кризама и кооперативна безбедност“.

Због чега упорно потенцирају „управљање кризама“, осим што тај концепт, или боље рећи доктрину, бране познатим фразама о свеопштој нестабилности у свету? Али никако да истакну ко, како и због чега изазива и води кризе, осим што имају дежурне кривце – терористе свих боја, нарочито оне арапског колорита, и у последњих пар година Русију? 

Шта нам о томе казује, да не идемо предалеко, најновија историја у последњих 20-так година, поводом чега све више на светло дана, и то баш на Западу, излазе стварни изазивачи и извршиоци прљавих послова? Од агресије на СРЈ која је осмишљена на платформи лажне хуманитарне катастрофе, преко „међународних терориста“ који су идентификовани и лоцирани тако што су им прво подметнуте њујоршке куле близнакиње и „ничим“ изазвано рушење оне треће, суседне зграде, преко прогона истих у Авганистану, а затим и у Ираку, до „решавања“ кризе у Либији (ништа мање у Египту и Тунису), па затим у Украјини где су потпомогли, тачније, извели класични државни удар, све до рата у Сирији. 

Зато, већ у тачки 4. следи разрада шта им ваља чинити, и ево тог дела: „Данас, суочени са разноврсним, непредвидивим и захтевним безбедносним окружењем, предузели смо додатне мере да бранимо своју територију и штитимо наше становништво, стабилност пројекта изван наших граница и наставак политичког, војног и институционалног прилагођавања нашег Савеза“.

Ово је можда и најважнија констатација – не само, дакле, да разматрају одбрану своје територије и становништва, већ итекако брину о „стабилности пројекта изван граница“ НАТО чланица. Који су то пројекти изван граница Алијансе, како је тако нешто могуће а да није обухваћено Вашингтонским уговором којим је формиран НАТО 1949. и због чега им је потребно политичко, војно и посебно институционално прилагођавање Савеза, када још увек нису промењени принципи, правила и бројни међународни прописи који врло прецизно регулишу питања светског мира и безбедности? Надам се да се одговори сами од себе нуде.

Обратимо пажњу на садржај тачке 5. која заиста избацује на површину више од очекиваног. Како бројне дилеме тако и одговоре, наравно, онима који „имају очи да виде“. Ево шта дословно стоји те да то рашчланимо на делове:

„Постоји лук несигурности и нестабилности дуж НАТО периферије и шире. Алијанса се суочава са низом безбедносних изазова и претњи које потичу и са истока и са југа; од државних и недржавних актера; од војних снага и од терориста, сајбер, или хибридних напада.“

Дакле „периферија и шире“ (али само са истока и југа, никако из правца запада) је у фокусу. Рецимо, Блиски исток где им је лоцирана друга по снази оружана сила – Армија Турске, па се истиче да претња по безбедност Алијансе може доћи „од државних и недржавних актера, од војних снага и од терориста“.

Да ли наведена реченица са врло прецизним изразима асоцира којим „случајем“ или не, на недавни плански траљаво изведен такозвани војни удар у Турској (у сарадњи са Ердоганом, смем да се кладим), који је према оцени овог аутора, о чему је написан текст „Евроатлантски „гладио“ прсти покушаја војног удара у Турској“,[iii] дебела намештаљка стратега водећих чланица НАТО? Или су заиста били видовити као што напред наведох? Јер, како другачије тумачити термине – државни и недржавни актери, војне снаге и терористи, који су сви, џумле, могућа и стварна претња?!

Одмах у наставку 5. тачке стоји следећи, један од најважнијих закључака, који провејава кроз комплетан Коминике, и њега треба читати како је написан:

„Агресивне акције Русије, укључујући и провокативне војне активности на периферији НАТО територије показали су њену спремност да политичке циљеве остварује претњама и употребом силе, што представља извор регионалне нестабилности, суштински изазов Алијанси, угрожава евроатлантску безбедност, и угрожава наш дугогодишњи циљ у Европи као целини, а то су слобода и мир“.

Дакле, за НАТО умове је Русија агресивна пре свега због Украјине (Крим и Исток те земље) и Грузије – којима врло детаљно посвећују посебну пажња у наставку Коминикеа и у засебним документима Самита – али и због војног ангажовања на Блиском истоку, на Црном мору и Медитерану, на Балтику, и посебно у Сирији, где се Русија појавила потпуно легално и легитимно у складу са међународним ратним правом, на позив свог савезника. И где је постигла задивљујуће резултате у елиминисању терористичких формација које су деценијама уназад стваране управо од стране водећих НАТО чланица.

Отуда је, у наставку тачке 5. истакнуто до сада невиђено лицемерје о борби противу тероризма који спроводи Исламска држава Ирака и Леванта (ИСИЛ). Ево тог дела, уз нагласак, да се истом тачком, дакле на истом месту, скоро па равноправно третира „агресивна Русија“ и снаге ДАЕШ, кроз призму њихове – НАТО, наводно угрожене безбедности, како истичу:

„Наша безбедност је такође дубоко угрожена безбедносном ситуацијом на Блиском истоку и у Северној Африци, која се знатно погоршала у целом региону. Тероризам, посебно од стране тзв. Исламске државе Ирака и Леванта (ИСИЛ) нарастао је до невиђеног нивоа и интензитета, задире у све савезничке територије, а сада представља непосредну и директну претњу нашим народима и међународној заједници. Нестабилност на Блиском Истоку и Северној Африци  доприноси избегличкој и  мигранатској кризи“.

Ем лукава (али и директна) замена теза, ем својеврсно вађење, али и недвосмислена најава шта ће у будућности чинити, након што су својим субверзивним и директним ратним ангажовањем дестабилизовали комплетан Блиски исток, а север Африке практично уништили. Да ли се у овом делу може пронаћи одговор на питање – ко је својевремено (и дан данас то чини!) стварао исламске фанатике и коме они заиста чине услугу, то јест, под чијом су непосредном контролом, али и у шеми логистичке и сваке друге подршке? 

Одговорно тврдим да је то управо западни свет о коме зборимо (јер, да није тако до сада би их претворили у прах и пепео), а ако због ничег другог, онда због квалификације да наведена такозвана држава ИСИЛ са својим тероризмом „задире у све савезничке територије, а сада представља непосредну и директну претњу нашим народима и међународној заједници.“

Ако бисмо били педантни, ваљало би их питати – које су то савезничке територије у наведеном делу Блиског и Средњег истока у које терористи задиру? Тамо нема чланица НАТО. Наравно, одговор би био – то је Ирак, након што су га претходно преорали и изазвали стварни геноцид, па га форме ради називају савезником.  Баш као у случају Авганистана у којем имају и званичу НАТО мисију.

Или је можда територија Турске угрожена? Она свакако није, а посебно не након што је откривена и документована блиска сарадња Ердогановог режима са ИСИЛ-ом и осталим терористичким а „умереним“ и „лако“ наоружаним групама. Иран, Сирија…? Ни под разно, они су директни противници.

Јордан – управо супротно, територија те државе не само да није угрожена, већ се у њој реализује обука за потребе НАТО блискоистичних савезника. Званично, и то је похваљено и истакнуто у наведеном Коминикеу, у тачки 106. на следећи начин: „Поздрављамо дугогодишњу партнерску сарадњу са Јорданом, кључним партнером на Блиском истоку, и допронос успеху постојеће одбране НАТО-а и изградње капацитета везаних за безбедност… Ми смо захвални нашем партнеру Јордану за свој допринос у НАТО вођеним операцијама током много година.“

И на крају тачке 5. потенцирају се главне последице – избегличка и мигрантска криза. Недвосмислени резултат њиховог агресивног ангажовања у напред наведеним деловима света. Значи, они ће се „посветити“ овом изузетном проблему, али баш онако како су то чинили минулих неколико година. А то је – никако, то јест, управо онако како је потребно да би се изазвао планирани хаос широм Европе.

По моделу – два корака напред, корак назад. Тачно у мери реаговања и протеста слободољубивог света и пар суверених државника који се још увек недају глобалистичкој пошасти или су принуђени, ради властите јавности, да се непланирано јуначе. Или да играју онај део велике игре који је обавезни и пратећи декор, то јест, да буду неопходан зачин у чорби која несме бити бистра, тачније провидна. 

Јер, да су чланице најмоћнијег војног савеза у историји света, искрено желеле да реше проблем „цивилног становништва угроженог ратним дејствима“, каква је стварна дефиниција према међународном ратном праву, а не избеглице, мигранти, азиланти и слично, онда су морале да стриктно примењују одредбе Женевске конвенције из 1949. године са протоколима, које јасно обавезује како се поступа са наведеном категоријом, која, у коначном, несме да се креће из такозваних „зона безбедности“ односно „заштићених зона“. А поготову не (не)контролисано, или на своју руку и према „правилима“ руље, уз помоћ кријумчара који само што пред очима Алијансе не расписују тендере за извоз „миграната“.

Да парадокс буде већи, управо се милиони цивила угрожених ратом налазе на територији НАТО чланице – Турске, одакле се лукаво, и поред свих мера које привидно предузимају и Алијанса и ЕУ (ангажовани значајни делови средозмене НАТО флоте, затим ЕУ полиција „Фронтекс“, операција „Софија“ и др.), организовано и за сада дозирано пуштају да походе Европу.

Шта НАТО и ЕУ заиста раде? Плански и намерно траљаво и непотпуно, примењују Женевску конвенцију из 1951. године, која третира питање азила. Проблем и конвенција који немају никакве везе са ратовима и другим оружаним сукобима, који су произвели оволики број избеглица. И ето нестабилности и планираног хаоса. Чак и да нам кроз масу врло младих, војно способних Арапа, не гурају окореле терористе ДАЕШ-а.

И, зато, посебно пада у очи садржај последње реченице у следећој тачки 6. Коминикеа, у којој је срочено не само врхунско лицемерје и непоштење, већ је јасно оивичено шта предстоји у блиској будућности, што је недвосмислена најава агресије на веома широком фронту:

„НАТО мора задржати своју способност да одговори на кризу изван њених граница, и да остане активан на плану пројектовања стабилности и јачања међународне безбедности кроз рад са партнерима и другим међународним организацијама“.

Дакле, поново „криза изван граница“ Савеза и активност „на пројектовању стабилности и јачања међународне безбедности.“ А како то они чине, уколико изврхунимо наведене фразе и посебно делање кроз даљу и ближу прошлост, више и не треба доказивати. Надам се бар не огромној већини људи. Наравно, у наведену категорију не рачунам српске такозване (а техничке) власти – преумљене радикале, „генетски модификоване“ социјалисте и осталу властодржачку и прелетачку братију, с обзиром да смо их поодавно идентификовали као добрано плаћене „агенте од утицаја“ западних завојевача. 

Анализарајући домете заиста историјског НАТО самита у Варшави с почетка јула ове године, дођосмо тек до 6. тачке. А шта тек пише у преосталих стотинак и нешто, које заиста изазивају главобољу и неспокој, о томе у наредним освртима. Осим, уколико у међувремену непланирано и убразано, и садржајније него до сада, крене терористичка и остала оружана динамика о којој зборимо. 

Најновији догађај у Минхену на тако нешто слути. На жалост. Или, супротно томе – нека већ једном све зверке поискачу из жбуња. Па ко преживи, причаће.

____________________________________

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/nato-samit-licemerje-na-delu-i-agresija-u-najavi-osvrt-na-srpsko-ucesce/

[ii] http://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_133169.htm?selectedLocale=en

[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/evroatlantski-gladio-prsti-pokusaja-vojnog-udara-u-turskoj/

Извор: Фонд Стратешке Културе