Неуралгичне геополитичке тачке у 2016.

Од Хладног рата толико америчких војника и ратних авиона није било допремљено и смештено на низу стратешких места која су често од главних руских градова удаљена мање од сат времена вожње. Ни у Хладном рату САД нису наметнуле толико санкција против руских званичника, пословних људи и компанија. Америка пузајућом стратегијом приближава своје базе, авијацију и трупе, руским и кинеским границама. Паралелно с тим активностима, у Азији Вашингтон организује светску трговину, војне и дипломатске споразуме, дизајниране искључиво за поткопавање кинеског економског раста, јер амерички стратези у Кини виде главног трговинског конкурента.

Украјина својим војним активностима жели да увуче ЕУ у отворен сукоб са Русијом. Новоизабрани председник Пољске, Анджеј Дуда захтевао је да Пољска постане главна  војна база за НАТО операције, и прва линија фронта у рату против Русије. Милиони ратних избеглица беже у сигурност  Западне Европе, док ће им се придружити милиони економских избеглица који тек кане отићи у Немачку, али и Литванију, Летонију, Естонију, Бугарску, Румунију, Пољску, земље Балкана. Планери хаоса више се и не крију, а успели су створити панику и несигурност међу цивилним становништвом Западне Европе.

Неминовно ће се поставити питање класних разлика између избеглица и домицилног становништва, што се уједно може одразити и на опстанак западних хришћанских вредности. Све више људи ће бити у тешкој ситуацији проузрокованој зимом и недостатком хране, тако да се хиљаде избеглица могу преобразити у искусне и бесне борце из Авганистана, Ирака, Либије, Јемена…. Сеобе народа су за последицу знале имати нестанак цивилизација, али и стварање нових, што је део историјских процеса. Питање је само цене коју цивилизација треба да плати.

Регију Кавказа треба посматрати у контексту ситуације на Блиском истоку. Кавказ је, иначе, подељен у две подрегије – Северни Кавказ, који укључује Кавказ са конститутивним републикама Руске Федерације, и Јужни Кавказ, који обухвата Грузију, Јерменију, Азербајџан, север Ирана и источне делове Турске. У обе подрегије постоји више неуралгичних тачака. Могућ је сукоб између Азербејџана и отцепљеног Нагорно-Карабаха (Нагорнокарабашка Република), затим сукоб између Грузије и отцепљених Јужне Осетије и Абхазије, сукоби Руске Федерације са сепаратистичким покретима на Северном Кавказу, посебно у Чеченији и Дагестану, сукоб између Јерменије и Азербејџана преко Нагорно-Карабаха, као и  сукоб између Грузије и Русије преко Јужне Осетије и Абхазије.

Балкан је значајан за контролу Евроазије као и њене периферије. Највеће противнике за своје ширење НАТО има у Србији и Републици Српској. Руководство Србије се двоуми да ли да уђе у орбиту Русије и Еврозије или да се определи за орбиту САД и НАТО. Обе стране желе у потпуности довести Србију у своје орбите. Наиме, Балкан је чвориште за војне операције у источној Еуропи и на Блиском истоку. Положај некадашње Југославије у овом контексту био је веома важан. СФРЈ је била самостални гео-политички играч и њена позиција би се могла упоредити са садашњом улогом Ирана на Блиском истоку. СФРЈ је могла спријечити САД и НАТО у контроли Балкана, што САД нису могле допустити, због већ тада планиране кампање за контролу Евроазије. То је био основни разлог што су САД и њени савезници подстицали етничке напетости у Југославији, посебно између Срба и Хрвата. На Балкану се још одвија гео-стратешка игра. Србија кокетира са обје стране и настоји да глуми Југославију.

Србија је копнена земља која нема директан  приступ отвореном мору. Србија међутим, има зајамчен приступ Црном мору путем реке Дунав. Београд увек може користити Дунав, у случају да се Србији  наметне ембарго на граници, или забрани коришћење ваздушног простора према налозима из САД и ЕУ. Ако ће се поштовати међународни закони, Дунав би у тој ситуацији Србији био Lifeline (животни пролаз) тј. приступ до Црног мора и Русије. Да би се то спречило све државе кроз које Дунав тече морају пристати на контролу његовог тока, што је мало вероватно, јер би то значило да је у питању озбиљан рат. Стога је идеја Запада да се Србија мора удаљити од Дунава. Ради реализације тог циља у току су сеператистичке активности у Војводини, јер су почеле операције за контролу срца Евроазије. Скоро незапажено је прошла вест да је из Мађарске стигла фашистичка група која жели радикализовати ситуацију. С друге стране Приштина у вези Заједнице српских општина води игре без граница. Циљ је признање од Србије, што би омогућило предају свих српских ресурса и инфраструктуре на Косову.

Средња Азија је срце Евроазије. Државе средње Азије су бивше чланице Совјетског Савеза: Узбекистан, Казахстан, Туркменистан, Таџикистан и Киргистан. САД и НАТО гледају у Евроазију и усмерени су на контролу ове регије у целини, а средња Азија, као важно геостратешко средиште, удара на бокове Ирана, Кине, Русије, те Каспијског мора и Индијског подконтинента. С војног и просторног становишта то је идеално место за стварање клина између главних евроазијских сила и веома важно за успоставу војне присутности. САД користе Авганистан за инсталирање војних и обавештајних база, а због реализовања својих стратешких циљева у средњој Азији, Пакистану, Русији, Ирану и Кини.

Оно што је најважније, контрола средње Азије би пореметила  „Нови пут свиле“ који полази из источне Азије и води до Блиског истока и источне Европе, чак би пролазио кроз Србију, а водио би и преко Ирана до Персијског залива. „Нови пут свиле“ кроз систем брзих пруга могао би Кини обезбедити позицију глобалне суперсиле. Зато америчка стратегија у средњој Азији има за циљ да спречи појаву Кине као глобалне суперсиле, а на начин да Кини онемогуће приступ виталним енергетским ресурсима, који су овој земљи јако потребни. Средња Азија је била поприште ратова и обојених револуција. Активни рат још увек бесни у Авганистану, а шири се и на Пакистан. Нестабилност у Киргистану могла би се прелити у околне државе, и попримити облик грађанског рата. Сваки будући сукоб у који буду укључени Иран, Сирија и Либан,  може да се рефлектује на средњу Азију.

Извор: Фонд Стратешке Културе