Nebeska Srbija u balkanskom glibu

„Duša nije od zemlje već od Neba“

Arhimandrit Rafail (1)

Nije ovo odgovor Vladislavu Đorđeviću [2], ali njegov tekst jeste „inicijalna kapisla“, za ono što se, pre ili kasnije mora reći.

Sa prvom rečenicom u tekstu ćemo se lako složiti. No, već u prvom iznetom stavu, Đorđević pokazuje da ne razume suštinu.

„1. Vera

U srpskoj samopercepciji mi smo vrlo pobožan i pravdoljubiv narod. Stoga se obično kaže da smo mi „nebeski narod”, a naša država „Nebeska Srbija”.

Tu samopercepciju podržava i dogmatska činjenica da većina Srba pripada jednoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi. Sa ontološkog stanovišta, ta samopercepcija je tačna.“

Ova polazna premisa je pogrešna, i dogmatski i ontološki. Etički, po gotovo.

Spomenik Neznanom junaku na Avali je u čast jednog mladog Srbina muhamedanskog zakona iz okoline Novog Pazara. Slava mu!

Mi nismo „nebeski narod“ zato što smo teatralni pripiti vernici Pravoslavlja, ni zato što je ono što je ostalo od Srba lepo, zdravih zuba i bogobojažljivo, već zato što smo živote svojih najboljih i najčestitijih položili na oltar SLOBODE ZLATNE. I ovo što napisah, slabo je i nedostojno. Ono, za šta su se Srbi žrtvovali je toliko veličanstveno i čisto, da je nekome kao ja, neizrecivo; nešto što samo dušom mogu da pojmim.

Pre stopedeset godina, Srba je bilo koliko i Engleza. Danas Engleza ima pedeset miliona, Srba malo manje nego onomad. Da li neko onda može da razume bol srpske dostojanstvene tragike? Ako hoćete, pre svega Srpskih majki, jer njih smrt deteta najviše zaboli; toliko da crninu više ne skidaju. A sinovi, u samrtnom ropcu, uvek majku pomenu. Napisah li nešto što svima nije poznato? Ta velika i dostojanstvena tragika, to smo mi. Srpski biološki kolaps u ime ljudskog dostojanstva.

Da postoji takmičenje u smrti, Srbi, ne Jevreji ili bilo ko drugi, bili bi neprikosnoveni svetski rekorderi HH veka.

Kako mogu da volim svoj narod, a da ne volim sve one bolje od mene, na nebu?

Zato smo „nebeski narod“.

Da li je, posledično, uopšte traženje razumevanja od Zapadnih bezdušnika, što se u novo vreme čini, zapravo duboko poniženje veličanstvene žrtve skromnog seljaka Srbina? Ja mislim da jeste.

Razlog je bio kao što rekosmo SLOBODA ZLATNA. Šta je to, više niko ne razume. To je zato što smo kao narod u terminalnoj fazi, u stanju nečega što mudri zovu moralna entropija.

Bez prihvatanja tog samrtnog moralnog raspada, rasplinjavanja duše u bespuće, ne može se razumeti sado-mazohistička filosofska postavka „Bravar je bio bolji!“ (?!) Samo tako se može razumeti i „Vojvođanski paradoks“? Najvećma vole Vojvođanci one koji su ih ubijali i mučili, a najviše mrze one koji im nikakvo zlo nisu naneli.

Kad se iz tih visina spustimo u kaljugu u kojoj se batrgamo, sve izgleda drukčije.

Kažu gledaoci rijaliti šou-a „Parovi“,  da je Zmaj od Šipova, hodajuća dijagnoza,  pravi „čovijek iz naroda“. Ja imam sliku ili stereotip o mom narodu, ali u toj slici nema ljudi u poštovanim godinama koji skidaju gaće pred kćerkama.

Priča samo pokazuje kako propadamo u samrtnom ropcu. Budala i kurva postadoše „kulturni obrazac“. Duša nam postade zemljana. Dimitrije Ljotić neprikosnoveni filosof, kao utočište za varošane koji ne žele da se utapaju u zadatu kulturnu kaljugu, a za bolje nemaju snage.

Srbija je stara pravoslavna država, te bi bilo razumljivo da svako poštuje jednu takvu civilizaciju. Zato je bilo tako važno da se prestonica ponizi nečim što se zove „Parada ponosa“. Nije ni malo čudno što je sve što je izleglo ispod Titinog šinjela stalo na stranu pedera [3]. Međutim, nisu bili još dovoljno jaki. Tek 2010 godine, parada je održana, po veliku cenu. Tvrdi se da je Prestoni grad od pedera i žandara branilo 6.500 tinejdžera. Ipak će biti da je te dece bilo više, inače se ne bi mogli boriti sa žandarmerijom čitav dan. No, poenta je da je većina te dece koja su branila Beograd bilo nevino. Nevina deca su branila Beograd. Onda su ih u policijskim podrumima tukli do epileptičnih napada. Odbijanje bubrega je slaba reč. Nikada niko nije pitao Ivana Tasovca, Biljanu Srbljanović, Dragana Bjelogrlića, Svetlanu Lukić.. da li ih je sramota što je milicija tako tukla srpsku decu, da bi oni, koji se jebu u svaku rupu koju imaju, mogli lagodno da žive?

Psi su uspeli.[4]

Da li posle toga živimo bolje? Da li imamo više slobode, ili manje?

Ono u čemu su zapravo uspeli je isti uspeh sa Golog Otoka 1948. Da Srbi tuku Srbe. To je taj njihov epohalni uspeh.

…

Uvek me posle onoga što pišem, sabesednici pitaju, dobro to je u redu, ali šta je rešenje, gde je izlaz?

Rešenje i izlaz su u centru, ne bežanjem u kraj. Nisam ja napisao da „Srbiju mogu spasiti trećepozivci“, no ja ne spadam ni u tu grupu, već u četvrtopozivce iliti „poslednju odbranu“.

Šta treba da uradimo, jasno je. Sledeći put, treba da pozovemo decu da brane Srpski Prestoni grad.

Ali, da stanemo ispred njih. 300-400-1000, koliko smo kadri da se skupimo. Sa onim što imamo. Kalašnjikovi, pištolji, bombe, sekire, motke. I jasno kažemo prodatim Srbima u plavim uniformama sa suprotne strane, da znamo da ćemo izginuti, ali i da oni moraju znati da će im creva nositi kući.

Klinci bi rekli, to je ta tačka pucanja.

_____________________________________

Odrednice:

[1]Arhimandrit Rafail (Karelin): TAJNA SPASENJA

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/TajnaSpasenja/tajna_spasenja15.htm

[2]Vladislav Đorđević: VELIKA PRAZNOSLOVLJA ili O srpskom licemerju

http://www.srpskikulturniklub.com/vladislav-djordjevic-velika-praznoslovlja-ili-o-srpskom-licemerju#more-6703

[3] Druga po redu zakazana parada ponosa trebalo je da se održi 20. septembra 2009. godine. Nakon velike medijske pažnje koju je LGBT populacija dobila prilikom skidanja Zakona o zabrani diskriminacije sa skupštinske procedure na zahtev SPC-a i drugih verskih zajednica u Srbiji, a zatim i njegovog konačnog izglasavanja, pažnja je bila usmerena na najavu održavanja povorke ponosa u Beogradu. Održavanje parade ponosa podržale su ambasade Holandije, Švedske, Velike Britanije, Norveške i Nemačke, zatim Misije UN-a i OEBS-a, predstavnici ministarstava i drugih državnih ustanova, kao i veći broj javnih ličnosti. Od javnih ličnosti koje su među prvima podržale paradu ponosa bili su Ana Rodić, Ana Sofrenović, Bebi Dol, Biljana Cincarević, Biljana Ristić, Biljana Srbljanović, Boris Dežulović, Dejan Anastasijević, Dragana Ćosić, Dragan Bjelogrlić, Dušan Makavejev, Gorčin Stojanović, Hristina Popović Mijin, Ivan B. Lalić, Ivan Tasovac, Katarina Rebrača, Kebra, Lena Bogdanović, Luna Lu, Maja Uzelac, Milutin Petrović, Milica Tomić, Jelena Karleuša, Mirjana Karanović, Nenad Marjanović, Nikola Đuričko, Sani Armani, Seka Sabljić, Indira Radić, Svetlana Bojković, Brankica Stanković, Slavimir Stojanović, Sonja Vukićević, Srđan Dragojević, Svetlana Lukić, Svetlana Vuković, Svetozar Cvetković, Teofil Pančić, Vladimir Arsenijević, Žarko Trebješanin, Želimir Žilnik.^[5] Takođe, snimljeno je nekoliko promotivnih spotova pod sloganom „Ljubav nije da se krije, nego da se ponosi“ u kojima su učestvovali Dragan Bjelogrlić,^[6] Gorčin Stojanović, ^[7] Hristina Popović, ^[8] Nikola Đuričko, ^[9] Mirjana Karanović, ^[10] Bebi Dol, ^[11] Milutin Petrović.^[12]

[4] BEOGRAD – Parada ponosa završena je šetnjom pripadnika LGBT populacije i građana koji ih podržavaju i obraćanjem organizatora i učesnika, a predstavnici stranih ambasada poručili su da je ovo istorijski dan i da Srbija šalje snažnu, pozitivnu poruku da se u zemlji poštuju ljudska prava i da nema mesta za govor mržnje.

http://www.srbijadanas.com/clanak/zavrsena-parada-ponosa-pozitivna-poruka-srbije-28-09-2014

Izvor: Srpski kulturni klub