Nemačka – skretanje ka kršenju ljudskih prava

Bivši učitelj a potom i dugogodišnji kurator spoljnopolitičkih aktivnosti Bundestaga, Andreas Šokenhof, budnim okom motri da Srbija ne skrene sa zadatog pravca ka “razvoju demokratije i pravne države”, pa je ponovo pripretio prstom Beogradu: još nisu ispunjeni svi uslovi da bi zemlja mogla da se popne na sledeći stepenik na evropskom putu. Do pre par dana je bilo poznato sedam uslova koje je Berlin spreman da predoči Srbiji, neophodnih za njen prelazak u svetlu evropsku budućnost, sada vidimo da su se tim zahtevima pridružili i drugi. U “novom paketu” vidljiva je određena nervoza Berlina, povezana sa nesigurnošću u mogućnosti Beograda da natera Srbe sa severa da uzmu učešće u Prištinskim izborima i samim tim okonča sa “kosovskim projektom”, toliko važnim za Nemačku. Zbog toga se u “nemačkim uslovima” toliko dosledno, u različitim varijacijama uz stalna dubliranja, neprekidno ponavlja u suštini jedan te isti zahtev – de jure normalizacija državnosti “Republike Kosovo”. Radi se o otvaranju “kosovskog poglavlja” i istovremenom zatvaranju svih pitanja povezanih sa njim; o primeni svih tačaka Briselskog sporazuma i o obavezama Beograda da “neprekidno, na licu mesta dokazuje da neće ometati Prištinu u procesu evropskih integracija (da podsetimo da u EU mogu biti primljene samo nezavisne, međunarodno priznate države, a ne delovi teritorija drugih država); do punopravnog članstva u EU Beograd i Priština moraju da potpišu ugovor o dobrosusedskim odnosima, pregovori mogu biti u svakom trenutku zamrznuti ukoliko Beograd otkaže ili zaustavi sprovođenje preuzetih obaveza (tako Bundestag ne ostavlja srpskim vlastima ni najmanju rupicu u zakonu za uklanjanje od političko-administrativnog i da li je preterano reći – u slučaju potrebe i vojnog pritiska na Srbe sa severa Kosmeta). Stiče se utisak da je Bundestagu potrebno nasilje Beograda prema Srbima sa severa – jedinima u srpskom nacionalnom korpusu, koji pored Republike Srpske u Bih, projavljuju nacionalno-državni element). Zatim se ponavljaju stavke koje su već poznate iz Deklaracije o Srbiji koju je Bundestag usvojio 27. juna 2013. godine – potpun uspeh lokalnih izbora, potpuno ukidanje paralelne vlasti na severu Kosmeta, slobodno kretanje kosovsko-albanskih carinika, nastavak reformi u pravosuđu i borba protiv korupcije, pomirenje u regionu (priznanje genocida u Srebrenici –A.F.) i očigledan napredak u procesuiranju odgovornih za paljenje Nemačke ambasade 2008. godine. Četiri ključna uslova podržala je i Velika Britanija, taj dokument upućen je zemljama članicama EU i upravo na osnovu njega će Savet Evrope doneti odluku o otvaranju pregovora sa Srbijom o članstvu u EU.

Sadašnja Nemačka, toliko oduševljena ustupcima srpske vlade bez presedana, uveliko je prevazišla propagandne napore Trećeg Rajha, pa jednostavno traži ispunjenje uslova uopšte se ne trudeći da bilo šta ponudi zauzvrat. Uslovi moraju biti ispunjeni i tačka! Nikakva diskusija i pitanja nisu predviđeni! Predstavnici Bundestaga, uopšte se ne obazirući na istorijske paralele, izdaju naređenja koja se moraju bespogovorno ispuniti. Kako voli da ultimativno istakne Šokenhof – nema nikakvih ustupaka u uslovima koje zahteva EU. U srpskim provladinim medijima uopšte nema pokušaja da se postavi pitanje – zašto i po kojim kriterijumima srpski narod treba (upravo će na njegova pleća, a ne na vladajuću koaliciju, pasti sav teret Nemačkih ili bilo kakvih drugih uslova zapadnog faktora i međunarodnih finansijskih institucija) dobrovoljno da preda Nemačkoj svoja suverena prava, dajući joj mogućnost da raspolaže sudbinom naroda, sudbinom svoje zemlje? Kakve će biti posledice, kratkoročne i dugoročne – za ostatak srpskog nacionalnog korpusa na postjugoslovenskoj teritoriji kada Srbiji preti praktično uvođenje spoljneg upravaljanja od strane Bundestaga?

Šokenhof koji se tako vatreno poziva na poštovanje ljudskih prava i na Evropski sud za ljudska prava kad su u pitanju Rusija i Ukrajina, osuđujući praksu “selektivnog pravosuđa prema političkoj opoziciji koja je apsolutno neprihvatljiva za evropske standarde”, uopšte ne komentariše činjenicu flagrantnog kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda od strane Nemačke. O čemu se radi? O odluci najviše sudske instance u Nemačkoj – Ustavnog suda (Karlsrue), koja je analogna prethodnoj presudi Vrhovnog i Saveznog suda koji je početkom septembra 2013. godine ustanovio da Nemačka nije odgovorna i da neće platiti odštetu žrtvama porodicama posradalih (umrlih) tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine. Tako se u odluci suda, obrazloženoj na tri stranice, kaže da je nemoguće dokazati da je nemačka vlast bila upoznata sa sprovođenjem napada, pa u skladu sa tim, nemački vojnici takođe nisu narušili osnovna pravila službe pošto njeni oficiri nisu bili obavešteni o okolnostima planiranih napada, tako da je Nemačka dejstvovala u skladu sa normama “međunarodnog vojnog prava” što državu Nemačku i nemačko zakonodavstvo izvodi izvan okvira odgovornosti. Naknadu štete mogu zahtevati države, a ne privatna lica.[1] Tako je Nemačka uz elementarnu manipulaciju, koja se ogleda u zameni teza – NATO nije informisao, znači odgovornost nije predviđena – uspela da izbegne odgovornost za, u suštini ratne zločine protiv civilnog stanovništva tokom NATO bombardovanja SRJ. Štaviše, presude najviših sudskih instanci Nemačke legitimišu kršenje osnovnih ljudskih prava i agresiju NATO pakta.

Da pomenemo još jednu činjenicu vezanu za NATO bombardovanje. Srpsko nacionalno udruženje roditelja čija su deca obolela od raka, saopštilo je 19. septembra zastrašujuću statistiku – skoro svakodnevno po jedno dete u Srbiji umire od raka. Većina obolele dece boluju od leukemije – tu je veoma veliki procenat remisije – zvanična statistika kaže da je to 70%, međutim, terapija traje 105 nedelja. Međutim, u državnim okvirima se ne sprovode mere u potrebnim razmerama koje bi omogućile da se sklopi realna slika o vrstama, formama i dugoročnim posledicama po zdravlje građana Republike Srbije posle NATO bombardovanja.

Zbog toga, po mišljenju Šokenhofa, Srbija treba da napravi strateški i sistemski izbor. Tako da je jasno da u slučaju izbora vladajuće koalicije u Srbiji u korist uspostavljanja što tešnjih veza sa EU, Srbija neće imati problema sa imidžom. I po svoj prilici, samo sa imidžom…

Izvor: Fond Strateške kulture