NATO, Ukrajina, Rusija ili sve se TO već dogodilo (1)

Uloga Zapada pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju XX veka, kada je istovremeno udaren temelj, trasiran put, koji je vodio ka vojnoj intervenciji u Avganistanu, ka napadu Zapada na Irak i Libiju i „predstavničkom“ ratu u Siriji, predstavlja verovatno odsudno padanje na ispitu odgovornosti pred istorijom od strane „NATO-demokratija“.

Trenutni vrhunac ovog razvoja, u rano proleće 2014, predstavlja najnovija – i od Drugog svetskog rata nesumnjivo najopasnija jer je neposredno i masivno preteća za Rusiju – eskalacija u Ukrajini, gde se Zapad otvoreno povezuje sa izvršiocima nesumnjivog državnog udara, sa ukrajinskim militantnim neonacistima (Desni sektor, Svoboda, koji slede primer Stepana Bandere i otvoreno propagiraju i praktikuju rasizam, antisemitizam i terorizam) ne bi li svoju dominaciju još dalje proširio na Istok.

Nije, naravno, u pitanju to da Ukrajina ima ogromne probleme, deficit demokratije, visok stepen korupcije i manjak ljudskih prava i sloboda, potrebu političkih, ekonomskih i socijalnih reformi, da su ljudi s pravom nezadovoljni i zahtevaju promene. Ali deficit demokratije kompenzovati nacističkom ideologijom i zahtevima „Ukrajina Ukrajincima, sve Jevreje i Ruse pobiti“? „šaka svesnih“, koja upravo pokušava da povede „gomilu ugroženih“ a koju pak „NATO demokratije“ stilizuju kao „borce za demokratiju“ i podržavaju, pripada dakle otvorenim i vatrenim sledbenicima onih koji su gradili koncentracione logore i konstruisali gasne komore, upotrebljavali mitraljeze i bombe, noževe i maljeve kao „argumente“, vršili pogrome, masovna ubistva i genocide.

Razmotrimo kratko pozadinu i hronologiju događanja pri razvoju ove krize.

Viktor Fedorovič Janukovič bio je isto toliko korumpran i isto toliko demokratski ili nedemokratski orijentisan kao i političari pre i posle njega. On je, međutim, bio legalno i demokratski izabrani predsednik države. Posle stupanja na dužnost u februaru 2010. izjavio je da Ukrajina želi da bude „nesvrstana zemlja i most između Rusije i EU, ali ne i član NATO“. Dve godine kasnije istakao je „obostrano korisnu privrednu saradnju sa Rusijom u okviru carinske unije“. Potom je u Beču 2013. još jednom potvrdio da njegova vlada ne menja svoj kurs i želi povezivanje sa Evropom, ali da trenutno i iz privrednih razloga nije u stanju da odmah potpiše asocijativni ugovor sa EU, da to mora da se za izvesno vreme odloži. Nešto kasnije, 25. novembra iste godine, još jednom je javno i nedvosmisleno potvrdio da „niko neće biti u stanju da skrene Ukrajinu sa evropskog puta“.

Za podsećanje, EU je već jednom prethodno učinila to isto i stavila taj asocijativni ugovor sa Ukrajinom privremeno „na led“; Island na primer nije odložio potpisivanje ugovora, već je posle dugih pregovora definitivno odbio da pristupi EU i ništa se nije desilo. U Ukrajini, naprotiv, odmah je došlo do „spontanih erupcija narodnog gneva“, do protesta i demonstracija (Evromajdan u Kijevu), kao i do zahteva da Janukovič bude smenjen.

Kome je to koristilo, a kome štetilo? Teza za diskusiju glasi:

1. Jedna zemlja na granici dve velike kulturološke tradicije u Evropi, koja se kreće ka članstvu u EU i sebe vidi kao most između Istoka i Zapada, od koristi je procesu sveevropskih integracija na relaciji EU – Ukrajina – Rusija;

2. Njeno odbijanje da pristupi NATO je, međutim, nesumnjivo štetno po interese SAD i njihovo samoshvatanje da EU može i sme da bude samo produžena ruka i deo NATO imperije pod američkim vođstvom.

Koliko spontane su dakle bile dotične „erupcije narodnog gneva“ u Kijevu? Da bi se izbegli nesporazumi, ovim se ne postavlja u pitanje iskrenost, volja i težnja ljudi ka promenama nabolje, ali najkasnije posle vrlo sličnih manifestacija u nekadašnjim zemljama komunizma poznato je da je instrumentalizovanje mase nezadovoljnih („gomila ugroženih“) od strane „šake svesnih“ nezaobilazni mehanizam istorijskih prevrata. Potom se opet jednom konstatuje da „revolucija ždere svoju decu“ i – sve ide dalje. To je empirijsko saznanje iz Francuske revolucije, Oktobarske revolucije i u novije vreme Arapskog proleća.

PAD JANUKOVIČA I STRANCI U UKRAJINI

Protesti na Majdanu su se dakle razvili i sve više eskalirali, tako da je Janukovič, uz posredstvo ministara inostranih poslova Nemačke i Poljske, 21. februara 2014. potpisao ugovor sa političkom opozicijom o mirnom rešavanju krize, koji je predviđao formiranje prelazne vlade i prevremene predsedničke izbore već 2014. I vođstvo demonstranata – „Majdanski savet“ – je to prihvatio, samo paravojna organizacija Desni sektor ne.

Još uvek nije razjašnjeno ko je izdao naređenje da se policija i vojska tog istog dana povuku iz svih državnih institucija, na šta je Janukovič odmah napustio grad a potom i zemlju. Već sledećeg jutra paravojne formacije iz redova demonstranata sa Majdana zaposele su predsedničku palatu i njegovu privatnu rezidenciju. Sutradan, 23. februara su novi vlastodršci oglasili da je predsednik države odlukom parlamenta smenjen, jer je napustio zemlju, što je bilo definitivno protivustavno, jer ustav Ukrajine ne poznaje to kao mogući razlog. EU je međutim već 24. februara obznanila da priznaje tu odluku.

Radilo se dakle o nasilnom, ilegalnom i protivustavnom puču, koji je sprečio pokušaj da se proces sve-evropskih integracija na relaciji EU – Ukrajina – Rusija pomeri sa mrtve tačke. EU je pri tome radila protiv sopstvenih interesa i ispostavila se zaista kao samo produžena ruka i deo NATO-imperije pod američkim vođstvom.

Teško znači da se pri ovome radilo o borbi za demokratiju i ljudska prava, a to potvrđuje i gornju postavku, velika većina majdanskih – iskrenih i odlučnih – demonstranata je, kao i uvek, bio instrumentalizovan i iskorišćen u sopstvene svrhe „šake svesnih“. Isti način razmišljanja i delanja je bio prepoznatljiv i pri Arapskom proleću, kada su svrgnuti samo oni diktatori sa vlasti koji nisu bili po volji Zapadu. U Saudijskoj Arabiji se, naravno, ništa nije promenilo iako se radi ne samo o izrazito autokratskoj i antidemokratskoj državi, već po svemu sudeći o glavnom finansijeru svetskog islamističkog terorizma:

„Posle napada 11. septembra postalo je jasno da Saudijska Arabija igra mnogo veću ulogu pri nastajanju i širenju internacionalnog terorizma, nego što je to do sada izgledalo. Ne samo Osama bin Laden, kao glavešina terorističke organizacije Al Kaida, već i 15 od 19 atentatora od 11. septembra bili su saudijski državljani. U toku istrage se ispostavilo da Saudijska Arabija preko dobrotvornih organizacija širom sveta finansijski pomaže i internacionalni terorizam.“

O tome ko je bio onaj „Veliki nepoznati“, koji je 21. februara 2014. naredio povlačenje snaga državne bezbednosti i ostavio Janukoviča nezaštićenim, može se samo jedno reći sa sigurnošću – da to nije bio ugroženi ukrajinski predsednik. U Ukrajini su doduše već više puta viđeni pripadnici američkih paravojnih jedinica Blackwater, ali definitivno dokazanih činjenica nema, pored ostalog i jer „u nemačkim medijima vlada i dalje striktna cenzura u odnosu na tajne operacije CIA i elitne vojne plaćenike iz SAD u Ukrajini“.

I to je nešto, što podseća na scenario pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije:

„Privatizacija je u međuvremenu stigla i do vojnih snaga, što javnost jedva da je do sada primila znanju. Vojne usluge pružaju sve više privatne vojne firme (PMF), koje time preuzimaju značajne delove državnog monopola primene legalne moći. Imena kao Blackwater ili Halliburton (vidi o firmi koju je vodio Dik Čejni, zamenik Džordža V. Buša, koja je izgradila brojne FEMA-logore u SAD; prim. aut.) u međuvremenu su poznata. Eksperti se slažu da mnoge vojne operacije danas bez njihovog učešća ne bi bile moguće. Jedan dalji Global Player je MPRI (Military Professional Resources), koji, po sopstvenim navodima, ima više generala pod ugovorom nego Pentagon. MPRI je na primer od novembra 1994. trenirao hrvatske vojne snage pre operacije „Oluja“, potom je 2000. bio preuzet od firme L3 Communications i sada se zove Engility. Najpoznatija PMF bi smela da bude Academi (prvobitno Blackwater), o čijim brojnim aktivnostima je naročito Wikileaks mnogo obelodanio.”

Ko su bile „paravojne formacije iz redova demonstranata sa Majdana koje su 21. februara 2014. zaposele predsedničku palatu i Janukovičevu privatnu rezidenciju“ i finalizovale puč, učinile ga nepovratnim? To su bili pripadnici radikalne ultranacionalistističk organizacije Desni sektor, o kojoj Aleksandar Rar, direktor Centra za Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Centralnu Aziju nemačkog Društva za spoljnu politiku kaže:

„Desni sektor je bio odlučujući faktor pri prevratu u Ukrajini, jer su njegovi aktivisti bili spremni da se upuste u borbe sa policijom i snagama bezbednosti. Oni su bili dobro organizovani (…) i imali najveće zasluge u uspehu majdanskog pokreta.“

Desni sektor i odgovarajuća politička partija Svoboda su, kao što je već bilo napomenuto, otvoreni i gorljivi sledbenici Stepana Bandere, sina jednog unijatskog grkokatoličkog sveštenika, ukrajinskog ultranacionaliste, fanatičnog antisemite i nacističkog kolaboracioniste:

„Bandera je odmah po početku Drugog svetskog rata, tj. napada Nemačke na Sovjetski Savez stigao u posednuti poljski Krakov i počeo da pod zaštitnim imenom Konzul II radi za nemačku kontrašpijunažu (Abver). Nemci su se nadali da će Bandera Organizaciju ukrajinskih nacionalista (OUN) i Ukrajinsku ustaničku armiju (UPA) prevesti na nemačku ratnu stranu. I zaista su još pre napada na Sovjetski Savez u posednutoj Poljskoj od pripadnika OUN osnovane borbene jedinice pod nemačkim vođstvom, kao na primer Legija ukrajinskih nacionalista. Bandera je pripadao radikalnom krilu OUN i bio je je od strane sovjetske, ruske i poljske Vlade pored ostalog optužen da je još pre ulaska nemačkih okupacionih trupa, 30. juna 1941, u Lavovu organizovao masakar oko 7.000 ljudi, pretežno Jevreja i komunista.“

CENA PUČA I SLIČNOST SA SRBIJOM

Njegovi sledbenici su dakle bili „odlučujući faktor u prevratu u Ukrajini“ i očigledno jedna vrsta pešadije Zapada, jer, kao što je finski diplomata Peter Eskola na osnovu u međuvremenu objavljenih dokumenata obznanio, samo SAD su zvanično uložile oko pet milijardi dolara u aktuelni ukrajinski projekat. Da li se i ovo savezništvo sa neonacistima može nazvati „neprirodnom koalicijom“, kao u gore prikazanom slučaju saradnje NATO sa džihadistima, sa islamističkim mudžahedinima u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji? To ne bi bilo primereno, pre bi se moglo govoriti o nastavku saradnje.

Jer ukrajinska nacionalistička organizacija UPA – koja je za naciste formirala i jednu SS diviziju, koju do danas neonacisti otvoreno slavie – je i po završetku Drugog svetskog rata nastavila sa terorističkim napadima na sovjetske državne službenike i pre svega na Jevreje, koji su preživeli Holokaust. Ona je bila pri tome podržavana kako od britanske tajne službe SIS, tako od 1949. godine i od američke CIA, koja je na primer 1953. godine padobranima ubacila 75 naoružanih pripadnika UPA u Ukrajinu.

Za podsećanje, to je bila ista 1949. godina, u kojoj je CIA integrisala nemačku tajnu službu, današnju BND, u svoju organizaciju, dve godine posle sopstvenog utemeljenja a četiri godine pošto je okupaciona sila SAD ustoličila tu nemačku službu i opet reaktivirala veiki broj Hitlerovih obaveštajaca u njoj. Nacistička faza je bila prevaziđena, porodična svađa okončana i Nemačka je ponovo bila vraćena na pravu stranu, u matično okrilje Zapada.

Da li je moguće da NATO ništa nije naučio iz istorije Vajmarske republike, kada su nemački konzervativci i katoličko-klerikalne partije zdušno pomagali Hitleru da demokratskim putem osvoji vlast, smatrajući da će ga lako držati na uzdi, a da će on pak biti bedem i vršak koplja protiv druge velike kulturološke tradicije Evrope, protiv Istoka, Sovjetskog Saveza (tj. ipak protiv Rusije). Ili je ovaj riskantni potez Zapada još jedan dodatni dokaz da su arogancija i ignorancija sestre bliznakinje?

Zanimljivo je da je i američka fondacija National Endowment for Democracy – NED, koja godinama deli milione dolara različitim nevladinim organizacijama u Ukrajini, Rusiji itd., sa zvaničnim ciljem „jačanja demokratije“, vođena je od strane Nađe Djuk, čiji otac je svojevremeno bio jedan od Banderinih aktivnih saradnika.

(Primedba: Isti način „izvoza demokratije“ je inače primetan i u Srbiji, najkasnije od kraja poslednjih balkanskih ratova. Najkasnije, jer tek od tada su sve domaće nevladine organizacije postale obavezne da javno izlože izvore svojih prihoda. Radi se o poznatim imenima, kao što su Helsinški komitet za ljudska prava, Žene u crnom, Centar za evroatlantske studije, Centar za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava itd.)

Tako je Helsinški komitet za ljudska prava – čija direktorka Sonja Biserko je inače bila svedok hrvatske strane u tužbi protiv Srbije za genocid 1991-1995 (odbačene kao neosnovane na Međunarodnom sudu pravde u Hagu) – od United States Institute of Peace – USIP 2004. dobila 45.000 dolara a 2006. ukupno 34.550, dok je Rockefeller Foundation samo 13. februara 2008. bila još darežljivija i uplatila gospođi Biserko sumu od 75.000 dolara. Pomenuta američka organizacija NED uplatila je na 2012. račun Centra za humanitarno pravo 2012. 45.000 dolara a 2013. godine 47.000, dok je Inicijativa mladih za ljudska prava 2012. dobila 114.000 dolara. United States Agency for International Development – USAID je pak raspodelila 2011. sumu od 50.000 dolara na Centar za humanitarno pravo, Žene u crnom itd.

Koliko je verovatno da se finansiranjem ovih nevladinih organizacija, i to u zemljama, koje se ne mogu označiti kao isuviše lojalne, tj. apsolutno podređene Zapadu, želi postići samo „jačanje demokratije“, a bez uzimanja u obzir interesa davalaca? Pitanje je opravdano, naročito kada se uzmu obzir vodeće strukture dotičnih organizacija SAD:

United States Institute of Peace – USIP je osnovo američki Kongres 1984. i njegovoj upravi pripada i američki ministar odbrane. U direktorijumu USAID sede američki ministar odbrane, direktori CIA i NSA, kao i šef generalštaba SAD. Rukovodstvu NED danas pripadaju na pr. i Eliot Abrams, zamenik glavnog savetnika za bezbednost u vladi Džordža V. Buša, zatim Mišel Dan, koja je karijeru napravila u The Bureau of Intelligence and Resesarch – INR, čija delatnost se sastoji u „sakupljanju obaveštajnih podataka koji su relevantni za diplomatiju SAD”, itd.

UTICAJ „ŠAKE SVESNIH“

Koliko je dakle verovatno da američki ministar odbrane, direktori CIA i NSA, šef generalštaba SAD, vladini savetnici za bezbednost i skupljači obaveštajnih podataka itd., ne očekujući neke protivusluge, tako nesebično dele novac svojih poreskih platiša po svetu, i to u zemlji u kojoj 46,2 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva? Domaće nevladine organizacije u Rusiji, Ukrajini, Srbiji itd., koje po prirodi stvari sebe ne vide niti u službi stranih tajnih službi niti (Lenjinovih) „korisnih idiota“, mogle bi teoretski da relativizuju svoja finansijska primanja iz SAD tvrdnjom da se radi o malim sumama, jer jedan američki nosač aviona klase Nimic košta preko šest milijardi dolara a već jedan „nevidljivi bombarder“ B-2 oko 1,5 milijardu, kao i da te mašine služe ratu, dok njihov rad služi miru.

To bi, međutim, prevashodno bio pokazatelj relativnosti sopstvenih iskaza (teorija definicionizma, uzurpacija vlasti nad definicijama stvarnosti), jer i „NATO demokratije“ tvrde da njihova ratna sredstva služe miru.

Autorski stav glasi da se i u ovom slučaju može primeniti isti način razmišljanja kao i u odnosu na revolucije – pretpostavljena većina iskrenih i odlučnih, čak i idealističkih pripadnika dotičnih organizacija, smela bi da bude instrumentalizovana i iskorišćena u svrhe „šake svesnih“. Drugim rečima, američki ministar odbrane, direktori CIA i NSA, šef generalštaba SAD, vladini savetnici za bezbednost i skupljači obaveštajnih podataka, itd. su, po svakom zakonu verovatnoće, svesni i odani sledbenici sopstvenog sistema vrednosti.

Posle nasilnog prevrata u Ukrajini nije, naravno, trebalo dugo čekati na rusku reakciju, odgovor je bio preuzimanje Krima u Rusku Federaciju i podrška ruskima ustanicima u istočnoj Ukrajini. Zapad je to, prema očekivanju, proglasio suprotnim međunarodnom pravu, aneksijom, a Rusija je, isto tako po očekivanju, odgovorila da je to u skladu sa međunarodnim pravom jer je:

1. Krim samo jednom u istoriji pripao Ukrajini u okviru zajedničke savezne države, i to dekretom ukrajinskog komuniste Hruščova; i

2. Pripajanju je prethodio demokratski referendum, koga na primer pre secesije Kosova i Metohije, a koju Zapad proglašava međunarodno-pravno važećom, nije bilo.

Na primedbu da je referendum trebalo održati na čitavoj teritoriji Ukrajine, jer je Krim međunarodno-pravno njen sastavni deo, Rusija odgovara pitanjem zašto svojevremeno nije bio održan referendum na čitavoj teritoriji Srbije jer su Kosovo i Metohija bili međunarodno-pravno njen sastavni deo itd.

Sveti se dakle činjenica, da su „NATO-demokratije“ godinama posmatrale i tretirale međunarodno pravo kao sopstvenu i beskrajno rastegljivu gumenu igračku i davale joj po potrebi „formu vode“, koja zauzima oblik svakog suda u koji se ulije, i – sada se to vraća kao bumerang natrag sa iste pozicije sile.

EVROPSKI POHOD NA ISTOK 1941.

Šta je Zapad zapravo očekivao od „Projekta Ukrajina“, kakvi analitičari i stratezi su to planirali? Da će se Rusija jednostavno predati? Njena granica je od 1054. najduža dodirna linija dve velike kulturološke tradicije u Evropi, ona ima imperijalnu prošlost koja je svoj vrhunac dostigla u sovjetsko vreme. Današnja Rusija, međutim, nije više boljševička tvorevina, već jedna demokratija, vaskrsla iz sovjetskog pepela, sa svim svojim deficitima i potrebom daljeg razvoja i poboljšanja svog političkog, ekonomskog i socijalnog sistema. Ona je uz to velika atomska sila, koja kroz istoriju nije samo gledala da širi sopstvenu teritoriju i uticaj već od vremena mongolske dominacije i potom njenog zbacivanja u XVI veku uvek iznova morala da odbija napade sa Zapada.

To je počelo od krstaša Nemačkog viteškog reda, preko Poljaka (koji su jednom prilikom zauzeli štaviše i Moskvu), Litvanaca, Šveđana, Danaca, Estonaca, potom Francuza pod Napoleonom, Britanaca i Francuza u Krimskom ratu, Nemaca, Austrijanaca, Čeha, Slovaka, Hrvata, Slovenaca, bosanskih muslimana itd. u Prvom svetskom ratu, pa do nacističkih Nemaca i njihovih saveznika (svaki treći vojnik nije bio Nemac) pod Adolfom Hitlerom.

Vojna koalicija sila osovine na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu sastojala se iz:

• 3-4.000.000 Nemaca;

• oko 145.000 Hrvata;

• oko 500.000 Rumuna;

• 250.000 Italijana;

• 800.000 Mađara;

• gotovo 18.000 Španaca (Frankova Plava divizija);

• više od 500.000 Finaca;

• 45.000 Slovaka;

• dva bataljona Ukrajinaca u sastavu Vermahta – Legija ukrajinskih nacionalista Stepana Bandere – koja je još pre Hitlerovog napada na Sovjetski Savez, 30. juna 1941. u zapadnoukrajinskom gradu LJvovu masakrirala više od 7.000 Jevreja i komunista – i ukrajinska nacionalistička organizacija UPA, koja se borila malo protiv Sovjeta, a malo protiv Nemaca; kao i

• oko 150.000 SS-dobrovoljaca iz svih zemalja Zapadne i Srednje Evrope (najviše Francuza, Šveđana, Norvežana, Holanđana i Belgijanaca).

Drugi izvori govore o između 4,5 do 4,7 miliona vojnika pod Hitlerovom komandom na Istočnom frontu, a od toga oko 600.000 iz redova njegovih saveznika.

Pogledajmo još kako izgleda odnos broja žrtava u poslednjem velikom ratu: Nemačka je na Istočnom frontu izgubila oko 2,7 miliona vojnika u ratnim radnjama i 1,1 miliona u sovjetskom ratnom zarobljeništvu (plus gubici njenih saveznika). Istraživanja o broju žrtava Sovjetskog Saveza su do 2009. konstatovala oko 37.000.000 žrtava. Nemački istorijski institut je do 2011. ustanovio broj od 26,6 miliona, od toga oko 11,4 miliona vojnika, 8,4 miliona palih pri ratnim radnjama i oko 3.000.000 u nemačkom ratnom zarobljeništvu. Shodno tome, trebalo bi da je stradalo oko 15,2 miliona sovjetskih civila.

Kako bi dakle Rusija, sa ovim istorijskim iskustvom, trebalo da reaguje na aktuelni prodor današnje zapadne „međunarodne zajednice istih vrednosti“ (Amerikanci, Nemci, Britanci, Francuzi, Španci, Italijani, Poljaci, Litvanci, Estonci, Šveđani, Norvežani, Danci, Finci, Holanđani, Belgijanci, Mađari, Rumuni, Slovaci, Hrvati i opet nacistički/rasistički orijentisani deo Ukrajinaca) ka njenim granicama?

Jer, nezavisno od toga da bi ta moderna i samododeljena oznaka trebalo da sugeriše samo pozitivne vrednosti – pluralizam, prevazilaženje usko nacionalnih interesa i opšte važeće vrednosti za sebe i po sebi – ona je jednostavno i štaviše dijahrono tačna. To su – sa svim vremenski uslovljenim varijantama, tj. predznacima, pa i povremenim ekstremnim devijacijama – zajedničke vrednosti jedne te iste kulturološke tradicije. Ona je naime iznedrila, kako pokrete humanizma i renesanse i demokratiju zapadnog tipa, tako i socijal-darvinizam, eugeniku, nacizam, fašizam i klero-fašizam, falangizam itd.

Dobra vest je da je demokratija sve te oblike ideoloških zastranjivanja i socijalno-državnog organizovanja preživela. Loša vest je da se sve više postavlja pitanje u kolikoj meri imenujući pojam demokratije još uvek reflektira njenu suštinu? Drugim rečima, da li je ta suština (istina, stvarnost) radikalno promenjena, bez toga da je došlo do vraćanja istorijski kompromitovanih mada pre odgovarajućih jezičkih formi u upotrebu?

Ovom saradnjom „NATO-demokratija“ sa savremenim ukrajinskim neonacistima se inače ne samo potvrđuje poslednja konstatacija (ukorenjenost i zapadne demokratije i totalitarnih ideologija u istoj kulturološkoj tradiciji), već i klasična, samo (nemoralno) pragmatična i izuzetno problematična doktrina sa potencijalom opasnog bumeranga, koja, kao što je poznato, glasi: „Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, pa makar taj istovremeno bio moj smrtni neprijatelj“. Ona je već došla do izražaja u vreme balkanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji na kraju XX veka, kada je priliv oružja i mudžahedina, islamističkih džihadista sa Bliskog istoka na Balkan bio uperen samo protiv srpskih bad guys (a i pre toga, za vreme sovjetske invazije u Avganistanu, kada je Zapad naoružao i logistički osposobio terorističku Al Kaidu, koja će potom odneti hiljade života civila upravo na Zapadu).

Izvor: Novi Standard