Никарагвански канал, руски тенкови и шпијуни

Из Никарагве су 14. јуна избачени Американци чије је понашање код власти изазвало основану сумњу. Двоје из те групе су покушавали да преко Царинске службе САД  (Customs and Border Protection) без усаглашавања са властима земље «провере» рад никарагванске царине. Предузимали су и кораке за добијање информације о испорукама војне опреме из Русије, између осталог и хронограме испоручивања тенкова Т-72. Амбасада САД у Манагви је изјавила протест због слања тенкова и интерес својих „ревизора“ према режимским објектима објаснила задацима борбе против међународног тероризма.

Из земље је избачен и Еван Елис (Evan Ellis), професор Војног колеџа Министарства одбране САД који је у Никарагву стигао истовремено кад и «ревизори» и који се уселио у исти хотел –  Hilton Princess. Ако је судити по публикацијама, академска продуктивност Елиса је била изузетно висока. Он се специјализује за проблеме кинеског и руског продора у земље Латинске америке и Карибског базена, и притом се обично служи конфронтационом терминологијом хладног рата.

У Никарагви Елиса занима Међуокеански канал, који се управо гради. По речима професора он се за своју посету Манагви припремао приватно и прелиминарно је дискутовао о програму пута са амбасадором Никарагве у САД, са председником дирекције Међуокеанског канала Мануелом Коронелом Каутце, са низом других одговорних никарагванских функционера. Са функционерима из владе,  бизнисменима, дипломатама, новинарима, активистима социјалних покрета је планирао сусрете ради сакупљања информација о каналу.

Међутим, професор је успео да у Никарагви проборави читавих 24 часа. Негде је „омануо“ – попричао је са агентом сандинистичке контрашпијунаже, дошапнуо му своје непријатељске планове. Резултат је био да је пре него што је отпремљен кући успео само да посети изложбу фотографија коју је организовао „Национални савет за заштиту земље, језера и суверенитета“ –  невладина организација која се борила против изградње канала. Исте вечери Елису су у хотелску собу ушли сарадници миграционе службе и изјавили да он нема званичну дозволу да врши истрагу у вези са Међуокеанским каналом и зато мора одмах да напусти земљу. Американац је првим летом отпремљен у САД.

После депортације Елис није успео да ћути и јавио се на интернету. Сва његова мишљења се поклапају са званичном позицијом Вашингтона који се према изградњи Никарагванског канала, вероватног конкурента Панамском (који је под незваничном контролом САД), односи непријатељски.

Прво, Елис је изразио сумњу у могућност реализације тог пројекта и изјавио да се „влада Никарагве према пројекту канала односи као да је то строго поверљив материјал, можда како би се прикрила лична корист оних који у том пројекту учествују са никарагванске стране“.

За Елиса депортовање дипломате САД-а представља доказ да „стратегија поштованог и конструктивног компромиса са никарагванским режимом не функционише“. Зато администрација САД уочи новембарских избора у Никарагви „има право и моралну обавезу да делује заједно са групама грађанског друштва како би се оно приближило правом значењу демократије“. Одбијање да се посматрачима из администрације САД и Центра Картера дозволи праћење избора у Никарагви за Елиса значи „ограничавање демократије“. Зато управо сада, позива он, Сједињене Државе треба да се умешају како се Никарагва не би потпуно откотрљала у ауторитарни режим „сличан венецуеланском“. Говорећи о могућности „криминалног понашања“ никарагванских власти, Елис указује на неопходност њиховог сталног мониторинга од стране највиших структура САД. У његовој публикацији има и претећих нотица: „Они, који су повезани са транснационалном злочиначком делатношћу или се богате на рачун никарагванског народа никако неће избећи правосуђе, и када оставе своја висока радна места неће моћи да користе своје приходе, стечене криминалом.“

Елисов предлог који се односи на мониторинг није случајан: сандинистичко руководство за Обамину администрацију представља сталну главобољу. За интензивно праћење од стране тајних служби САД Даниел Ортега добро зна. Али он то, као својевремено Уго Чавес, мирно прима, зато што не поседује тајне банкарске рачуне у иностранству, као ни склоности према клептократији. Други мотив за нападе на „режим Ортеге“ представља војно-техничка сарадња Никарагве са Русијом. И ту Елис позива на максималну будност: „Научни центар „Маршал Жуков“: За шта он, у ствари, служи? Да ли само за припрему специјалиста копнених јединица? Или – други пример: испорука Никарагви два ракетна и четири патролна чамца. А шта ће им толико? То је руски покушај да у акваторији Карибског мора и Пацифика започну невероватну по величини трку наоружања! Забринуо се Елис и због испорука Никарагви модернизованих тенкова Т-72Б1. У првој партији је 20 јединица, а до краја године никарагвански тенкисти ће добити још 50 оклопљених машина. Како сандинисти не би некажњено звецкали челичним вилицама, Елис препоручује да се енергичније ради са никарагванским комшијама, на пример са Костариком. Шта има у виду у наведеном случају амерички професор, није баш најјасније. Да се традиционално мирољубивој Костарики помогне у формирању редовне армије? Или да се на њеној територији формира нова база Пентагона?

Познато је да су у децембру прошле године радови на Међуокеанском каналу у Никарагви одложени до августа ове године. Разлог који је то изазвао су финансијске компликације  код главног подизвођача – хонгконшког конзорцијума НКNicaragua Canal Development Investment Co. Елис констатује да се од тренутка формирања прве инфраструктуре мегапројект није претерано кретао: нису изграђене две дубоководне луке, складишта, фабрике грађевинског материјала, а све то је требало да буде спремно за рад  у априлу 2016. Осим тога све активније се чују еколошке некомерцијалне организације које подстичу Американци а који са своје стране подстичу протесте сељака, неочекивано забринуте због сече шума уз језеро Никарагва и реке Брито и Лас Лахас.

Уз помоћ таквих експерата  какав је Елис, проамерички медији сугеришу Никарагванцима да канал представља «пропаганду сандиниста» и да је врло тешко превазићи компликације при његовој изградњи. Из истог разлога у медијима САД и медијима Латинске Америке које контролишу Американци, посвећује се посебна пажња објашњавању рада модернизованог Панамског канала.  Лајтмотив је очигледан: у Западној хемисфери мирно може да се прође без алтернативних канала зато што је Панамски у стању да «реши практично све проблеме» азијско-америчке трговине, све до пропуштања бродова чија је носивост до 14.000 контејнера. Појавила се и одговарајућа слика: кинеско возило за превоз роба у контејнерима Cosco Shipping Panama успешно је прошао кроз нове уставе Панамског канала.

Уочи избора у Никарагви Вашингтон ради колико год може како би подрио позиције Данијела Ортеге, кога је партија „Сандинистички фронт за национално ослобођење“ поново кандидовала за председничку дужност.  Баш тим се и објашњава слање у земљу емисара и експерата различитих врста. 

Пета колона у Никарагви је у изолацији и потребна јој је подршка. За ту подршку се често користе грађани других латиноамеричких земаља. Тако је Виридиана Риос (Viridiana Ríos), мексичка сарадница Центра «Вилсон» из Вашингтона, после депортовања Американаца панично напустила Никарагву зато што јој се учинило да и њу прате. По њеним речима – она се бавила сакупљањем информација о безбедности становништва. Неке њене радове користе ЦИА, ДЕА и ФБИ. Тако да је она, у ствари, имала довољно разлога за панику и бекство. Сумњиви догађаји постоје и у групи јужноамеричких студената-еколога који су задржани на југу Никарагве. По свему судећи, они су обучавали индијанаце за коришћење експлозива.

Депортација страних провокатора показује да сандинисти неће дозволити да у земљи дође до дестабилизације. Одатле и хистерија у међународним медијима због «Ортегине диктатуре».

Социјално-економски прогрес Никарагве, повећање стандарда никарагванаца, стабилност и безбедност (ако се упореди са растом криминала у већини централноамеричких држава) – то је у великом делу заслуга председника државе Ортеге. Он се доследно бори за интересе Никарагве на међународној арени и има подршку највећег дела никарагванаца. Зато технологије тајних служби САД које служе поткопавању и «стратегија хаоса» у Никарагви никако не могу да прођу.

Извор: Фонд Стратешке Културе