Neprijatelji Srpske i kukavičluk Vlade Srbije

„Republika Srpska je poslednja odbrana srpske istine, demokratije i prava na opstanak – ona je pijemont srpstva!!!“

(političari, umjetnici i akademici SANU)

Referendum u Republici Srpskoj održan 25. septembra 2016. godine predstavlja trijumf demokratije i pobedu državotvorne i visoko-moralne politike predsednika Dodika i njegovih saradnika te potvrdu epiteta, koji je još ranije Srpska opravdano stekla. Svedočili smo velikom odzivu građana i manifestaciji sloge srpskog naroda ali i odlučnosti da se pruži otpor OHR-ovoj diktaturi, sarajevskoj čaršiji i trećerazrednim diplomatama iz američke, britanske i nemačke ambasade. A onda, posle trijumfa demokratije i pobede srpske težnje za slobodom po svaku cenu, postavljeno je pitanje šta će biti sutra.

Ništa neće biti isto i ništa neće biti onako kako misle Valentin Incko i Bakir Izetbegović. Bakir Izetbegović će sigurno završiti kao Osama bin Laden – otpisan i uklonjen za sva vremena od strane onih koji su ga držali na kratkoj uzici a sa njim i celi Bošnjački narod. Sudbina korumpiranih islamističkih lidera je uvek ista: američke službe ih upotrebljavaju kao toalet papir i, kada im više ne trebaju, puste ih niz vodu, ili puste vodu i njih, da u toj vodi, odu zajedno sa smećem i haosom koji su sve vreme pravili. To čeka i lažnog halifu Erdogana, kao i Bakira Izetbegovića. Ništa bolja sudbina ne čeka ni Valentina Incka, koji će verovatno završiti kao i drugi, njemu slični fašisti, sa kojima je posle Drugog svetskog rata njegova majka (službenica u štabu oružanih formacija Trećeg Rajha) bežala pred partizanima, preko Blajburga. Istina je – on je taj Visoki predstavnik međunarodne zajednice od koga se očekuje da o referendumu govori kao o puno opasnijem događaju od ubijanja policajaca po Zvorniku i Bugojnu, ubijanja vojnika po Sarajevu ili ratovanja za Islamsku državu, Nusra front i Al Kaidu – i da oštro kazni Srbe.

U suštini, Visoki predstavnik, isključivo kao oružje globalne političke borbe oko implementacije Dejtonskog mirovnog plana (oružje koje samo po sebi nema nikakvu izvornu pravnu ili etičku valjanost), nikada nije osuđivao terorističke napade, ubistva nevinih, odlaske i povratke sa ratišta Iraka, Sirije, Libije i Avganistana. Sve optužbe i svo licemjerje Incko je pokazivao svakodnevnim propagandističkim komentarima na račun referenduma u Republici Srpskoj. Time je sebe i svoju poziciju predstavljao, i na koncu legitimisao, kao prirodu nemoralnog sirovog diktatora koji ne razume svoju ulogu na način na koji je razumeju njegovi nalogodavci iz Vašingtona i Londona. Jer, svaki Visoki predstavnik pod „bonskim“ mandatom nalazi se u jednoj tužnoj i kognitivno nerazrešivoj situaciji. Naime, iako svaki svoj mandat opravdava pozivanjem na demokratska načela i pravila, u smislu da njegov mandat služi stvaranju ili razvoju i isticanju demokratije u BiH, on svakako predstavlja najveći problem društvu koje teži demokratiji i toleranciji. Njegove gazde svakako shvataju da se „bonski“ mandat ne može pomiriti s osnovama bilo koje demokratije, ne samo bosanskohercegovačke, i da je ponašanje i delovanje međunarodnog oktopoda i njegovih pipaka gore nego što su se ikada ponašali komunisti i njihov jednopartijski sistem.

Incko i slični zapadni funkcioneri su Bosnu i Hercegovinu vratili u osmanski period, čitav vek unazad, i napravili od nje najgori primer besmislene, ničim opravdane samovolje i diktature. Čak i Kim Džong Un jasno utvrđuje, demonstrira i priznaje granicu na kojoj počinje njegova odgovornost za stanje u zemlji. U Evropi ne postoji prostor ni zemlja koja funkcioniše na ovaj način, sa Visokim i Specijalnim predstavnikom, sa Većem za implementaciju mira i stranim vojnim formacijama i oružanim snagama na svojoj teritoriji (EUFOR), sa Ustavnim sudom u kome je strani faktor zastupljeniji od bilo kog naroda, sa ministrima u Savetu ministara koji moraju od Ureda Visokog predstavnika dobiti saglasnost za imenovanje i sa neustavnim i kriminalnim Tužilaštvom i Sudom BiH koji na drzak i otvoren način obezvrjeđuju volju građana ove zemlje, hapseći, pritvarajući i krivično goneći sve one koji dobiju podršku naroda, uglavnom pripadnike srpskog naroda.

U slučaju Incka, nije reč samo o tome da se njegov mandat, koji je sam sebi utvrdio, ne može pomiriti sa načelima ili osnovama demokratije; reč je o tome da taj mandat aktivno onemogućuje razvoj demokratije i deluje protivno svim važnim komponentama demokratskog etosa. Zamislimo li taj etos kao skup vrlina, pravila, ideja i praksi koje podržavaju razvoj demokratije u nekom društvu, „bonski“ mandat, deluje neprijateljski i obeshrabrujući u odnosu na taj skup vrlina, pravila, ideja i praksi.

Već na prvi pogled, paradoksalno, „bonski“ mandat i počiva na kompromisu predmodernog komunističkog i neoosmanskog mentaliteta koji obeležava veliki deo bošnjačkih političkih elita pa čak i građana, odnosno podstiče i regeneriše takav mentalitet.

Bosna i Hercegovina verojatno je, upravo zbog toga, jedna još uvek nestabilna i konfliktom bremenita društvena i politička sredina, sredina u kojoj narodi ili građani, po mišljenju stranaca, nisu dosegli dovoljnu zrelost da bi mogli samostalno rešavati svoje ključne probleme. U takvom kontekstu, prva ideja koja se skoro neposredno javlja jeste ideja o oktroisanom spoljnjem posredniku ili upravniku, koji bi stvari trebalo da drži pod kontrolom; ideja o „četvrtoj“, neemotivnoj i nepristranoj strani koja je dovoljno mudra da donosi kompromisne odluke i dovoljno snažna da te odluke po potrebi i nametne.

Visoki predstavnik s „bonskim“ ovlašćenjima, međutim, uopšte nije mudar ni nepristrasan, on direktno utiče neprijateljski na razvoj nedemokratskog etosa unutar BiH i predstavlja direktnu pretnju, nanoseći ogromnu štetu „vladavini prava“ u Bosni i Hercegovini. Telo koje je oslobođeno obaveze zasnivanja svojih odluka na zakonima važećim za sve, naprosto ne može biti dobro za vladavinu prava, u bilo kojoj zemlji, ne samo u BiH.

Drugim rečima, sve to znači da je Visoki predstavnik svojim delovanjem u društvu direktno uticao na održavanju tenzija i očuvanje intenziteta unutrašnjeg konflikta, i to tako da se BiH uopšte ne pomiču s mesta, da uopšte ne stvara uslove za aktivno, mirno, dogovorno rešavanje razlika između naroda i njihovih legitimnih interesa. Nesposobnost političkih i verskih elita u Sarajevu, ekstremni islamski radikalizam, netolerancija i neoosmanski identitet, kao opšte stanje duha u glavnom bošnjačkom gradu, ili manjak želje da se uradi svoj posao, osigurava posao Incku. Baš zato, uticaj Visokog predstavnika s „bonskim ovlastima“, ma ko on bio, na međuetničke odnose i unutrašnju dinamiku konflikta u BiH – je poguban; poguban po mir i po demokratiju.

Zaključak ove refleksije nas neposredno vodi sledećoj refleksiji o uticaju Visokog predstavnika na dinamiku konflikta ne samo između unutrašnjih strana, nego i šire, unutar same „međunarodne zajednice“. Inckovi stavovi uz čaršijsko „pujdanje“ i „napucavanje“ Incka, izazvali su duboke podele u regionu i na široj međunarodnoj sceni između velikih sila. Zato je vlada Srbije kukavički podvila rep, izabrala američku i muslimansku stranu a javnost u Srbiji naprasno zaćutala i referendumom u Republici Srpskoj se sporadično i neutralno bavila samo u informativnim emisijama i kratkim vestima. Zato se gotovo hiljadu Srba više odazvalo pozivu na referendum u Nemačkoj (7357) nego u Srbiji (6400). 

Takva podanička politika vlade Srbije prema zapadnim interesima, koja nojevski zabija glavu u pesak očekujući da i celi narod postupi na isti način, širi obmanu da će pritisak, opasnost i pretnja prestati sami po sebi. Ali kad narodna glava izviri iz peska, kako će Vučić objasniti pohvale koje je dobijao sukcesivno iz Vašingtona zbog izdaje Republike Srpske, i to od takvih zločinaca kao što su Bil Klinton i Samanta Pauer, kao i iz Sarajeva, od Incka i Izetbegovića. Naročito su ga pohvalili zbog navodne lične hrabrosti da se suoči sa  navodno zločinačkom prirodom svoga naroda i države čiju vladu on vodi.

Upravo je Vučić to uradio: on je postavio Srbiju na optuženičku klupu Klintonove fondacije i američke javnosti – negujući priču o sebi kao „političaru mira i reformi“, pustio je na volju ništarijama poput Ćamila Durakovića iz Srebrenice i naručenim propagandistima sa recitalom o „Srebreničkoj tragediji“. I Bakir Izetbegović je pohvalio Vučića zbog navodne hrabrosti i to upravo na istoj konferenciji, uprkos činjenici da su Bakirovi ljudi, u vezi sa tom temom i na mestu gde je scenario napravljen, pokušali da ga linčuju. Danas – svi srpski neprijatelji ga hvale.

Ukratko i jasno: Vučić nije bio hrabri političar, nego kukavički zaštićeni svedok protiv svoje države i svog naroda, tajni realizator i promotor ideje „šiptarskog Kosova“ i „muslimanske Bosne“. Politički pigmej koji po ćoškovima zgrade na Ist Riveru lovi predstavnike iz drugih zemalja sa kojima će ga neko uslikati, da može i dalje održavati sliku „naporne i požrtvovane borbe za bolju Srbiju“. On, od koga je i korumpirani bandit, najveći izdajnik srpskog naroda i pravoslavlja, Milo Đukanović, pobegao, sklonio se, ostavljajući ga, smušenog a željnog slave, jastrebu američke politike masovnog ubijanja ljudi i rušenja država, Samanti Pauer. Umesto pozdrava, ona je „hrabrog Vučića“ naribala i zatražila, odmah i sada, poštanski broj za terorističku OVK-UČK i narko državu Hašima Tačija. A Republiku Srpsku je svakako pokušao baciti u ralje zločinačke, anti-srpske NATO politike i prodao je za sitne pohvale u komjunikeima zapadnih vlada. Zaboravio je na Rusiju, njenu snagu značaj i moral. Podrška Rusije je šamar svakoj izdaji – Rusija se vratila na Balkan i poštuje srpske nacionalne interese i hrabre lidere koji se ne plaše ispoljiti svoj stav i preuzeti odgovornost za slobodu svog naroda, poput Milorada Dodika, koga najveći državnik na planeti, Putin, prima i uvažava.

Zato je Dodik veliki lider srpskog naroda i svih porobljenih naroda na Balkanu. Da je Aleksandar Vučić slučajno Srbin, sam bi se postedeo zbog pohvala koje dobija od dokazanih neprijatelja srpskog naroda i činjenice da je tako jadno postupio prema poslednjoj srpskoj državi, poslednjoj slobodnoj enklavi s druge strane granice na Drini. Da je slučajno Srbin, Vučić nikada ne bi priznao postojanje takve granice.

Izvor: Fond Strateške Kulture