„Nezamislivo“ kao pravo lice Vinstona Čerčila

Negde u maju 1945, oko dvadesetog, J.V.Staljin je povukao iz Nemačke maršala G.K.Žukova. „Dok smo mi razoružavali sve vojnike i oficire nemačke armije i poslali ih u logore za vojne zarobljenike, – rekao je on, – Englezi ostavljaju nemačke jedinice u punoj bojevoj gotovosti i sa njima sklapaju prijateljstvo… Mislim da  oni teže da sačuvaju te jedinice kako bi ih kasnije iskoristili. A to predstavlja  direktno kršenje dogovora koji su postigli premijeri zemalja o tome da nemačke jedinice moraju odmah da se raspuste“.

Sovjetska obaveštajna služba je dobila tekst tajnog telegrama koji je V.Čerčil još pre nego što se rat u Evropi završio poslao feldmaršalu B.Montgomeriju, komandantu britanskih jedinica. Tekst telegrama je glasio: „Pažljivo sakupljati nemačko oružje i ratnu tehniku i skladištiti ih kako bi ih bilo lako  podeliti nemačkim jedinicama sa kojima bi nam se pružila mogućnost za saradnju, ukoliko   se sovjetska ofanziva nastavi“.

Žukov je, po Staljinovom nalogu, na zasedanju Kontrolnog saveta za upravljanje Nemačkom, u kome su bili predstavnici SSSR-a, Velike Britanije i Francuske, dao oštru izjavu i pri tom podvukao da istorija  poznaje malo primera takvog verolomstva i izdaje savezničkih obaveza. Montgomeri je tu optužbu odbacio, ali je posle nekoliko godina priznao da jeste takav nalog dobio od svog premijera i da se „kao vojnik – potčinio naređenju“.

U berlinskom pravcu su se još vodile žestoke borbe, a Čerčil je već bio siguran da je „Sovjetska Rusija postala smrtna opasnost za slobodni svet“. Mora se, smatrao je britanski premijer, „odmah formirati novi front protiv   naglog  ruskog napredovanja“, pri čemu „taj front u Evropi treba da bude što bliže istoku“. Čerčil je, po sopstvenom priznanju, bio potpuno zanet samo jednim osećanjem: u njegovim očima se „sovjetska pretnja već našla na mestu na kome je do tada bio nacistički neprijatelj“.

Zato je London planirao da osvajanje Berlina izvrši englesko-američka armija, da Čehoslovačku oslobode Amerikanci i da njihove jedinice prve uđu u Prag, kao i da zapadne države preuzmu upravu Austrijom, ako ne može drugačije, a ono ipak zajedno sa Sovjetskim Savezom.

Najkasnije u aprilu 1945. Čerčil je naredio Ujedinjenom štabu za planiranje u vojnom kabinetu Velike Britanije da razradi plan za vanrednu  operaciju čiji je šifrovani naziv bio „Unthinkable“, tj. „Nezamislivo“. Cilj te operacije je bio da se „Rusija natera na potčinjavanje volji Sjedinjenih Država i Britanske imperije“. Oni koji su taj plan osmislili trebalo je da saglasno Čerčilovoj naredbi  za početak vojnih dejstava protiv SSSR-a  odrede 1. jul  1945. Tako je još za vreme poslednje etape sukoba sa Hitlerovom Nemačkom London  započeo pripreme za nanošenje udarca u leđa Crvenoj Armiji.

Izvršavajući Čerčilovo naređenje, britanski štabni oficiri su polazili od toga, da postavljeni zadatak može da se reši samo totalnim ratom koji pretpostavlja: a. Okupaciju onih oblasti Sovjetskog Saveza bez kojih će SSSR, kada ostane bez njih,  da izgubi materijalne mogućnosti za vođenje rata i nastavljanje otpora, kao i  b.  Nanošenje sovjetskim oružanim snagama  odlučujućeg poraza koji bi onemogućio SSSR da nastavi rat.

Autori plana su, istine radi, predvideli i da Crvena armija može da odstupi u duboku pozadinu i da otpor nastavi pomoću taktike koja je već više puta uspešno korišćena u prethodnim ratovima. Njihove sumnje su povećavane pri razmatranju pitanja o snagama strana: „Postojeći odnos snaga u Centralnoj Evropi, gde su Rusi otprilike tri puta jači, mogućnost saveznika da dođu do potpune i odlučujuće pobede čini vrlo malo verovatnom.“ Kako bi se likvidirala „disproporcija“  potrebne su bile baš one napred  pomenute nemačke jedinice o čijoj se borbenoj gotovosti, čak i pošto su zarobljene, brinuo lično Čerčil.

U svom izveštaju premijeru britanska vojna lica su konstatovala da Crvena armija na najvišim položajima ima visokokvalifikovanu i iskusnu komandu, vrlo čvrstu disciplinu, a da  je, ukoliko se uporedi sa bilo kojom armijom  zapadnih država, manje zahtevna  prema snabdevenosti, da deluje taktički hrabro, i da ne broji gubitke. Takođe, naoružanje je razvijano tokom čitavog rata i ono je na visokom nivou, budući da nije lošije od naoružanja armija zapadnih zemalja.

Opšti zaključak britanske štabne komande  o perspektivi vojne kampanje protiv SSSR-a je bio pesimistički:

„a) Ukoliko započnemo rat protiv Rusije moramo biti spremni na uvlačenje u totalni rat koji će biti i dug, i skup;

b)  Brojčani nedostatak naših kopnenih snaga čini vrlo sumnjivim ograničen  i brz uspeh, čak i ukoliko  bi politički cilj bio postignut u skladu sa našim proračunima“.

U takvom obliku plan je predat na razmatranje komitetu komande štabova – najvišem organu vojnog rukovodstva Oružanih snaga Velike Britanije. 8.juna 1945. Čerčilu je poslat sledeći zaključak koji su  potpisali  načelnik   generalštaba  Britanske imperije, feldmaršal A.Bruk  i načelnici štabova VMS i VVS: „… smatramo da ukoliko  rat počne, postizanje brzog ograničenog uspeha će biti izvan naših moći i mi ćemo se naći uvučeni  u dugački rat protiv snaga koje su jače od nas. Šta više, ukoliko  kod Amerikanaca dođe do povećanja zamora i ravnodušnosti,   i ukoliko ih magnet rata  povuče prema Tihom okeanu, nadmoć tih snaga može  da se mnogo poveća“.

Mrzovolju Čerčila, kada je dobio takav zaključak, teško je opisati, ali ništa nije moglo da se promeni: u korist Crvene armije je odlučio odnos snaga. Čak i da je u rukama bila atomska bomba, sa faktorom iz zaključka je morao da računa  i Hari Truman.

Prvih dana boravka na mestu predsednika SAD, primajući u Beloj kući V.M.Molotova, narodnog komesara za inostrane poslove SSSR-a, Truman je odmah prešao na stvar. Iz usta američkog predsednika se začula loše skrivena pretnja  da će na SSSR  da se primene ekonomske sankcije. 8.maja 1945. Truman je naredio da se maksimalno smanje isporuke SSSR-u po lend-lizu. To čak nije ni saopšteno sovjetskoj strani. Tako su američki brodovi koji su već bili na otvorenom moru, dobili naređenje da se vrate u  luke u kojima su registrovani. Posle izvesnog vremena naređenje o smanjenju isporuka je povučeno, jer na drugi način Truman ne bi dobio mogućnost da SSSR uvuče u rat sa Japanom, što je njemu bilo jako potrebno, ali velika šteta sovjetsko-američkim odnosima je već bila naneta.

Vršilac dužnosti državnog sekretara SAD DŽ.Gri  je 19.maja 1945. napisao memorandum u kome je izjavio da je rat sa Sovjetskim Savezom neizbežan. Treba, pisao je, da se „američka politika prema Sovjetskom Savezu u svim pravcima   odmah    zategne. Mnogo je bolje i sigurnije, tvrdio je,  da do sudara dođe pre nego što Rusija   izvrši obnovu i   razvije svoj ogromni potencijal za vojnu, ekonomsku i teritorijalnu nadmoć“.

Impuls koji je dolazio od političara osetili su i vojnici. U avgustu 1945. (rat sa Japanom je još trajao) za generala L.Grovsa, rukovodioca američkog atomskog projekta,   pripremljen je tajni dokument pod  nazivom „Strateška karta nekih industrijskih oblasti Rusije i Mandžurije.“ U dokumentu je nabrojano 15 najvećih gradova SSSR-a – Moskva, Baku, Novosibirsk, Gorki, Sverdlovsk, Čeljabinsk, Omsk, Kujbišev, Kazanj, Saratov, Molotov (Perm), Magnitogorsk, Grozni, Staljinsk (verovatno se mislilo na Staljino – Donjeck), Nižnji Tagil. Dat je njihov geografski položaj, podaci o stanovništvu, industrijski potencijal, najvažniji ciljevi za bombardovanje. Vašington je otvarao novi front – ovog puta protiv svog dotadašnjeg saveznika.

London  i Vašington su u trenutku zaboravili ne samo zajedničku borbu sa SSSR-om na frontovima Drugog svetskog  rata, već i zajedničke obaveze da se stane na stražu mira i međunarodne bezbednosti, koji su dogovoreni u Jalti, Potsdamu i San-Francisku.

Izvor: Fond Strateške Kulture