Nemačka nije prijatelj Rusije

Ima li Rusija danas prijatelje na Zapadu među pravim svetskim igračima, da li se oni mogu pojaviti u bliskoj i srednjeročnoj perspektivi? Od odgovora na ova pitanja zavisi – kako naša zemlja treba da se ponaša u bliskoj budućnosti.

Treba li nastavljati dalje sa ustupcima, ponašati se poput semafora kojim drugi upravljaju pa prelaziti na neki novi „Bolonjski sistem“, orijentisati se na razne zapadne konstrukcije – a sve zarad nekakvih rejtinga i sa računicom da će nas raširenih ruku primiti u svoju porodicu i početi da se prema nama odnose sa uvažavanjem?

Ili treba da prestanemo da se hranimo iluzijama da će oni – samo što nisu – u nama konačno videti ravnopravne partnere (ne one kojih se naprosto boje čak na podsvesnom nivou, već one čije se pravo na sopstveno mišljenje priznaje samo po sebi)?

Možda je vreme da prekinemo sa arčenjem resursa na to da bi u nas, makar u nekoj oblasti, bilo sve baš kao kod njih, pa za to očekivati aplauze iz inostranstva?

Nije li najbolje, umesto svega toga, da spokojno idemo svojim putem, praveći svoj model razvoja zemlje, koji bi bio konkurentan njihovom, ne osvrćući se ni na koga? Nije li vreme da počnemo da budemo prijatelji samo sa onima koji naše prijateljstvo zaista žele, paralelno jačajući svoju sopstvenu soft power, a istovremeno prestajući da prenosimo nekorektne tuđe teze o tome da su naše obrazovanje, medicina i ostalo zastareli i da ne odgovaraju standardima „razvijenih država“?

Uostalom, svima je jasno da naša prosveta i medicina – ako u nečemu i zaostaju za zapadnim – to sigurno nije zbog njihove nedovoljne evrointegrisanosti, već iz mnogo banalnijeg razloga – što smo mi zasad siromašniji…

Kao što pokazuju događaji poslednjih meseci, pa i ukupna istorija odnosa između nas i „civilizovanog sveta“, mi nemamo i nikad nismo ni imali uticajne prijatelje na Zapadu, pa otuda Rusiju (ni carsku, ni sovjetsku, ni današnju) još nikada nisu priznavali za svoju. A problem uopšte nije u tome što smo mi nekakvi defektni, nepravilni ili agresivni, kao što naivno smatraju neki naši takozvani zapadnjaci.

Pa nismo mi bili ti koji su u svoje vreme ubeđivali SAD da nanesu preventivni atomski udar po Velikoj Britaniji i da je tako pretvorimo u „beznačajan problem“. Ne, za to se zalagao Čerčil, a uništenju je trebalo da budemo podvrgnuti mi.

Nismo mi ti koji vodimo ratove po celom svetu, ubijamo desetine hiljada ljudi koji ništa nisu krivi, niti podržavamo teroriste krijući se iza parola o demokratiji.

Nisu ruske vlasti te koje razgone demonstrante gumenim mecima, pendrecima i vodenim topovima. Sve ovo se događa tamo, na civilizovanom Zapadu.

 Protesti u Briselu

Institucije naše demokratije sasvim dobro funkcionišu. Zato mi nismo oni koji preko pošte sebi biraju pokojnike za poslanike. Dakle, ako se mi u nečemu i razlikujemo od zapadnog sveta, sigurno se ne razlikujemo u onome zašta nas po tradiciji optužuju.

Sve u svemu, šta god Rusija radila, kakve god zapadne novotarije kod sebe primenjivala, tamo to niko neće ceniti – problem naših odnosa s njima mnogo je dublji nego što neki misle, a imaju dubinski – civilizacijski i mentalni karakter.

Da li je moguća danas ili u doglednoj perspektivi naše pravo prijateljstvo sa Velikom Britanijom ili Francuskom (SAD čak neću ni da pominjem).

Teško.

U dalekoj budućnosti – pod uslovom da u tim zemljama na vlast dođu sasvim nove elite – o nečemu se možda i može govoriti.

Dakle, sada sigurno ne jer se ovom ili onom pitanju pristupi biraju isključivo kroz prizmu „svoj-tuđi“, a nepoverenje prema „tim Rusima“ zapretano je negde veoma duboko – ispod „kože“, na instinktivnom nivou.

Činilo se da bi naš saveznik mogla postati Nemačka. Ali, avaj, bez obzira na svu svoju ekonomsku moć i zajedničke interese sa nama, političke elite te države, koje su formirane pod budnom kontrolom Zapada posle Drugog svetskog rata, sve do danas se nisu oslobodile kompleksa evropske inferiornosti i boje se da ih neko ne osumnjiči da nisu predane izabranom kursu.

Iz ovog ugla gledano, politička orijentacija nemačkih elita – povodom poimanja svog mesta u zapadnoj hijerarhiji – malo po čemu se razlikuje od svesti onih koji su došli na vlast u Kijevu. Za to postoje objektivni razlozi.

Malo ko o tome danas govori, ali je pre samo nekih sto godina u Zapadnoj Evropi odnos prema nemačkoj naciji bio veoma prezriv i podozriv. Na 25-godišnjicu pada Berlinskog zida ima smisla prisetiti se razgovora koji su prethodili tom događaju.

Evo šta je rekla „železna ledi“ Margaret Tačer Mihailu Gorbačovu u poverljivom razgovoru: „Ujedinjenje Nemačke nije u interesu Velike Britanije niti u interesu Zapadne Evrope. Zaboravite sve što ste o tom pročitali u natovskom kominikeu. Nama nije potrebna ujedinjena Nemačka. Mi to ne možemo da dopustimo, to bi destabilizovalo međunarodnu situaciju“.

Takvog mišljenja bio je i predsednik Francuske Fransoa Miteran koji je smatrao da će ujedinjenje Nemačke za sobom povući ponovnu pojavu loših Nemaca koji su jedno vreme dominirali u Evropi.

Angela Merkel na proslavi godišnjice pada Berlinskog zida

Zato se u današnjim uslovima ne treba nadati potencijalnom prijateljstvu sa Nemačkom. U konfliktima kakva je sadašnja konfrontacija preko sankcija – njene elite će stalno otplivavati prema Vašingtonu i Briselu, naprosto zato da bi dokazale svoju privrženost i „zapadnost“.

Kako da se mi držimo u ovakvoj situaciji i u kom pravcu da se krećemo?

Odgovor je očigledan: treba konačno skinuti ružičaste naočari i ići svojim putem, rešavati svoje unutrašnje probleme (ekonomske, socijalne i ostale) bez obaziranja na mišljenje onih koji danas naprosto nisu sposobni da nam budu prijatelji. Istovremeno treba odustati od kopiranja onim zapadnih rešenja i prakse koji su tuđi našoj mentalnosti i kulturi.

Moramo pomagati prijateljima Rusije, okupljajući oko sebe pristalice po svetu, a sarađivati sa zapadnim svetom oslanjajući se isključivo na hladnokrvne računice.

U ovome nam može pomoći aktivan rad direktno sa zapadnim biznis-elitama. Naravno, moramo razvijati sopstveni sistem soft power. Jer, što više mladih Evropljana ne samo poseti našu zemlju, što više njihovih učenika starijih razreda i studenata iz inostranstva vidi pravu Rusiju i pronikne u njene vrednosti – to će biti više šansi da se kod nas nekada pojave prijatelji na Zapadu.

Izvor: Fakti