Nostalgija i načela budućnosti

„Nostalgije su dozvoljene, ali samo u privatnom, nikada u politici” – piše Gec Kubiček i nastavlja – „One nas sputavaju u tome da učinimo ono što je prikladno našem vremenu.” Svedoci smo koliko nostalgija ume da parališe Srbe u razumevanju onoga „što treba da učine u našem vremenu“, koliko ume da ih dezorijentiše i pasivizuje, ponudi zastore (samo)obmane i „lažne svesti“ i koja nas sprečava da uspostavimo kontakt sa realnošću onakvom kakva se pojavljuje u našem trenutku, da je razumemo i u skladu sa tim delujemo.

Rekli bismo da to podjednako važi za jugonostalgiju, kao i nostalgiju za bilo kom projekcijom „zlatnog doba” srpske istorije, onog srednjovekovnog ili „građanskog” (za neke čak i predhrišćanskog – arijskog, slovenskog ili „autohtonog”). Ipak, nostalgija kao kolektivni fenomen ukazuje na dezorijentaciju, odnosno gubljenje idejnih i vrednosnih orijentira savremenika i poseduje impuls koji nije nužno negativan, već je upućen na žeđ za nečim trajnim, pouzdanim, za nekim kontinuitetima, načelima i vrednostima koje nisu za jednokratnu upotrebu. U tom smislu, nostalgija može biti jedno „depresivno” i pasivno naličje potrebe da se uspostavi živ odnos sa tradicijom, za onim što je iz nje najbolje i motivišuće. Jer najzad, tradicija se, u skladu sa rečima Albrehta Eriha Gintera, ne tiče „onog što je bilo juče, nego onoga što večno važi”, što važi i za svaki pristup koji u promišljanju savremenosti ne odbacuje i ne isključuje tradiciju, predanje, istorijsko iskustvo i pamćenje kao nešto beznadežno, mrtvo i što se može spoznajno i delatno aktivirati u našem vremenu, osim u svrhe manipulacije i obmane.

E sad, uvek se postavlja pitanje šta je tačno ono što treba čuvati, šta je ono što „večno važi” i što može biti korisno nama danas, što može da nas (spoznajno) usmeri i (delatno) podstakne. Jer, kako reče Džon Pokok, „previše ljudi pokušava da sačuva suviše stvari na osnovu prevelikog broja različitih razloga”, pa je tu lako dezorijentisati se i produbiti ionako duboke sukobe.

Ipak, tako gledano, i u svakoj nostalgiji – pored svega negativnog i sputavajućeg – može da postoji i neki rezon. U jugonostalgiji se on može nalaziti u recepciji socijalističke Jugoslavije kao relativno nezavisne države koja nije htela da bude ičiji pion i koja je težila da izgradi sistem po svojoj meri, koji je podrazumevao i socijalnu pravdu. U nostalgiji za srednjovekovnom srpskom državom to je zasnivanje institucionalnih i društvenih kategorija na duhovnim vrednostima i ponovo snažna želja za nezavisnošću i samostalnim duhovnim stvaralaštvom. I u građanskom društvu formiranom tokom 19. veka najviše nas privlači njegova ukorenjenost u borbi za slobodu i nezavisnost, kao i stvaralački podvig izgradnje funkcionalnih institucija i društvenih odnosa koji mogu da odgovore na izazove vremena.

Dakle, šta je to konkretno u našem nasleđu što nam može pomoći u današnjim lutanjima, a bez idolatrije, samoprezira i nostalgije podjednako? Svakako nas Sveti Sava može podstaći da verujemo u moć ličnog stvaralaštva na osnovu čvrstih uverenja, snažnog karaktera (volje) i dobrog razumevanja konteksta. Kosovski zavet predstavlja trajnu motivaciju u borbi za slobodu i nezavisnost, kao i za prevlast duhovnog nad materijalnim, odnosno vrednosti utemeljenja i razvoja ličnosti i zajednice naspram pukog korporativizma i merkantilizma.

Ali, kako god te vrednosti sagledavamo, one nam se otvaraju u tri perspektive: 1) želje za samostalnošću, nezavisnošću, suverenošću, autonomnošću, pravom da se ide sopstvenim putem i ne polažući račune nijednom spoljašnjem subjektu; 2) koja ne može postajati bez duhovne slobode i nezavisnosti na kojoj počiva institucionalno, društveno i kulturno stvaralaštvo, kao rad na izgradnji zajednice po svojoj meri; 3) a koja, opet, gubi smisao bez slobode pojedinca pred bezličnim državnim i apstraktnim ideološkim aparatom, prema kome se ima apriorno nepoverenje, uz preče davanje prednosti jednom organskom nego korporativnom viđenju zajednice.

Jasno je da ove vrednosti ni u jednom istorijskom vremenu nisu ostvarene na savršen način, niti će ikada biti, što obesmišljava radikalnu nostalgiju, ali istovremeno svaki period srpske istorije čija recepcija može da nadahne živ odnos i želju sa ostvarivanjem ovih vrednosti u našem vremenu može da ima smisla.

Srbiji i Srbima, dakle, nisu potrebni međusobni sukobi, već nezavisnost, stvaralaštvo i sloboda, i krajnje je vreme da se dovoljan broj nas nađe oko najmanjih zajedničkih sadržalaca i učini nešto za ovu zemlju i narod, umesto opravdavanja sopstvene nemoći, zagledanosti u sopstveni pupak, punjenje sopstvenih džepova ili uverenosti u sopstvenu superiornost, pa makar sve otišlo dođavola.

Umesto nostalgije, idolatrije i samoprezira potrebno nam je podsticajno viđenje nasleđa, koje nam otvara oči za stvarnost i naše buduće delanje, a ne ono koje nam zamagljuje pogled dokazano pogrešnim putokazima, lažnim sjajem ili sivilom nemoći.

Ili omamljujućim zovom tuđinskih sirena, koje nam otupljuju svaku želju, pa čak i pomisao o pravu na sopstveni pogled, sposobnost da se nešto samostalno izgradi i da se živi onako kako bi većini nas najviše odgovaralo, bez robovanja koliko stranoj čizmi, toliko i zlatnom teletu ili potrebama sopstvenog trbuha i otužnoj sujeti. U slobodi sinova svetlosti koji nikome ne polažu račune, osim Onom kom se računi ne polažu nego kojim se živi.

Izvor: Novi Standard