НАТО, Украјина, Русија или све се ТО већ догодило (2)

Понашање и делање Запада у Украјини је као пресликано са модела (иницијалног) при насилном разбијању друге Југославије на крају XX века, са једном разликом – Русија је превелики залогај и НАТО тешко може да пошаље своје интервенционистичке трупе а да не рескира трећи светски рат са врло сагледивим последицама једне глобалне по могућству ултимативне катастрофе по човечанство.

Речник антируске пропагандне кампање и улога западних медија су, међутим, све сличнији наступу у време последње балканске кризе, прозападни пучисти у Кијеву добијају отворену финансијску, политичку и (може се искуствено поћи од тога) више-мање скривену логистичку и војну помоћ од западног блока, Русија се кажњава санкцијама, руски председник Путин је „нови Стаљин“, па чак и „нови Хитлер“ итд.

Може се дакле поћи од тога да је парафразирање Ремарковог На Западу ништа ново примерено и у случају актуелне украјинске кризе. Овај пут се, сходно другачијим оквирним околностима, свакако јављају и правовремено критички гласови и на Западу у односу на сопствену спољну политику, који делимично поседују извесну моралну ноту и штавише благо наговештену покајничку конотацију.

И то се мора сматрати „добром вешћу“ иако питање да ли је то заиста тако, да ли се тиме стварно назире некаква искрена катарза и жеља за избегавањем и исправљањем грешака из прошлости или се пак само ради о бојазни за сопствену сигурност, о страху да би превелики руски залогај могао да застане у грлу (Бертолд Брехт: „Прво долази ждрање, а потом морал“), остаје отворено.

Јер искрена катарза би морала да подразумева жељу и напоре да се те грешке исправе или барем њихове последице за погођене ублаже, о чему, наравно, нема ни речи. Насилни, једнострано интересни и противправни натовски Pax Americana et Germanica et Britannica et… на Балкану (на Блиском истоку итд.) се од његових твораца нипошто не поставља у питање, јер тиме би се и самосвојно проглашени „крај историје“ Запада испоставио као макулатура. Другим речима, властодршци западних демократија су себи прећутно и у континуитету доделили епитет принципијелне (једне врсте папинске) непогрешивости.

То у међувремену наилази на компетентну критику и на Западу:

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит бира оштре речи. Он пребацује Бриселу да се исувише меша у светску политику. ‘Најновији пример је покушај ЕУ-комисије да припоји Украјину’, рекао је социјалдемократа у једном интервјуу за Bild. ‘Погрешно је и привлачење Грузије нама, то је манија величине, ми тамо немамо шта да тражимо! Ја не држим ништа до тога да се заговара Трећи светски рат а још мање да се НАТО додатно наоружава. Али опасност да се ситуација заоштри као у августу 1914. расте из дана у дан’.

Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит упозорава на опасност врућег рата са Русијом. Он се залаже за то да Запад мора да покаже више разумевања за руску политику. Али немачку политику одређују други (…) Он указује и на чињеницу да Запад мора да промени своју политику према Русији иначе није искључено да дође до рата са Русијом. Путинове бриге нису Украјина, Пољска или балтичке земље, већ се пре односе на Кину, Пакистан и бивше совјетске републике у Централној Азији. Русија је одлуком ЕУ у вези са ширењем на Исток била затечена у једној „фази Дивљег запада“ под председником Борисом Јељцином, и то нам се данас свети. Јер Путин је поново прибавио Русији интернационално поштовање. Путинова политика не мора да нам се допада, али ми је морамо у историјском контексту разумети и озбиљно примити знању.“
За разлику од кризе у бившој Југославији, дакле, у којој је Немачка играла саодлучујућу улогу и врло брзо се сложила са САД на чију штету, односно корист, Југославија мора да нестане са геополитичке карте Европе и света, овде се појављује разлика у ставовима две најутицајније „НАТО-демократије“. Прагматичар Шмит уочава сасвим правилно разлику између руског медведа и српског борбеног петла, и опомиње на суздржаност („Али немачку политику одређују други“):

„Упозоравам на опасност демонизовања Путина. Он није опаснији од било ког другог председника једне велике земље. Нисам чак ни сигуран да ли су САД мање опасне од Русије. Осим тога, Путин није никакав заговорник рата и налази се у изуетно неугодној ситуацији. Разлог за ову ситуацију су идиотске понуде ЕУ Украјини и Грузији уочи украјинске кризе. То је све прилично велика будалаштина!“

Погледајмо још једно критичко јављање из Немачке у мају 2014:

„Тиме што је Немачка бомбардовала Србију и признала косовску независност прекршено је међународно право, а Немачка нема морално право да критикује руског председника Владимира Путина што је анектирао Крим, рекао је Ханс Кристијан Штробeле  посланик Зелених у немачком парламенту.

Он је у ударној емисији Unter den Linden немачког јавног сервиса признао да је био за бомбардовање Србије и одвајање Косова, али да је погрешио.

‘Многи други су такође тада то подржали. Али у међувремену су признали грешку, ми нисмо поштовали територијални интегритет Србије. Ми смо сами прекршили међународно право. Ако то данас признаје Герхард Шредер, треба ли нам бољи сведок од тадашњег савезног канцелара?’, запитао је Штробеле.

Саговорник у емисији из владајуће Хришћанско-демократске уније Карл Георг Велман је акцију у Србији покушао одбранити тиме што је, како је рекао, Слободан Милошевић починио геноцид над Албанцима, који је требало зауставити како би било спречено понављање Сребренице. Међутим, Штробeле је рекао да то није био никакав геноцид, него прогон Албанаца, али тек пошто је започело бомбардовање Србије.

‘Да, десили су се прогон и многи злочини над Албанцима. Ти злочини су се десили пошто смо бомбардовали Београд, целу земљу. Ми смо бомбардовали ТВ станицу, НАТО је бомбардовао возове на мостовима пуне недужних цивила. То је Србе подсетило на Други светски рат’, рекао је он. Додао је да су САД, Немачка и западне земље ‘последње, које би Путину требало да држе лекције о међународном праву и чувању територијалног интегритета’:

‘Када господин амерички председник Обама или немачка канцеларка Меркел кажу Путину ‘Не смете ући у туђу земљу и мешати се у њене односе, морате поштовати територијални интегритет’, Путин се онда само може насмешити и рећи: ‘Да ли ви то озбиљно мислите? Ви знате нешто о територијалном интегритету? Шта сте урадили на Косову? Шта сте урадили у Ираку? У Либији, у Авганистану?’, рекао је Штробeле.

Велман је рекао да се слаже да су САД много пута прекршиле принцип поштовања територијалног интегритета. Додао је да је Путин прекршио међународни договор из 1994. о територијалном интегритета Украјине. Штробеле је рекао да су САД, Немачка и друге земље прекршиле уговор склопљен с Милошевићем о Косову.

‘Након завршетка рата склопљен је споразум с Милошевићем, и ми смо, заједно с Русима, стационирали НАТО трупе на Косову. А знате ли шта у уговору пише? Исто оно што је писало у уговору о Украјини – да ћемо заштитити територијални интегритет Србије. А девет година касније, када није могло бити ни говора о било каквом геноциду, кад су НАТО-трупе и даље биле на Косову, аплаудирали смо кад је Косово прогласило независност’, подсетио је Штробеле.“

ПОБУНА ФИНСКОГ ДИПЛОМАТЕ

Један искусни фински дипломата пак не бави се превасходно историјским хипотекама, већ врло прагматично анализира актуелну ситуацију и упозорава да је овог пута тежња Запада да продре на Исток, Drang nach Osten, поново на најбољем (најгорем) путу да резултује новим светским ратом са апокалиптичним последицама:

Уколико Европски парламент одмах не промени свој однос према Русији и САД, свет ће се већ до јесени наћи на прагу новог страшног рата. У то је убеђен искусни фински стручњак за међународно право, донедавно дипломата, члан Савета Европе, координатор УН, Петер Ескола (Слика испод). Говори осам језика, укључујући руски. У 2000/2001. је као представник Савета Европе радио у Чеченији, а пре тога у истом статусу у Босни и Херцеговини. Радио је у Сталном арбитражном суду у Хагу. Живео је и радио у Холандији и Француској. У разговору са дописником „СП“ (Свободная пресса, Слободна штампа) он говори 30. априла 2014. о стварима које су директно везане за кризу у Украјини.

Ако Европски парламент одмах не промени свој однос према Русији и САД, свет ће се већ до јесени наћи на прагу новог страшног рата

СП: Према вашем мишљењу, Петер, да ли су украјинска збивања последица чисто унутрашњег „сукоба интереса“ или су их изазвале неке „спољашње силе“?

— Према мом мишљењу, већ су сви у Западној Европи, и не само тамо, схватили да се ово једноставно није могло догодити без спољњег уплитања. САД су главни ‘луткар’, оне вуку конце којима покрећу своје марионете. Познато је да су у револуцију у Украјини Американаци уложили пет милијарди долара. То су недавно објављени званични подаци. Може се рећи да је то оно што је забележено у документима. Можемо само да нагађамо колика су још средства без писаног трага убачена за уништење суверенитета Украјине. И то уништење рукама Европљана. Тачније, Европске комисије. Она је отворено вршила притисак на председника Јануковича, приморавајући га да потпише Споразум о придруживању између Украјине и Европске уније. Тада није обраћала пажњу на демократију, ни најмање се није бринула за људска права и слободе. Иако много воли да се у јавности крије иза прича о демократији.

СП: Зашто водеће државе Старог света, у лицу своје Европске комисије, дозвољављју да њима управљају САД?

— Због тога што, прво, у овој организацији остваривање интереса банкара има приоритет, банкари одлучују о свему у данашњем западном свету. Друго, Европска комисија није демократска институција. У њој је мање демократије него што је било у Политбироу ЦК КПСС. У Европској комисији је безмало три туцета комесара, именованих од Европског савета. Народи Европе нису изабрали те комесаре. Није изненађујуће што се ту често доносе одлуке која имају мало додира са интересима појединих земаља.

У Украјини, они су заменили једну легалну групу разбојника другом, још гором.

Знамо: у Кијеву је била демократија, али лоша. Тамо су владали сами олигарси. Сада постоји хунта на челу са другим олигарсима, за Европу погоднијим. Међутим, Украјина је ситница. ЕУ и САД које стоје иза ЕУ имају други циљ – преврат у Русији. Ако ваша држава покаже слабост, они ће бити веома задовољни. Њима се допадало кад су код вас заповедали Березовски, Ходорковски, Абрамович. И, наравно, никако им се није могло допасти кад је Путин све то прекинуо. За САД је био посебан ударац кад су схватиле да Русија гради, и то не без успеха, Евроазијску унију. Без Украјине та градња се мало компликује, али је свеједно и даље реална. Она је очигледна противтежа ЕУ, која је послушна пред Јенкијима. А шта је то Евроазија? Па, то је 75 одсто светских ресурса. Зар се такав савез може допасти САД?

СП: Кијев је недавно посетио потпредседник САД, Џозеф Бајден. Између осталог, он је у разговору са тренутним украјинским руководством рекао да ће их избавити од зависности од руског гаса. Вели, постоји одлична алтернатива…

— Да , чуо сам то. Апсолутно нестварно. Американцима нису потребни ни Турчинов ни Јацењук са Јарошем. Ове фигуре нису у принципу неопходне ни ЕУ. Стога су и сви разговори и обећања дата наведеним грађанима – чист блеф. Полазим од тога да САД сада имају сопствене реалне проблеме. Код њих задуженост износи 103 одсто БДП. У трговинском билансу имају дефицит од 800 милијарди долара. Русија, поређења ради, има суфицит од 200-300 милијарди. Американци кажу да могу да оборе цене нафте и тако нанесу штету вашој земљи. Они добијају црно злато углавном преко Саудијске Арабије. А за њу је пад цена нафте веома штетан. Ваш Путин је 17. априла рекао да Русија неће имати проблема ако падну цене нафте. А Саудијска Арабија хоће, знам то поуздано.

СП: Европска унија је у своје време стварана да би земље помагале једна другој, ради „заједничког просперитета.” А сада испада – ради гушења политичке воље оних држава које су видно економски слабије? Ради коришћења јефтине радне снаге и нових тржишта за себе.

— За ускршње празника сам путовао у Грчку, био у Атини. Овај пут сам се много дружио са Атињанима. Не са политичарима, већ са обичним грађанима. Они су ми рекли да се у својој земљи последњих година осећају као за време нацистичке окупације. Мрзе ЕУ и Американце. Када су Грци ушли у Европску унију, нису имали довољно развијену економију. Иако је један од главних услова за све земље приликом приступања био баш економски фактор. У истој ситуацији касније су се нашле Румунија, Бугарска, балтичке државе. Ни оне нису биле спремне да пређу на евро. Међутим, оне су у ЕУ. Зашто? Мислите да Европљани нису видели неприпремљењост ових земаља? Видели су. Али су хтели нове територије, нове земље. Пре осамдесетак година, Немци су то једноставно звали – lebensraum (животни простор или политичка територија неопходна за постојање државе и економску независност; историјски темељ нацистичке експанзионистичке политике; прим. аут.). Узгред, мени су пријатељи једномишљеници недавно послали две карте – карту Трећег Рајха са почетка 1940-тих и карту садашње Европске уније. Упоредите. Скоро стопроцентно се подударају. Почев од 2004. године, ЕУ је добила доста нових чланова. На рачун отписивања дугова (или пре – давања милостиње) истој тој Грчкој и неким другим земљама, она покушава да држи ове државе на повоцу. Зато што она хоће lebensraum. За сад нема концентрационе логоре. Ни ропство. Али већ разара земље. Као сада Украјину. Као раније Југославију. Многи народи Европе не желе овакву политику, они су против ње. Али Европска унија не слуша и не жели да чује критике. Сада затвара уста и медијима. Прошле године су поднели документ о медијима у коме предлажу оснивање посебне комисије за контролу новинара. Да ли вас то подсећа на нешто?

СП: На цензуру каква је некад постојала у Совјетском Савезу?

— Да, само још горе. У Совјетском Савезу су, било то добро или лоше, на тај начин штитили своју земљу од „штетног идеолошког мешања“. А овде ће моћи да утичу, укључујући ту и отпуштање, на сваког новинара сваке државе чланице ЕУ ако буде написао или рекао нешто против њихове политике. И нико у Европској комисији није рекао ни реч о неприхватљивости таквог документа. Сада очекујем позив у Европски парламент. Али нисам сигуран да желим да идем. Сувише добро познајем ту организацију. Имају тамо 25.000 хиљада чиновника. Они пишу законе и шаљу на усвајање парламентарцима. То нису национални закони, већ су диктирани углавном из Брисела, седишта НАТО у Европи. Нема времена ни да се ти закони проуче како треба, толико их је много. Свака четири минута штанцују нови закон. И већ кружи виц да су њихови састанци за посланике попут фитнеса: једном руком гласате, подигни – спусти, подигни – спусти, а другом руком морате да притискате дугме електронског бројача гласова. Тако се шали један парламентарац из Велике Британије. Иза сцене прича вицеве, а плаши се да отворено говори. Као и већина његових колега. Сви они одлично схватају да у Европском парламенту нема ни демократије ни јавности. Али имају посао и добру плату.

СП: Како као правник и дипломата објашњавате да је приликом разматрања у УН за резолуцију о Криму гласало више од половине земаља, а једна трећина је одлучила да се уздржи?

— Мени је запало да будем судија у спору између САД и Ирана. Сада је ситуација слична. Дозволите ми да то објасним на примеру. Замислимо да сте ви мушкарац и да сте ме ударили. Ја вас заузврат не бих ударио, већ бих вас блокирао као у џудоу. Ви бисте са своје стране позвали полицију и захтевали да у записник унесу да вас је Петар Ескола блокирао, али при томе не бисте поменули да сте пре тога ви сами ударили Петера. Следи гласање пороте: Петер ју је блокирао? Да. Је ли крив? Ако знате целу причу, није. А ако знате само последњи део, наравно да је крив. Тако је и са Кримом. У УН нису представили читаву историју овог питања, већ само завршетак – придруживање полуострва Русији. Како се уопште може гласати у таквој ситуацији? Сигуран сам да ће проћи извесно време, и у УН ће бити процес о Украјини. А тада ће испливати многе неприличне чињенице везане за Европску комисију.

СП: Својевремено сте били координатор Комисије УН за проблеме дрога и оружја у Авганистану. Затим сте напустили тај положај. Немате ли намеру да се вратите у дипломатију?

— Недавно су ме поново звали у УН. Чак сам прошао и неопходне тестове. Телефонирали су ми баш јуче да чују мој дефинитивни став. Али ви знате ко је тамо газда, зар не? САД. Ја не желим да им служим. Нисам ја леди Ештон. Имам о свему своје сопствено мишљење. Навикао сам да сам мислим, анализирам и доносим одлуке. Мени је немогуће диктирати. Овакви као што сам ја сада нису потребни ни УН ни Европској комисији.

СП: Не могу да не питам вас, држављанина Финске, Русији суседне земље, какав је однос ваших земљака према догађајима у Украјини?

— Седамдесет процената финског народа је против НАТО. Против рата. Председник земље о овом питању ћути као миш. А конзервативни премијер не крије да је са „обе руке“ за НАТО и ЕУ. Парламентарци такође ћуте. Они имају изборе за годину дана, не желе да ризикују. Колико ја знам, сада влада кришом од финских грађана припрема нови споразум са НАТО. Ова информација је недавно процурила и објавили су је неки наши медији. Људи су огорчени. Спремају се да у блиској будућности изађу на масовне демонстрације. За разлику од Финске, у нама суседној Шведској, њен конзервативни премијер Фредрик Рајнфелт поштује вољу свог народа. Он неће дозволити да НАТО буде у Шведској иако његова сопствена Конзервативна партија умерених и либерала гласа за чланство у НАТО.

СП: Финци изгледа нису гласали за санкције против Русије, због наводног мешања у унутрашње ствари Украјине?

— Финска са Русијом има највећу размену. Све главне финске компаније послују у вашој земљи. То је веома корисно за њих. Зашто би оне одлазиле одавде, свађале се са вама?

СП: Да ли ви видите мирни излазак из кризе?

— Он је у томе да ЕУ најзад напусти своју политику певања пратећих вокала за САД. Народ Европе је за то. Негодовања због двоструких стандарда европских и америчких политичара чују се у многим државама. Чешка и Мађарска су почеле да говоре о могућем изласку из ЕУ. Трезвени гласови стижу из Француске. Постоје људи који су спремни да чак и сад организују свој сопствени Мајдан Бриселу. Њих је још увек мало. Али се већ чује њихов глас. У супротном ће европске нације саме себе обманути. У њиховим државама је у току безумна антируска пропаганда. И многи јој, нажалост, верују. Али другог излаза нема осим да Европа престане да пева пратеће вокале САД. Остаје једино рат.“

ИСТОРИЈСКИ ПАД „НАТО-ДЕМОКРАТИЈА“

Вратимо се напред претпостављеном одсудном падању „НАТО-демократија“ на испиту историје на крају XX века, које се, по ауторском мишљењу, састоји у следећем:

Чињеница је да је СССР (са Варшавским пактом, комунистичким државним сателитима и пратећим идеолошко-милитантним покретима широм света) представљао врло реалну опасност по идеју демократије, чија основна (једина конкретна, са свим недостацима и слабостима) форма испољавања јесте била она западног типа. Западни државни конгломерат је тада представљао неопходну и добродошлу противтежу.

Чињеница (за жаљење) је исто тако да је после распада Источног блока и нестајања биполарног света, Запад пропустио не само огромну већ вероватно и једину историјску шансу да помогне и понуди читавом свету заједничко остваривања идеала демократије (равноправности, недељивих људских слобода, права и обавеза итд.).

Јер „НАТО-демократије“ су тада биле једини и енормни – у историји још невиђени – функционални конгломерат економске, политичке, војне, технолошке и идејне (претпостављено важећи хуманистички идеал) моћи на свету, поседовале су сваки замисливи потенцијал и више него довољни морално-етички кредибилитет код осталих народа.

Погледајмо како то један од најпознатијих шведских књижевника данашњице тематизује у својим социјално-критичким делима која се превасходно баве уским, међусобно условљавајућим везама између интернационалног тероризма и глобалног организованог криминала, с једне, и високих хијерархијских кругова политичко-економске и технолошке елите на Западу, с друге стране:

„Ми смо све шансе XX века једноставно пропустили, пустили их да прођу и ишчезну, све оне безбројне могућности да коначно етаблирамо једно друштво у коме за све има места и из кога нико неће бити искључен. Први пут у историји човечанства поседовали смо све потребне ресурсе за тако нешто.

И – шта смо ми од тога направили?

Ми смо се, практично без икаквог отпора, поново вратили средњевековним вредностима, једној примитивној социјалној форми организовања живота, у којој влада принцип ‘најјачи преживљава’ (survival of the fittest).“

То је био један несумњиво квалификовани, компетентни глас са Запада. Ауторско мишљење свакако гласи да смештање овог масивног социјалног ретардирања у Средњи век не одговара правом стању ствари: survival of the fittest је старије од духовне димензије човековог бића, оно припада предхуманој фази еволуције.

Показало се, дакле (наведено питање, које се све више поставља) да је дотични идеал са великим степеном вероватноће само макулатура, само интересно редефинисана стварност, да је његова – по самосхватању конкретних узурпатора „власти над дефиницијама“ – садржина успешно супституисана спољном језичком формом и деградирана на банализовану флоскулу у смислу принципа „циљ оправдава средство“ и у служби борбе за власт над светом.

„НАТО-демократије“ су, наиме (и исто тако – нажалост), изабрале пут свих осталих империја у историји човечанства. Будућност ће показати, да ли ће оне наћи снаге да направе један радикални заокрет у смислу „пут у будућност води преко враћања коренима“, те да ипак избегну и крај, неславни начин нестајања свих својих претходница, које су својевремено, исто као данас оне, гласно и самоуверено проглашавале „крај историје“.

То је, као што је познато, увек био само крај њихове историје.

Извор: Нови Стандард