Nemačko delenje karata

U Berlinu je 28. avgusta održana konferencija zemalja Zapadnog Balkana na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel. O pomenutom događaju mnogo se pisalo i nagađalo o njegovoj agendi. Stekao se utisak da se radi o slagalici za koju niko nije siguran kako je treba složiti. Šta nam govori sastanak u Berlinu, bez obzira na zvanično saopštenje, možemo saznati ako se zagledamo u najveće „puzle“.

Prvo, da su u pravu bili svi koji su ukazivali da je Nemačkoj prepušteno uređivanje političke konfiguracije na Balkanu, i da je Balkan, još od pada Berlinskog zida, prioritet interesovanja ujedinjene Nemačke. Objašnjenje je lako pronaći u vekovnoj težnji o putu za Tursku, odnosno ka azijskim resursima za kojima Nemačka vapi. Put ka Uralu – nepresušnim resursima retkih metala i ruda – pokazao se mnogo težim nego što se mislilo. Naime, sankcije koje je Evropska unija nametnula Rusiji, vratiće se kao bumerang. S obzirom da nemačka privreda zavisi od ruskih energenata, prvenstveno gasa, prvi talas ekonomske krize očekuje se već početkom zime i dobijaće na intezitetu tokom cele godine. Predstojećih talasa krize u Nemačkoj su potpuno svesni. Tako je stara ruta za Tursku ponovo postala aktuelna. Nemačkoj, a time i EU, potrebni su sigurni koridori do željenih resursa na Istoku.

Drugo, pozvani su predstavnici Zapadnog Balkana. Zapadni Balkan, inače, kao pojam stvara nedoumice, u smislu da li se misli na zemlje koje još nisu u EU, ili prosto geografski, na zapadni dio Balkanskog poluostrva. Ispostavilo se da Zapadni Balkan, uz Albaniju, čine zemlje nastale disolucijom bivše Jugoslavije. S obzirom da je Nemačka imala aktivnu ulogu u razbijanju zajedničke države Južnih Slovena i prednjačila u priznavanju osamostaljenih republika, postavlja se pitanje zašto sada okuplja delove te iste zemlje u celinu pod drugim imenom. Zašto su srušili Jugoslaviju kada je sada sastavljaju? Objašnjenje je, takođe, lako pronaći u teorijama Džordža Soroša, takođe važnog aktera u jugoslovenskoj drami. Celinu treba razbiti i posle sastaviti, a s delovima ćemo lakše pregovarati o korišćenju njihovih resursa – tako otprilike zvuči parafrazirana Soroševa teorija o bivšoj SFRJ, a možete je pronaći u njegovom opusu od 12 knjiga. Očito da navedena teza Nemačkoj nije bila strana, i da je put ka Turskoj mnogo ugodniji ukoliko je Balkan popločan državicama od kojih ni jedna nema više od pet miliona stanovnika. Od pozvanih država na samit u Berlinu, jedino za sada Srbija „strši“, istina, sa Vojvodinom i Sandžakom. Male države nisu faktor u političkom, ekonomskom i vojnom smislu, a u njima je lakše postavljati marionetske vlade.

Treće, u prvim najavama sastanka bilo je prisutno da je to sastanak o BiH, da bi vremenom agenda postala drugačija. Ujedno, iako se spekulisalo da će u Berlin biti pozvani lideri političkih partija, na kraju su pozvani premijeri, ministri privrede i spoljnih poslova. Objašnjenje – ishod predstojećih izbora je neizvestan, bolje je sačekati kako bi postalo jasnije s kim u BiH treba pregovarati. Možda sve i bude kako treba, pa u Srpskoj pobijedi opozicija, a u Federaciji Fahro i Fronta. U svakom slučaju, sa premijerima entiteta organizatori sastanka ubuduće ne nameravaju razgovarati. Iako su ustavne promene glavni razlog za sazivanje sastanka, Ustav se u Berlinu neće mnogo spominjati. Privreda će biti glavna tema, a za privredni oporavak potrebna je saradnja u regionu, pri čemu bankarski sektor dolazi do izražaja kao onaj ko diktira pravila i kao mehanizam za pritisak.

Na kraju, iako bosansko-hercegovačkim zapadnim susedima nije milo kada ih „trpaju“ na Balkan, pa i kada se radi o zapadnom, Slovenija i Hrvatska morale su se povinovati i ruku pod ruku sa ostalim Jugoslovenima otići u Berlin. Svaka ozbiljnija analiza puta u Berlin ukazuje da se radi o začetku stvaranju „B lige“ Evropske unije, koja će se ekonomski naslanjati na Tursku. Politički sve snažnijoj Turskoj to bi bila kompenzacija za izostajanje prijema u EU i stimulans za nastavak strateške saradnje sa SAD na Bliskom istoku. Predstavnicima pozvanih zemalja će biti objašnjeno da međusobno moraju uspostaviti promet roba, ljudi i političku saradnju, inače region nije samoodrživ. Biće jasno emitovana poruka da bez ekonomske i političke saradnje regionu nema oporavka, odnosno opstanka. Asocijacija na Jugoslaviju, nekad zajedničku državu, u svakom pogledu je neminovna.

Izgleda da je „puzle“ u nemačkoj slagalici u regionu prvi složio Tomislav Karamarko, lider opozicionog HDZ-a, a ranije prvi obaveštajac Hrvatske. Karamarko u posljednje vreme učestalo kritikuje aktuelnu vlast da „baštini vrednosti Josipa Broza“ i u javnost iznosi da su u Hrvatskoj na vlasti „deca komunizma“. Užasava ga svako političko i ekonomsko približavanje u regionu. Nemačko deljenje karata ne samo da Srbiju i BiH definitivno udaljuje od Evropske unije, već pokazuje da su „blizu vrata“ i već primljene članice, Slovenija i Hrvatska.

Sve su prilike da će Srbija, a i druge zemlje Zapadnog Balkana, umesto u Brisel, sve češće gledati u Ankaru. Prijem u Evropsku uniju ostaće fatamorgana koja će biti u funkciji udaljavanja Srbije od Rusije i odvajanja od Vojvodine i Sandžaka. Sve će postati vidljivije kada pred rukovodstvo Srbije, zarad evroatlanskih integracija, dospe zahtev za ustavnim promenama, a koje će se svoditi na promenu statusa Kosova i davanja prava na samoopredeljenje Vojvodini i Sandžaku. Navedeni sled događaja mogao bi doneti rasplet u vidu izlaska Srbije iz dileme „EU ili Rusija“. Pri tome će evroskeptici, kojih je u Srbiji sve više, ukazivati da je EU na političkom i ekonomskom zalasku i da sa EU upravlja bankarska oligarhija. Ujedno, ukazivaće na nespornu činjenicu da EU nema resurse i da će eventualni izostanak dotoka ruskog gasa zemljama EU stvoriti ogromne ekonomske probleme.

S druge strane, okretanje Rusiji, u smislu punopravnog stupanja u Evroazijski savez, u Srbiji ima sve više zagovornika. Pobornici zaokreta Srbije prema Rusiji iznose argumente da bi Srbija u tom slučaju dobila raketnu zaštitu, obezbeđen izvoz za sve proizvode, nove investicije, a sve skupa bi podiglo posrnulu srpsku ekonomiju. Takođe, treba imati u vidu da Rusija i Turska imaju dobru međusobnu političku i ekonomsku saradnju i da bi posredno savez Srbije sa Rusijom doneo relaksirajuću poziciju Republici Srpskoj.

Sem opasnosti od obojene revolucije, čije ponovno iniciranje postaje izvesno ako se na predstojećim izborima ne ostvari projektovana pobeda opozicije, Republika Srpska bi se mogla suočiti sa terorističkim napadima. Brojnost džihad ratnika koji neometano odlaze na sirijsko-iračko ratište je zabrinjavajuća. Iako niko u BiH ne zna pouzdano koliko se bosansko-hercegovačkih građana bori na strani dve trenutno sukobljene frakcije, Islamskoj državi Iraka i Levanta i Al Kaidi, njihov povratak u BiH je realna bezbednosna pretnja. Jedan od njih, Enrah Fojnica, nedavno se u Iraku razneo u terorističkom činu. Ujedno, ekstremna retorika pojedinih bošnjačkih političkih lidera, poput Sefera Halilovića[1] i bivšeg reisa Mustafe Cerića[2], dvojice kandidata za bošnjačkog člana Predsedništva BiH, izlazi izvan okvira političkog delovanja.

Ekstremni stavovi, javno izneseni, mogu podići etničke tenzije na užasavajući nivo. Uključivanje džihad ratnika u protestna okupljanja Bosnu i Hercegovinu mogu dovesti u nepodnošljivo stanje, koje lako može izmaći kontroli čak i kreatorima nemira. Najglasniji zagovornik protestnih okupljanja u Republici Srpskoj, opozicioni lider Dragan Čavić, u intervju za portal Buka[3] najavio je nemire nakon izbora, za koje je ubeđen da će biti pokradeni. U suštini, radi se o prepoznatljivom petooktobarskom scenariju i metodologiji kojom je srušen Slobodan Milošević. Ukoliko se stvari budu odvijale prema zamisli rušitelja Srpske, opozicija bi mogla postati alat u njihovim rukama.

U SDS-u su postali svesni da je kandidovanje Ognjena Tadića za predsednika Republike Srpske strateški promašaj pošto je postalo očito da on neće moći parirati Miloradu Dodiku. Umjesto da realno sagledaju situaciju i procene da protiv Dodika nemaju adekvatnog kandidata, i Tadića kandiduju za člana Predsedništva BiH, što bi imalo mnogo više izgleda na uspeh, u SDS-u su „teranjem inata“ dospeli u skoro izgubljenu poziciju. Strani instruktori su dugo insistirali na Bosićevoj predsedničkoj kandidaturi, ali je on to izbjegavao i uporno nudio Tadića kao rešenje, što nije bilo prihvaćeno. Stranci su Tadića želeli da vide na mestu ministra pravde u Vladi Republike Srpske, sa oreolom Vučića, odnosno kao borca protiv korupcije i kriminala. Bosićevo insistiranje na Tadiću kao predsedničkom kandidatu nailazilo je na otpore i u SDS-u i to do te mere, da je kandidatura Miće Mićića, jednog od potpredsednika SDS-a i gradonačelnika Bijeljine, bila gotovo izvesna uoči ključne sednice Glavnog odbora SDS-a. Na samoj sednici su obelodanjeni rezultati posljednjeg američkog istraživanja, po kojima je Mićić bio bez ikakvih šansi, što je bilo presudno za Tadićevu nominaciju.

Šta će se događati nakon izbora, hoće li vlast i opozicija shvatiti da je sabornost ključna reč za opstanak Republike Srpske, ili će lični animoziteti Republiku dovesti do političkog sloma, pitanje je na koje nećemo dugo čekati odgovor.

_________________________________________

[1] Halilović je izjavio da će „promeniti politiku i onda stati na Drinu, Savu i Unu – pa da vidimo šta je čije“.http://www.srna.rs/novosti/228143/milovanovic-sefer-halilovic-poziva-na-rat.htm

[2] Nezavisni kandidat za bošnjačkog člana Predsedništva i bivši poglavar Islamske zajednice BiH Mustafa Cerić pripisao je Republici Srpskoj fašizam, poredeći, kako piše Glas Srpske, Hitlerovo negiranje Jevreja sa „negiranjem bosanskog jezika od RS“. http://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest/ceric-srpskoj-pripisuje-fasizam-119149

[3] http://www.6yka.com/novost/60123/dragan-cavic-ako-se-budemo-ponasali-poput-ove-vlasti-ne-trebaju-nam-izbori

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Nemačko delenje karata