Nije lako biti Vučić!

Valjda se i njemu sve pomešalo. Vučiću! Nije čudo da su mu priče nesuvisle, a dela fluidna. Ko da popamti sve te funkcije i počasti, koje se čas prepliću a čas sudaraju u prostoru i vremenu. Ko da razdvoji vizije od stvarnosti, kada ih ima toliko da izleću kao Dragan J. Vučićević sa Pinka kada mu „dune“ da je Vođa nečim ugrožen. Ko da razdvoji manipulativni jecaj od iskrenog diplomatskog jauka nad sostvenom i našom političkim sudbinom…?!

Kako da se, u isto vreme, bude  i jak i slab, ponizan i ponosan,  naivan i oštrouman. A sve se to traži. Istovremeno. Kako u jednom oku nositi Putina, u drugom Mekejna, a videti Sebe u ogledalu? Kako slaviti i služiti Angelu Merkel i čitati prikaz svoje sudbine u Dojčeveleu? Kako, istovremeno, i imati i nemati Kosovo…?!

Ne, stvarno mu nije lako. Mislim, Vučiću. Treba sve to izdržati, ako se već ne može kontrolisati i usmeravati. A, ne može. Kako javnosti, bar nekako, približiti  ono što se, po nekom dogovoru tamo, podrazumeva. Autoput od Niša do Tirane i Veliku Albaniju od Tirane do Niša! To nema veze jedno s drugim. To se samo slučajno podudara. Treba to objasniti narodu. Ali, kako, kad je narod prost? Sve hoće da zna, a ništa ne razume. Kako mu objasniti gde mu je mesto? Nisu Srbi kao Nemci, da sve znaju a ništa ne pitaju…

Da, Nemci. Veliki narod, a mali ljudi. Uvek prepoznaju Vođu. Veruju. Slušaju. A ne ko Srbi, nesrećnici. Stalno sumnjičavo dižu obrvu, uvek nešto proveravaju, jedan sin u četnike, drugi u partizane. Kako njima objasniti da se u Evropu mora. Da se mora sagnuti glava? Zašto? Pa … ZATO ŠTO JE PAMETAN…!

I tako se srpski premijer u odlasku, a predsednik u dolasku, pametan, na dan kada ga je vladajuća većina u lokalnom parlamentu izglasala za počasnog građanina Svrljiga(1), našao u poziciji da opet govori o politici Pariza. Da je morao da izađe na popravni. Delovao je nestvarno. Nakon što je konstatovao kako je Srbija oduvek imala dobre odnose sa Francuskom i poručio da veruje u dobru saradnju i podršku zvaničnog Pariza evropskom putu Srbije, dodao je: 

„Pred nama je mnogo zajedničkog posla. Francuske kompanije u Srbiji zapošljavaju oko 10.000 ljudi, a od šest-sedam kompanija koje su u trci za Aerodrom Beograd jedan od favorita je francuska kompanija”. 

I šta sad? Pre samo par dana sipao je po Francuzima kao iz česme, preporučio da se u Francusku ne ide tri meseca, povlačio ambasadora… Kako da to razume neko za koga je on, u svojim čestim nervnim izlivima, izrekao da je lenj, glup, nekulturan, nevaspitan… Narod! Kako da ga razume običan čovek koji rad doživljava kao izrabljivanje budući da 10 sati dnevno radi za manje od 200 evra? Kako da shvati da je Vođa morao na popravni iz Francuske? Ili da je onomad govorio kao predsednik, koji vodi računa o dostojanstvu naroda, a sada kao premijer koji veruje da u Srbiji ne može postojati ništa što nije zaposlio strani investitor. Jer mi ne znamo da rukovodimo!

Narod to ne razume. Neuk je i prost, pa se pita je li Car Dušan imao investitore? Što je Knez Lazar ratovao, kada su mu Turci ponudili da budu investitori onog vremena? Kako Putin preživljava kad mu odoše svi „investitori“? Eto, to ti je naš narod! I sad još rogači oči i čudi se:

Zaboga, miloga! Ima li taj čovek dvojnika? Je li to ona ista glava koja je, pre samo nekoliko dana, sipala onoliko jeda na Francusku, zbog odluke koja je, ma kako bila pravno sumnjiva, politički bila i logična i očekivana?! Gde je nestalo državno dostojanstvo, da se ne gazi po sopstvenim stavovima starim samo par dana? 

Nezahvalni narod. Srbski. Ne prati viziju Vođe, nego se pita i iščuđava.

I dok je tako mešao francuske poslovne babe i diplomatske žabe, zapošljene radnike na minimalcu i ratne zločince, njegova Srpska lista u tzv. „Skupštini Kosova“ glasala je isto kao Tačijeva i Haradinajeva stranka – za smenu Mustafine vlade? Zašto, zar nije bilo jedino ispravno ostati neutralan u sukobu albanskih političkih opcija?!

Možda je i bilo, ali … nisu se onomad Vučić-Vulinovi Srbi međusobno hvatali za guše da bi ostali neutralni, već da bi glasali, jer zna se …

Ne, zaista mu nije lako. Mislim, Vučiću. Treba imati želudac za sve to što radi. A on ga ima, nema šta …

Šira verzija teksta objavljena na Fondu strateške kulture 11.05.2017.

____________________________________

(1)  www.politika.rs/scc/clanak/380125/Vucic-Verujem-u-dobru-saradnju-sa-Francuskom

Izvor: Fond Strateške Kulture