Nedoumice Fransoa Olanda

Usputna poseta francuskog predsednika Fransoa Olanda Moskvi posle njegove posete onoj drugoj strani okeana je dobro pokazala svu sekundarnost politike Evrope u velikoj igri koju vode SAD na Bliskom Istoku. Turneju francuskog predsednika Pariz je reklamirao kao uključivanje Francuske  u grupu vođa  rata protiv ID-a. Međutim, zahvaljujući vrlo veštom upravljanju masovnom svešću, koje predstavlja jednu od najjačih strana zapadne političke kulture,  francuskog predsednika u Moskvi  nije bezrazložno   pratila čitava armija novinara. Francuska, koja je 13.novembra preživela užase terorističke akcije, nadala se senzaciji. Ali se ništa slično nije dogodilo…

A sada, pošto su završeni i razgovori sa predsednikom RF, Pariz će morati dobro da se zamisli kako da nepostojanje nezavisne spoljne politike proglasi za svoj uspeh. Po medijskim izjavama, Francuzi ne bi smeli da shvate da su se zveckanje oružjem i patetični uzvici Olanda  završili neuspešno, skoro nečujnim uzvikom.

Ukoliko se pogleda na suvi ostatak pregovora – njega skoro da nema. Pariz će  vojnim dejstvima protiv ID-a priključiti svoj nosač aviona „Šarl de Gol“ koji će nanositi „izborne udare“ po „nevaljalim teroristima“  i nikako neće dirati „dobre borce“ koji se bore protiv Bašara Asada. Fransa Oland je zbog toga i doputovao u Moskvu.

Nije izlišno da se podseti da „Šarl de Gol“ baš i ne može da se nazove „ponos nacije“. Pre je obrnuto. Ceo spisak službenih podataka tog broda se sastoji od lomljenja njegovih delova na otvorenom moru, od dugotrajnih remonta i maloefikasnog učestvovanja u NATO operacijama. Dovoljno je samo da se kaže da,  pri planiranom snabdevenošću sa 40 palubnih aviona,  on danas nosi ukupno njih 16 (10 Rafala M i 6 „Super Etandara“). Jedina plovidba nosača  na ratni zadatak, relativno uspešna,  izvedena je 2011.godine  u cilju obezbeđenja „zone, zabranjenih letova“, iznad Libije. Tu je njegova palubska avijacija uspela da na Gadafijeve jedinice izbaci svih 225 bombi, ali je brod zatim okrenut  u suprotnom pravcu i on je otplovio na  remont u Tulon.

Zanesenost francuskog predsednika je naglo opala posle posete Vašngtonu gde su  njegovi ratni planovi  koji su se povećavali velikom brzinom, bili podvrgnuti nemilosrdnom prečišćavanju.  To je udarilo i po  nadama Evropljana da u borbi sa ISIL-om može da dođe do nove faze.  Sve se završilo time da je Angela Merkel objavila  planove da u region mogu da budu poslata 4 aviona – izviđača, a u Londonu je počeo nerazumljivi spor o svrsishodnosti proširivanja ratnih dejstava. A rezultat svega toga se sveo na to da su se zapadni saveznici dogovorili  da Erdogana ne uklanjaju iz sirijskog scenarija.

Posle napada na ruski bombarder Su-24 čitavom svetu je postalo jasno da su SAD i Turska  u poslu prekrajanja političke karte Bliskog Istoka – partneri. Neoosmanske fatamorgane turskog predsednika uopšte nisu u suprotnosti sa idejama SAD, a interesi drugih su tu malo važni.

Pritom u Erdoganovim rukama ostaje univerzalna toljaga koju on u svakom trenutku može da iskoristi protiv Evropljana.  Ukoliko mu se nešto u politici EU ne dopadne, turski armijski kamioni vrlo brzo mogu da organizuju dostavu novih partija izbeglica  sa sirijske granice na obalu, radi njihovog prebacivanja u Evropu.   Evropske prestonice  počinju da se istinski plaše. Odatle i uznemireni odnos Olanda  prema oružanoj „umerenoj opoziciji“ i iracionalna  mržnja prema  Asadu. Francuski predsednik je brzo pomerio ustranu svoje napoleonovske planove i stao je na kraj reda za pobedničke lovorove vence.

Ali Vašington smatra da lovorovi venci uopšte ne treba da  se nađu u evropskim rukama. Zajedno sa Amerikancima  prekrajanje političke karte Bliskog Istoka izvodi trio Turska – Saudijska Arabija – Katar. Katarski gas i sauditska nafta treba da idu cevovodima preko Sirije u Tursku kako bi na taj način  Erdoganu  obezbedili dugo čekani hab na obali Sredozemnog mora. Istovremeno  Sirija i Irak moraju da budu potpuno oslobođeni iranskog i ruskog uticaja. A posle toga se armija glavoseča  ID-a mirno može  poslati prema novim granicama. Najverovatnije na Kavkaz i u Centralnu Aziju.

Istina, svi ti planovi već počinju da pucaju po šavovima. Pojava na sirijskom   TVD   sistemu S-300 sa  raketonosne krstarice „Moskva“ i S-400 u bazi vazdušno-kosmičkih snaga   naglo je promenila odnos snaga. Ti sistemi mogu da se koriste i po zemaljskim objektima. Još nije zaboravljena panika Ankare 1997.godine, kada je Grčka odlučila da na svom delu Kipra postavi S-300 koji su pokrivali ne samo vazdušni prostor već i Turske vojne baze na ostrvu.

Od Irana  stižu izjave o nameri da se stupi u kopnenu operaciju velike snage. Osim toga, po poslednjim saopštenjima, posle obrade oblasti uništenja Su-24 ruskim vazdušno-kosmičkim snagama i sirijskim sistemima za plotunsku vatru, sirijska državna armija je uspela da zauzme uzvišenja duž turske granice. Vojna situacija se menja, ali ne u korist Turske.

Događaji poslednjih dana su pokazali principijelne razlike  u shvatanju onoga što se na Bliskom Istoku dešava između Rusije, sa jedne strane i SAD i NATO – sa druge. Koren tih razlika je dubok. SAD nastavljaju svoju politiku globalne ekspanzije, a terorizam igra u toj politici ulogu pomoćne alatke.

Iluzije nisu potrebne! U ratu protiv terorizma   angloamerički saveznici neće otvoriti drugi front.

Izvor: Fond Strateške Kulture