НАТО, Украјина, Русија или све се ТО већ догодило (1)

Улога Запада при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, када је истовремено ударен темељ, трасиран пут, који је водио ка војној интервенцији у Авганистану, ка нападу Запада на Ирак и Либију и „представничком“ рату у Сирији, представља вероватно одсудно падање на испиту одговорности пред историјом од стране „НАТО-демократија“.

Тренутни врхунац овог развоја, у рано пролеће 2014, представља најновија – и од Другог светског рата несумњиво најопаснија јер је непосредно и масивно претећа за Русију – ескалација у Украјини, где се Запад отворено повезује са извршиоцима несумњивог државног удара, са украјинским милитантним неонацистима (Десни сектор, Свобода, који следе пример Степана Бандере и отворено пропагирају и практикују расизам, антисемитизам и тероризам) не би ли своју доминацију још даље проширио на Исток.

Није, наравно, у питању то да Украјина има огромне проблеме, дефицит демократије, висок степен корупције и мањак људских права и слобода, потребу политичких, економских и социјалних реформи, да су људи с правом незадовољни и захтевају промене. Али дефицит демократије компензовати нацистичком идеологијом и захтевима „Украјина Украјинцима, све Јевреје и Русе побити“? „шака свесних“, која управо покушава да поведе „гомилу угрожених“ а коју пак „НАТО демократије“ стилизују као „борце за демократију“ и подржавају, припада дакле отвореним и ватреним следбеницима оних који су градили концентрационе логоре и конструисали гасне коморе, употребљавали митраљезе и бомбе, ножеве и маљеве као „аргументе“, вршили погроме, масовна убиства и геноциде.

Размотримо кратко позадину и хронологију догађања при развоју ове кризе.

Виктор Федорович Јанукович био је исто толико корумпран и исто толико демократски или недемократски оријентисан као и политичари пре и после њега. Он је, међутим, био легално и демократски изабрани председник државе. После ступања на дужност у фебруару 2010. изјавио је да Украјина жели да буде „несврстана земља и мост између Русије и ЕУ, али не и члан НАТО“. Две године касније истакао је „обострано корисну привредну сарадњу са Русијом у оквиру царинске уније“. Потом је у Бечу 2013. још једном потврдио да његова влада не мења свој курс и жели повезивање са Европом, али да тренутно и из привредних разлога није у стању да одмах потпише асоцијативни уговор са ЕУ, да то мора да се за извесно време одложи. Нешто касније, 25. новембра исте године, још једном је јавно и недвосмислено потврдио да „нико неће бити у стању да скрене Украјину са европског пута“.

За подсећање, ЕУ је већ једном претходно учинила то исто и ставила тај асоцијативни уговор са Украјином привремено „на лед“; Исланд на пример није одложио потписивање уговора, већ је после дугих преговора дефинитивно одбио да приступи ЕУ и ништа се није десило. У Украјини, напротив, одмах је дошло до „спонтаних ерупција народног гнева“, до протеста и демонстрација (Евромајдан у Кијеву), као и до захтева да Јанукович буде смењен.

Коме је то користило, а коме штетило? Теза за дискусију гласи:

1. Једна земља на граници две велике културолошке традиције у Европи, која се креће ка чланству у ЕУ и себе види као мост између Истока и Запада, од користи је процесу свеевропских интеграција на релацији ЕУ – Украјина – Русија;

2. Њено одбијање да приступи НАТО је, међутим, несумњиво штетно по интересе САД и њихово самосхватање да ЕУ може и сме да буде само продужена рука и део НАТО империје под америчким вођством.

Колико спонтане су дакле биле дотичне „ерупције народног гнева“ у Кијеву? Да би се избегли неспоразуми, овим се не поставља у питање искреност, воља и тежња људи ка променама набоље, али најкасније после врло сличних манифестација у некадашњим земљама комунизма познато је да је инструментализовање масе незадовољних („гомила угрожених“) од стране „шаке свесних“ незаобилазни механизам историјских преврата. Потом се опет једном констатује да „револуција ждере своју децу“ и – све иде даље. То је емпиријско сазнање из Француске револуције, Октобарске револуције и у новије време Арапског пролећа.

ПАД ЈАНУКОВИЧА И СТРАНЦИ У УКРАЈИНИ

Протести на Мајдану су се дакле развили и све више ескалирали, тако да је Јанукович, уз посредство министара иностраних послова Немачке и Пољске, 21. фебруара 2014. потписао уговор са политичком опозицијом о мирном решавању кризе, који је предвиђао формирање прелазне владе и превремене председничке изборе већ 2014. И вођство демонстраната – „Мајдански савет“ – је то прихватио, само паравојна организација Десни сектор не.

Још увек није разјашњено ко је издао наређење да се полиција и војска тог истог дана повуку из свих државних институција, на шта је Јанукович одмах напустио град а потом и земљу. Већ следећег јутра паравојне формације из редова демонстраната са Мајдана запоселе су председничку палату и његову приватну резиденцију. Сутрадан, 23. фебруара су нови властодршци огласили да је председник државе одлуком парламента смењен, јер је напустио земљу, што је било дефинитивно противуставно, јер устав Украјине не познаје то као могући разлог. ЕУ је међутим већ 24. фебруара обзнанила да признаје ту одлуку.

Радило се дакле о насилном, илегалном и противуставном пучу, који је спречио покушај да се процес све-европских интеграција на релацији ЕУ – Украјина – Русија помери са мртве тачке. ЕУ је при томе радила против сопствених интереса и испоставила се заиста као само продужена рука и део НАТО-империје под америчким вођством.

Тешко значи да се при овоме радило о борби за демократију и људска права, а то потврђује и горњу поставку, велика већина мајданских – искрених и одлучних – демонстраната је, као и увек, био инструментализован и искоришћен у сопствене сврхе „шаке свесних“. Исти начин размишљања и делања је био препознатљив и при Арапском пролећу, када су свргнути само они диктатори са власти који нису били по вољи Западу. У Саудијској Арабији се, наравно, ништа није променило иако се ради не само о изразито аутократској и антидемократској држави, већ по свему судећи о главном финансијеру светског исламистичког тероризма:

„После напада 11. септембра постало је јасно да Саудијска Арабија игра много већу улогу при настајању и ширењу интернационалног тероризма, него што је то до сада изгледало. Не само Осама бин Ладен, као главешина терористичке организације Ал Каида, већ и 15 од 19 атентатора од 11. септембра били су саудијски држављани. У току истраге се испоставило да Саудијска Арабија преко добротворних организација широм света финансијски помаже и интернационални тероризам.“

О томе ко је био онај „Велики непознати“, који је 21. фебруара 2014. наредио повлачење снага државне безбедности и оставио Јануковича незаштићеним, може се само једно рећи са сигурношћу – да то није био угрожени украјински председник. У Украјини су додуше већ више пута виђени припадници америчких паравојних јединица Blackwater, али дефинитивно доказаних чињеница нема, поред осталог и јер „у немачким медијима влада и даље стриктна цензура у односу на тајне операције CIA и елитне војне плаћенике из САД у Украјини“.

И то је нешто, што подсећа на сценарио при насилном распаду друге Југославије:

„Приватизација је у међувремену стигла и до војних снага, што јавност једва да је до сада примила знању. Војне услуге пружају све више приватне војне фирме (ПМФ), које тиме преузимају значајне делове државног монопола примене легалне моћи. Имена као Blackwater или Halliburton (види о фирми коју је водио Дик Чејни, заменик Џорџа В. Буша, која је изградила бројне ФЕМА-логоре у САД; прим. аут.) у међувремену су позната. Експерти се слажу да многе војне операције данас без њиховог учешћа не би биле могуће. Један даљи Global Player је MPRI (Military Professional Resources), који, по сопственим наводима, има више генерала под уговором него Пентагон. MPRI је на пример од новембра 1994. тренирао хрватске војне снаге пре операције „Олуја“, потом је 2000. био преузет од фирме L3 Communications и сада се зове Engility. Најпознатија PMF би смела да буде Academi (првобитно Blackwater), о чијим бројним активностима је нарочито Wikileaks много обелоданио.”

Ко су биле „паравојне формације из редова демонстраната са Мајдана које су 21. фебруара 2014. запоселе председничку палату и Јануковичеву приватну резиденцију“ и финализовале пуч, учиниле га неповратним? То су били припадници радикалне ултранационалистистичк организације Десни сектор, о којој Александар Рар, директор Центра за Русију, Украјину, Белорусију и Централну Азију немачког Друштва за спољну политику каже:

„Десни сектор је био одлучујући фактор при преврату у Украјини, јер су његови активисти били спремни да се упусте у борбе са полицијом и снагама безбедности. Они су били добро организовани (…) и имали највеће заслуге у успеху мајданског покрета.“

Десни сектор и одговарајућа политичка партија Свобода су, као што је већ било напоменуто, отворени и горљиви следбеници Степана Бандере, сина једног унијатског гркокатоличког свештеника, украјинског ултранационалисте, фанатичног антисемите и нацистичког колаборационисте:

„Бандера је одмах по почетку Другог светског рата, тј. напада Немачке на Совјетски Савез стигао у поседнути пољски Краков и почео да под заштитним именом Конзул II ради за немачку контрашпијунажу (Абвер). Немци су се надали да ће Бандера Организацију украјинских националиста (ОУН) и Украјинску устаничку армију (УПА) превести на немачку ратну страну. И заиста су још пре напада на Совјетски Савез у поседнутој Пољској од припадника ОУН основане борбене јединице под немачким вођством, као на пример Легија украјинских националиста. Бандера је припадао радикалном крилу ОУН и био је је од стране совјетске, руске и пољске Владе поред осталог оптужен да је још пре уласка немачких окупационих трупа, 30. јуна 1941, у Лавову организовао масакар око 7.000 људи, претежно Јевреја и комуниста.“

ЦЕНА ПУЧА И СЛИЧНОСТ СА СРБИЈОМ

Његови следбеници су дакле били „одлучујући фактор у преврату у Украјини“ и очигледно једна врста пешадије Запада, јер, као што је фински дипломата Петер Ескола на основу у међувремену објављених докумената обзнанио, само САД су званично уложиле око пет милијарди долара у актуелни украјински пројекат. Да ли се и ово савезништво са неонацистима може назвати „неприродном коалицијом“, као у горе приказаном случају сарадње НАТО са џихадистима, са исламистичким муџахединима у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији? То не би било примерено, пре би се могло говорити о наставку сарадње.

Јер украјинска националистичка организација УПА – која је за нацисте формирала и једну СС дивизију, коју до данас неонацисти отворено славие – је и по завршетку Другог светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст. Она је била при томе подржавана како од британске тајне службе SIS, тако од 1949. године и од америчке CIA, која је на пример 1953. године падобранима убацила 75 наоружаних припадника УПА у Украјину.

За подсећање, то је била иста 1949. година, у којој је CIA интегрисала немачку тајну службу, данашњу BND, у своју организацију, две године после сопственог утемељења а четири године пошто је окупациона сила САД устоличила ту немачку службу и опет реактивирала веики број Хитлерових обавештајаца у њој. Нацистичка фаза је била превазиђена, породична свађа окончана и Немачка је поново била враћена на праву страну, у матично окриље Запада.

Да ли је могуће да НАТО ништа није научио из историје Вајмарске републике, када су немачки конзервативци и католичко-клерикалне партије здушно помагали Хитлеру да демократским путем освоји власт, сматрајући да ће га лако држати на узди, а да ће он пак бити бедем и вршак копља против друге велике културолошке традиције Европе, против Истока, Совјетског Савеза (тј. ипак против Русије). Или је овај рискантни потез Запада још један додатни доказ да су ароганција и игноранција сестре близнакиње?

Занимљиво је да је и америчка фондација National Endowment for Democracy – NED, која годинама дели милионе долара различитим невладиним организацијама у Украјини, Русији итд., са званичним циљем „јачања демократије“, вођена је од стране Нађе Дјук, чији отац је својевремено био један од Бандериних активних сарадника.

(Примедба: Исти начин „извоза демократије“ је иначе приметан и у Србији, најкасније од краја последњих балканских ратова. Најкасније, јер тек од тада су све домаће невладине организације постале обавезне да јавно изложе изворе својих прихода. Ради се о познатим именима, као што су Хелсиншки комитет за људска права, Жене у црном, Центар за евроатлантске студије, Центар за хуманитарно право, Иницијатива младих за људска права итд.)

Тако је Хелсиншки комитет за људска права – чија директорка Соња Бисерко је иначе била сведок хрватске стране у тужби против Србије за геноцид 1991-1995 (одбачене као неосноване на Међународном суду правде у Хагу) – од United States Institute of Peace – USIP 2004. добила 45.000 долара а 2006. укупно 34.550, док је Rockefeller Foundation само 13. фебруара 2008. била још дарежљивија и уплатила госпођи Бисерко суму од 75.000 долара. Поменута америчка организација NED уплатила је на 2012. рачун Центра за хуманитарно право 2012. 45.000 долара а 2013. године 47.000, док је Иницијатива младих за људска права 2012. добила 114.000 долара. United States Agency for International Development – USAID је пак расподелила 2011. суму од 50.000 долара на Центар за хуманитарно право, Жене у црном итд.

Колико је вероватно да се финансирањем ових невладиних организација, и то у земљама, које се не могу означити као исувише лојалне, тј. апсолутно подређене Западу, жели постићи само „јачање демократије“, а без узимања у обзир интереса давалаца? Питање је оправдано, нарочито када се узму обзир водеће структуре дотичних организација САД:

United States Institute of Peace – USIP је осново амерички Конгрес 1984. и његовој управи припада и амерички министар одбране. У директоријуму USAID седе амерички министар одбране, директори CIA и NSA, као и шеф генералштаба САД. Руководству NED данас припадају на пр. и Елиот Абрамс, заменик главног саветника за безбедност у влади Џорџа В. Буша, затим Мишел Дан, која је каријеру направила у The Bureau of Intelligence and Resesarch – INR, чија делатност се састоји у „сакупљању обавештајних података који су релевантни за дипломатију САД”, итд.

УТИЦАЈ „ШАКЕ СВЕСНИХ“

Колико је дакле вероватно да амерички министар одбране, директори CIA и NSA, шеф генералштаба САД, владини саветници за безбедност и скупљачи обавештајних података итд., не очекујући неке противуслуге, тако несебично деле новац својих пореских платиша по свету, и то у земљи у којој 46,2 милиона људи живи испод границе сиромаштва? Домаће невладине организације у Русији, Украјини, Србији итд., које по природи ствари себе не виде нити у служби страних тајних служби нити (Лењинових) „корисних идиота“, могле би теоретски да релативизују своја финансијска примања из САД тврдњом да се ради о малим сумама, јер један амерички носач авиона класе Нимиц кошта преко шест милијарди долара а већ један „невидљиви бомбардер“ Б-2 око 1,5 милијарду, као и да те машине служе рату, док њихов рад служи миру.

То би, међутим, превасходно био показатељ релативности сопствених исказа (теорија дефиниционизма, узурпација власти над дефиницијама стварности), јер и „НАТО демократије“ тврде да њихова ратна средства служе миру.

Ауторски став гласи да се и у овом случају може применити исти начин размишљања као и у односу на револуције – претпостављена већина искрених и одлучних, чак и идеалистичких припадника дотичних организација, смела би да буде инструментализована и искоришћена у сврхе „шаке свесних“. Другим речима, амерички министар одбране, директори CIA и NSA, шеф генералштаба САД, владини саветници за безбедност и скупљачи обавештајних података, итд. су, по сваком закону вероватноће, свесни и одани следбеници сопственог система вредности.

После насилног преврата у Украјини није, наравно, требало дуго чекати на руску реакцију, одговор је био преузимање Крима у Руску Федерацију и подршка рускима устаницима у источној Украјини. Запад је то, према очекивању, прогласио супротним међународном праву, анексијом, а Русија је, исто тако по очекивању, одговорила да је то у складу са међународним правом јер је:

1. Крим само једном у историји припао Украјини у оквиру заједничке савезне државе, и то декретом украјинског комунисте Хрушчова; и

2. Припајању је претходио демократски референдум, кога на пример пре сецесије Косова и Метохије, а коју Запад проглашава међународно-правно важећом, није било.

На примедбу да је референдум требало одржати на читавој територији Украјине, јер је Крим међународно-правно њен саставни део, Русија одговара питањем зашто својевремено није био одржан референдум на читавој територији Србије јер су Косово и Метохија били међународно-правно њен саставни део итд.

Свети се дакле чињеница, да су „НАТО-демократије“ годинама посматрале и третирале међународно право као сопствену и бескрајно растегљиву гумену играчку и давале јој по потреби „форму воде“, која заузима облик сваког суда у који се улије, и – сада се то враћа као бумеранг натраг са исте позиције силе.

ЕВРОПСКИ ПОХОД НА ИСТОК 1941.

Шта је Запад заправо очекивао од „Пројекта Украјина“, какви аналитичари и стратези су то планирали? Да ће се Русија једноставно предати? Њена граница је од 1054. најдужа додирна линија две велике културолошке традиције у Европи, она има империјалну прошлост која је свој врхунац достигла у совјетско време. Данашња Русија, међутим, није више бољшевичка творевина, већ једна демократија, васкрсла из совјетског пепела, са свим својим дефицитима и потребом даљег развоја и побољшања свог политичког, економског и социјалног система. Она је уз то велика атомска сила, која кроз историју није само гледала да шири сопствену територију и утицај већ од времена монголске доминације и потом њеног збацивања у XVI веку увек изнова морала да одбија нападе са Запада.

То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су једном приликом заузели штавише и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, потом Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, Немаца, Аустријанаца, Чеха, Словака, Хрвата, Словенаца, босанских муслимана итд. у Првом светском рату, па до нацистичких Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером.

Војна коалиција сила осовине на Источном фронту у Другом светском рату састојала се из:

• 3-4.000.000 Немаца;

• око 145.000 Хрвата;

• око 500.000 Румуна;

• 250.000 Италијана;

• 800.000 Мађара;

• готово 18.000 Шпанаца (Франкова Плава дивизија);

• више од 500.000 Финаца;

• 45.000 Словака;

• два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта – Легија украјинских националиста Степана Бандере – која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала више од 7.000 Јевреја и комуниста – и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета, а мало против Немаца; као и

• око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).

Други извори говоре о између 4,5 до 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, а од тога око 600.000 из редова његових савезника.

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава у последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2,7 милиона војника у ратним радњама и 1,1 милиона у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника). Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава. Немачки историјски институт је до 2011. установио број од 26,6 милиона, од тога око 11,4 милиона војника, 8,4 милиона палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15,2 милиона совјетских цивила.

Како би дакле Русија, са овим историјским искуством, требало да реагује на актуелни продор данашње западне „међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?

Јер, независно од тога да би та модерна и самододељена ознака требало да сугерише само позитивне вредности – плурализам, превазилажење уско националних интереса и опште важеће вредности за себе и по себи – она је једноставно и штавише дијахроно тачна. То су – са свим временски условљеним варијантама, тј. предзнацима, па и повременим екстремним девијацијама – заједничке вредности једне те исте културолошке традиције. Она је наиме изнедрила, како покрете хуманизма и ренесансе и демократију западног типа, тако и социјал-дарвинизам, еугенику, нацизам, фашизам и клеро-фашизам, фалангизам итд.

Добра вест је да је демократија све те облике идеолошких застрањивања и социјално-државног организовања преживела. Лоша вест је да се све више поставља питање у коликој мери именујући појам демократије још увек рефлектира њену суштину? Другим речима, да ли је та суштина (истина, стварност) радикално промењена, без тога да је дошло до враћања историјски компромитованих мада пре одговарајућих језичких форми у употребу?

Овом сарадњом „НАТО-демократија“ са савременим украјинским неонацистима се иначе не само потврђује последња констатација (укорењеност и западне демократије и тоталитарних идеологија у истој културолошкој традицији), већ и класична, само (неморално) прагматична и изузетно проблематична доктрина са потенцијалом опасног бумеранга, која, као што је познато, гласи: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, па макар тај истовремено био мој смртни непријатељ“. Она је већ дошла до изражаја у време балканских ратова у бившој Југославији на крају XX века, када је прилив оружја и муџахедина, исламистичких џихадиста са Блиског истока на Балкан био уперен само против српских bad guys (а и пре тога, за време совјетске инвазије у Авганистану, када је Запад наоружао и логистички оспособио терористичку Ал Каиду, која ће потом однети хиљаде живота цивила управо на Западу).

---

Извор: Нови Стандард