Судија Перић, комшија Мектић и спасавање правосуђа БиХ

Правосуђе је једна од функција државне власти, која ауторитетом државе примењује право на конкретне случајеве. Важно је нагласити да „Појам правосуђе“ у ужем смислу, подразумева само судове и тужилаштва. У ширем смислу, овај се појам односи и на деловање других актера: адвоката, медијатора, правобранилаштава, органа јавне власти, судских вештака и невладиних организација. Но, носиоци правосудних функција и вршиоци судске власти су само судије и тужиоци. Демократска, уставна пракса, подразумева постојање обавезе поштовања и спровођења следећих начела: прво, начело независности суда; начело сталности судске функције; начело судијског имунитета; начело неспојивости судијске са другим функцијама; начело јавности суђења; начело зборности суђења; начело учешћа грађана у суђењу, и начело одлучивања на више инстанци.

Осим што, привидно, поштују и спроводе ова начела, Суд и Тужилаштво БиХ имају велику системску грешку: они нису део уставних решења, нити је њихова позиција заснована на Уставу БиХ. Опште стање интензивирало је размишљања о етици носилаца дужности у босанско-херцеговачком правосуђу и то траје годинама, нарочито у последњој години. Потпуно је јасна и оправдана потреба да се преиспитају примене принципа у којима требају деловати и које морају поштовати носиоци правосудних дужности.

Судије одлучују о животу и смрти, о праву и обавезама, о лишењу слободе, о ратним злочинима, правима из рада, уређују породичне односе, утврђују право власништва. Нема поре живота коју не дотиче и не прожима правосуђе. Без обзира на могуће приговоре да судија решава у оквиру закона, применом норме, остаје чињеница да је судија/тужилац изложен свим искушењима живота којим су изложени други људи око њега.

Много је питања на која одговор не даје судска пракса, већ јавно мњење.

У суштини, јавно мњење пружа и потврђује овлаштења судији да примењује законе, и оно очекује правду, тражећи да судија буде лице и наличје правде. Јавно мњење је и тужиоцу дало право да тражи оне који своја понашања не могу да ускладе са правилима заједнице, оно очекује да се такви брзо и ефикасно изведу пред суд и не прашта пропуштање и аљкавост, неодлучност или повлачење пред притиском.

Овлашћења која су поверена судијама строго су повезана са вредностима правде, истине и слободе. Мандат који су носиоци функција у правосуђу примили од народа захтева да своје задатке обављају на јаван начин и да то чине увек и без услова. Судија у свакој прилици мора бити непристрасан али и мора остављати дојам непристрасности, као што судија не само да мора бити частан, него мора и изгледати такав.

Судија у сваком тренутку и на сваком месту мора бити свестан важности дужности коју обавља, не сме бити пристрасан и то се мора видети на њему.

Стога је, за све носиоце правосудних дужности као и за оне који се спремају да се баве овом делатношћу, неопходно да усвоје етичке и професионалне принципе прописане за судије и тужиоце, да овладају претходним знањима која ће им омогућити да боље упознају себе и своје карактерне црте, своје навике и суоче се са својим предрасудама, да би ојачали и овладали својим духом и својим карактером, да би научили контролисати своје понашање, да би у сваком тренутку и на сваком месту били свесни чињенице да средина у којој се крећу и живе у њима види и од њих, тражи правду.

Судија суда БиХ Бранко Перић, међутим, не брине о томе. Он је заузео активну улогу у креирању мишљења јавности о правосуђу. Слику унутрашњих односа и своје личне фрустрације положајем који заузима у систему правосуђа судија Перић је преточио у ново оружије против суда и успостављене хијерархије одговорних и руководећих лица. Судија Перић је присвојио јавност као властити инструмент моћи у унутрашњим односима и средство уцене.

Док изриче најдубљу захвалност земљама Арабији, Турској и Персији, док хвали градове Истамбул и Анкару, Ријад и Техеран, судија Перић понекад скокне до Хага а понекад видео линком посведочи како су Срби правили паравојне формације састављене од војника, полицајаца и криминалаца, и све то на терет ставио Мићи Станишићу и Стојану Жупљанину, у процесу пред Хашким трибуналом у коме су ратном Министру унутрашњих послова Републике Српске и Начелнику Центра Служби безбедности Бања Лука, изречене дугогодишње, вишедеценијске, затворске казне. Уз његову помоћ.

Видљиво је да на страницама новина Перић изриче захвалност Богу што је на време проучио, право, логику, филозофију, стилистику и неколико магијских вештина. Управо захваљујући њима, он је спознао корист веште ласке, утисак добро прорачунате разметљивости, слабост и непостојаност начела која људи проповедају а не придржавају их се; схватио је и снагу новца, тврдоћу батине, меканост сарајевског гајтана и све страхоте гладовања које се спрда с обзирима, кад потегне да се подмири.

Зато захваљује Сарајеву и великим земљама и градовима јер се захваљујући њима припремио и довољно наоружао за живот у Сарајеву. Толико добро да ће моћи волети чаршију а да му се она не наруга; да и добије помоћ „главног града“ а да га он не попљује; да га понекад прекори, а да му се тај злокобни град не освети.

Чак и слабије обавештени о приликама у правосуђу могу замислити исцерено лице судије из Теслића, док унутар своје канцеларијске империје и дужности, муца претећу поруку: „Пази шта радиш председниче, или ћу те турити у колумну“.

Однедавно, међутим, такве колумне постале су потпуно приземне и политички јалове.

Ако се посматра тренутни распоред најважнијих носилаца правосудних функција у БиХ: Председник ВСТС-а Милан Тегелтија, Потпредседник ВСТС-а Ружица Јукић, Председник Суда БиХ Ранко Дебевец, В.Д. Главна тужитељица БиХ Гордана Тадић и Главна дисциплинска тужитељица Алена Курспахић, уочава се потпуна промена кадровског менталитета и профила водећих људи.

Тачно тако: нови људи су дошли. У правосуђе БиХ – одлучни и поштени.

Политичке фигуре, извршиоци политичких налога и корумпирани правосудни кадрови отишли су у заветрину не баш тако мирно. Снажан отпор који су пружали произвео је одговор ослабљеног правосудног система у виду неколико дисциплинских поступака и понеке кривичне истраге. Због ових кретања у правосуђу најоштрије је реаговала исламистичка Изетбеговићева, породична, Странка демократске акције. Цела њихова инфраструктура, јавна и тајна, отворено је устала против нових људи и нове „правосудне кадровске политике“. Хаџи Бранко Перић остао је последњи мохиканац у Суду БиХ.

Након одласка корумпиране диктаторке у правосуђу, радикалне бошњачке председнице, чини се да се судија Перић осетио изгубљеним и потпуно је изгубио компас. Разочаран и изненађен, са ерупцијом новинарске патетике и драматике, у једној малој колумни излио је сву огорченост властитом позицијом у правосуђу, бранећи уцењеног, неспособног, у стварности криминализованог Министра безбедности са неважећом дипломом, Драгана Мектића.

У плачљивој нарацији пуној емоција и метафора, атрибута у виду прикривених комплимената, силогизама и компарација, запљуснуо нас је кондензованим бесмислом фаворизовања некога ко води рат против правосуђа, коме и сам припада.

Квази судија и квази новинар Перић заборавља, да није ВСТС напао Министра безбедности Драгана Мектића, него је Драган Мектић напао правосуђе, зато што неће да хапси јавне личности Републике Српске, њене најважније људе које је управо Мектић константно и агресивно криминализовао у јавности.

Перићу симпатичан, овај некомпетентни министар и особа која о области уређења безбедносних политика и прилагођавања новим безбедносним изазовима не схвата ништа, који је способан само забављати јавност о јахтама у Порторожу, вређати образоване жене, (углавном новинарке државне агенције СРНА и Јавног сервиса РТРС – које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овом тешком тренутку и неуређеној држави), пљувати по свим институцијама Републике Српске и проглашавати их лоповским.

Мектић је као бесан трчао и њушио траг Предсједника РС Милорада Додика, најављујући истраге и оптужнице против њега. Управо, хапшење Предсједника РС је дио агенде и обећања које је Мектић дао својим газдама у Сарајеву и СДА.

Одсуство „ефикасних акција“ на плану хапшења функционера у Бања Луци усмерило је Мектића на прислушкивање и кривичну обраду суспендованог Главног тужиоца Горана Салиховића, повезујући и ту смену, индиректно, преко прислушкиваног новинара Мате Ђаковића, са оптужбом да је Салиховић штитио Додика и друге. А затим је напао све редом: нову тужитељку, ВСТС… Зар је могуће, овакву ситуацију, у којој Министар безбедности пљује и лаже на правосуђе, ваљајући се у блату незнања, лажних оптужби и глупости – односно адекватан, одмерени и храбри одговор на то, назвати ваљањем у блату целог правосуђа?

У стварности, Мектићеве оптужбе су натерале часне људе у правосуђу да му кажу –ДОСТА. И да му одговоре. А да бисте одговорили особи са великим овлаштењима и кумовским залеђем у агенцији СИПА, морате бити чисти, поштени и довољно способни да се одбраните од монтираних процеса на које су Мектић и његова сарајевска чаршијска клика спремни.

Перићу је, међутим, такав лик симпатичан док избезумљен шаље у медијски простор крик страха и љутње а на површину избацује најважније питање: коме ће он уопште, као такав, новинар-судија, више бити потребан. Никоме. Никада.

Готово је: са политизоване и корумпиране правосудне сцене одлазе заувек људи и политика која није проводила законе него калкулисала, намигујући и лево и десно, пре свега странцима али и политичким странкама у Сарајеву и Бања Луци. Правник са периферије са искуством првог Председника суда БиХ од 2004-2008. године глумио је у време Меџиде Кресо „змаја од Теслића“ и нудио се свим политичким опцијама, само да га врате на позицију председника суда. Тако је он открио Драгана Мектића, тепајући му у својој колумни да представља „змаја од Прњавора“ и „босанског Трампа“.

Овако, у Независним новинама, говори и пише судија Бранко Перић:

„…Људи који у јавности иступају у име правосуђа заборављају да је Мектић више од свих функционера извршне власти позван да сарађује са правосуђем и да коментарише његов рад и достигнућа. Европска заједница безбедност и правосуђе третира као једно и јединствено поље на које ће се односити претприступни преговори. О тим питањима у име БиХ са Бриселом разговара министар Мектић.

Он мора знати какви су резултати правосуђа када је у питању борба државе БиХ против корупције, шта је са спречавањем прања новца и како стоје ствари са финансирањем терористичких организација. Дакле, Мектић је државна адреса! Он је незаобилазан партнер правосуђа са којим се мора сарађивати, без обзира на то да ли је у Сарајево дошао у старом голфу и да ли је дипломирао на полицијској вишој школи или на правном факултету. Водити рат са Мектићем је сулудо. У том рату губитник може бити само правосуђе!“

У суштини, као Салиховић, Кресо и слични, чак и док се помало борио против њих, Перић једно говори, друго ради, треће пише, четврто пресуђује а пето мисли.

Пре свега, Перић би требао знати да на нивоу БиХ, у Савету министара, постоји и Министарство правде, које води млади Јосип Грубеша – он је та адреса а не Мектић. Колико је Перић безобзиран кад рачуна на неписменост читалачког аудиторијума Независних новина док заступа ове ставове, лишене знања, смисла и правне етике…

У стварности, судија Перић и јесте препотентан, јер се увек дружио и ослањао на те „простодушне људе са сумњивим образовањем“ попут Мектића.

Гледао је Перић на њих са симпатијама а они на њега са страхопоштовањем.

Али у свету правосуђа, ниједан судија нема право рећи како је свеједно да ли је Мектић завршио вишу полицијску школу у Хрватској или је дипломирани правник.

На сеоским прелима у Кулашима, негде на тромеђи између Прњавора, Теслића и Добоја, можда то и јесте свеједно, али… у кривичном праву, на овој тачки се конкретно и тренутно налази разлика између починиоца кривичног дела и невине особе.

То баш није тако мало и неважно јер нико, баш нико, не може на овај начин користити и злоупотребљавати ауторитет правосудне функције, да би амнестирао починиоца кривичног дела, посебно сада, док траје кривична истрага Тужилаштва БиХ управо због те разлике.

У суштини, Драган Мектић се није борио за стабилност земље нити је дао било какав допринос у борби против тероризма. Он је прикривао најважније чињенице везане за изворе и степен терористичке претње. У његовом мандату, у терористичким акцијама у Зворнику и Сарајеву, убијен је један полицајац и два војника. На ову чињеницу више је указивала администрација Доналда Трампа него сам министар безбедности Мектић.

Приступ Драгана Мектића је увек дневно-политички и подразумева релативизацију терористичке опасности у БиХ („…има тога и у другим државама…“), ублажавање односа јавности према овој претњи („…да не вређамо – није то исламски тероризам….“), и импутира безбедносном систему БиХ – неизграђеност (а ја бих рекао да је пре у питању „преизграђеност“ – 15 институција на нивоу БиХ делује у сфери безбједности и одбране а у РС само две: МУП РС и Судска полиција), те манипулише причама о „умереном исламу у БиХ“, оптужујући сваку борбу против тероризма као антисламску.

У његовом мандату извршен је атентат и покушај линчовања Председника владе Републике Србије Александра Вучића, а у земљу доведен из Гуантанама највећи стручњак за специјалне експлозиве терористичке организације Ал Каида, Терек Махмуд Ахмед Ал Савах. Ту је и цела „Алжирска група“ која нам је упућена и о којој петочланој групи нико не води рачуна. Истовремено, на предлог Мектића, његове Службе за послове са странцима, његових људи и његовог мнистарства, на слободу из имиграционог центра је експресно пуштен Абу Хамза – Имад ал Хусин, који представља претњу националној безбједности БиХ. О томе Перић није обавештен или се само прави „мало мутав“. Јер, велико је Перићево разочарење што га Тегелтија са тужиоцима и судијама из ВСТС није „прогурао“ за председника суда БиХ и одатле потиче тај бес и лажно моралисање. Мектић би га сигурно прогурао да се питао: али, није се питао.

Иначе, Перићеви наступи у новинама, баш као и суду, увек су били контрадикторни.

Он је често критиковао десетогодишњу праксу примене члана 7. Закона о Суду БиХ, његове практичне вредности и злоупотребе, истичући да су на основу члана 7. пред Судом БиХ „процесуирани политичари високог ранга и сви су редом ослобођени“, написао је у колумни објављеној 15. априла 2013. да би само дванаест дана касније, тј. 27. априла 2013. донео решење о притвору за Председника Федерације БиХ Др Живка Будимира и осталих оптуженика, управо на темељу оспораваног члана 7. Закона?!

Свакако и његова пресуда, у предмету „Чаго и други“, у којој поништава пресуду Европског суда за људска права, побијајући меритум саме пресуде и разлоге за њено доношење, дословно каже да „…нема везе што је нешто у поступку прикупљања доказа мало незаконито…“ показује завидну дрскост и неразумевање нашег правног поретка, који подразумева обавезу провођења одлука Европског суда а не дебату о њима уз криминалну флоскулу „мало незаконито“.

Наравно да је та његова пресуда пала и да је остало питање незаконитог прибављања доказа у кривичном поступку које је чинила СИПА.

Због таквог односа према закону и јавности, против судије Бранка Перића до сада су поднесене три пријаве Уреду дисциплинског тужиоца, углавном због непримерених јавних иступа, али без неких посебних резултата. Истина, две пријаве су, након проведеног поступка, одбачене, док се посљедња пријава још увек разматра.

У суштини, оно што јесте смисао анализе бесмисла које представља правосуђе у Сарајеву, а посебно људи попут Перића, јесте најважнија чињеница:

Ако је икада, у историји рада и деловања правосуђа на нивоу БиХ постојао кадровски распоред базиран на поштеним, способним и младим људима, спремним да се ухвате у коштац са свим заосталим проблемима које производи нефункционална држава и друштвени и политички односи у њој, онда је то овај распоред. Ако је икада постојала потреба да се ти људи и њихова часна опредељења подрже – онда је то овај тренутак.

Милан Тегелтија и Ружица Јукић, Ранко Дебевец и Гордана Тадић, млада Алена Курспахић и други, више него икада и више него ико заслужују подршку друштва у овом сложеном и одговорном послу и врло тешком тенутку.

Подршка младим и способним судијама и тужиоцима није никаква шанса нити привилегија њима самима – ово је посљедња шанса да се једна надасве позитивна енергија и правничко поштење искористе да поправе и реформишу прилике унутар самог правосуђа.

Они су ново лице и последња шанса, а Бранко Перић као у огледалу одсликава остатак једног политичког и интересног, врло штетног система, кога коначно треба победити у интересу будућности укупних односа у целом друштву, а не само у правосуђу.

Сада када се промене на боље виде и осећају – сада када коначно у правосуђу имамо часне поштене и храбре људе, да на јавне нападе изађу у јавност, не због себе – него због часне и угледне професије, због поверења које свако друштво указује судијама и судовима… сада то нападати а бранити неосноване и приземне оптужбе уз помињање ваљања у блату, значи бити безобзиран, себичан и поражавајуће неинтелигентан. У суштини значи бити као судија Перић, који напада оно што је највећа негација досадашњег стања у правосуђу а користи аргументацију примењиву за то време и односе, који су заслугом нових људи коначно превазиђени и поражени.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА:

Председник ВСТС-а Милан Тегелтија 08.03.2017. за Независне новине, под насловом: „Почели смо проветравање међу својима“, каже:

„…Правосудни систем је све само није корумпиран, 95 посто судија су сигурно честити, поштени и вредни људи који честито раде свој посао. Без обзира на своје недостатке и грешке и без обзира на све критике које можемо чути, правосуђе је најчеститији део друштва… више од 95 посто људи у правосуђу у БиХ часно и поштено ради свој посао… није точно да постоји правосудна мафија. Међутим, точно је да у правосудном суставу у коме има 77 судова, 20 тужилаштава и 1300 носилаца правосудних функција, има корумпираних појединаца и људи који праве грешке и који треба да буду кажњени. Ово што ми радимо показује да систем функционише. У 2015. и 2016. смо имали 55 покренутих дисциплинских поступака, шест носилаца правосудних функција су разрешени, имамо 11 суспензија. То је велики број поступака, суспензија и разрешења. Далеко је то од онога што је било некада. То показује да систем функционише онда када одстрањује слабости система и бори се са недостацима… Правосуђе као систем није лишено права на јавну критику било кога у друштву па тако ни Мектића. Он има право да мисли што хоће о било чему, међутим проблем је када та критика постаје популистичка и када се улази у појединачне предмете и тада се то већ сматра притиском на правосуђе. У том контексту ВСТС је и оценио непримереним притиске на рад правосуђа…“

Извор: Фонд Стратешке Културе