Nova Evropa od Urala do Gibraltara

Evropa je kao koncept zajedničkog življenja skrenula sa istorijskog koloseka u periodu između 1939 – 1945 godine, nemačkom zaslugom. Njena međunarodna nemoć na diplomatskom i vojnom planu je najelokventniji elemenat evropske sudbine u prošlosti. Upravo je istorija sa velikim „I“ dominantno opredelila evropsku sudbinu: Hladni Rat i sovjetska pretnja sa jedne strane, a američka gramzivost sa druge. Bez pomenutih istorijskih događaja, evropljani se ne bi mobilisali, organizovali, niti ujedinili. Prva mobilizacija se nazrela početkom korejskog rata, a berlinska kriza je zbližila dojučerašnje neprijatelje Francuze i Nemce, dok su preteće rakete sa obe strane zida otvorile put zajedničkom unutrašnjem tržištu i ideji zajedničke valute.

Ono što je hladni rat dozvolio evropljanima sa jedne strane, otrgao im je sa druge; narodi su se zbližili, međutim ključevi moći su time trajno izgubljeni. Oružja masovnog uništenja danas ima više nego ikada, svuda i nekontrolisano posejanog. U novom svetskom poretku, Evropa kao koncept od lovca postaje divljač za odstrel.

Hladni Rat je zbio redove 6 država u početku. Pomirenje među narodima, modernizacija ekonomije i društva i ulazak u „veliku igru“ po rečima Zbignjeva Bžežinskog doneli su frontovsko pozicioniranje Evropske Zajednice unatoč naporima generala De Gola da evropljani suvereno preuzmu svoju sudbinu u ruke. Njegov odlazak sa životne scene i prvi politički zemljotres u Francuskoj, 1981, dolaskom socijalista na vlast, okreću sudbinu evropljana u pravcu evroatlanskih integracija i za iste je značajan sastanak u Bonu 23. Februara 1983 i ponizni govor Fransoa Miterana, koji je zgrozio mnogobrojne osvedočene francuske suvereniste i patriote, g ovor o evro-atlanskoj solidarnosti.

Nakon Brežnjevljeve ere i brzih promena Generalnih Sekretara Komunističke Partije Sovjetskog Saveza i dolaska na vlast Mihaila Gorbačova koji „uspostavlja“ perestrojku kao odgovor agresivnoj Reganovoj politici, otvara se doba evropske utopije. Zapad likuje u toj iluziji „srećne mondijalizacije“ po jednima, „američke supermoći“ po drugima i „završetka istorije“ po trećima. Evropska zajednica, koja se prethodno odrekla svoje moći, se budi i počinje da sneva i da veruje da je svi vole, cene i poštuju. Upliće se u soft ideologiju, neku vrstu sladunjavog bezličnog koktela spravljenog od kašičice prava-čoveka, i 2 deci humanitarnog rada. Tokom devedesetih ispijaju taj koktel ubeđeni da im je svet ponovo otvorio svoja vrata, ne zato što su postali moćni, već zato što se taj „svet“ smanjio. Na neki način, Mlečni Put evropljana se suzio u konstelaciji prepoznatljivog i bipolarne decenije zategnutih odnosa su smenjene lokalnim tenzijama i sukobima što je otvorilo prostor za dokazivanje moći novostvorene Evropske Unije. U tom periodu, kako to često biva kada se sopstvenim snagama daju neovlašćene moći, dolazi do ispijanja koktela do kraja i opadanja volje. Evropska solidarnost ne odoleva balkanskim sukobima, zaboravljaju se i srozavaju istorijske nacije, zajednički projekat sve jasnije počiva na volji jednog naroda koji devedesetih dobija bitku izgubljenu pre četiri i po decenije. Amerikanci se okreću ka novom svetskom centru, tihoj širokoj vodi koja ih deli od Azijskog kontinenta, a staroj dami ostavljaju vekovnog žandarma, Nemce, da pale i žare u njihovo ime.

Osvešćenje usled nerazumevanja istorijskih tokova dolazi u vidu šamara 11. Septembra 2001. Plima novih, multipolarnih odnosa ostavlja na obalama evropejskih iluzija svoje tragove u vidu islamskog ekstremizma, tektonskih sudara demokratskih ograničenja u svetu probuđenih strasti u dijapazonu svetske ekonomske krize koja više nikoga ne zaobilazi i koju su globalni odnosi uveli kroz ključaonicu u svako ognjište, u zaseoke, varošice i metropole.

Teatar apsurda je ponovo na daskama i na svim kontinentima se odigrava sukob samih sa sobom. Dozivaju se izgubljene vrednosti da smene planetarni red i međunarodnu saradnju od kojih su žrtve sve brojnije. Evropejci uviđaju da njihov svet počiva na greškama napravljenim u prošlosti i ne nalaze načina da promene kolosek. Kao kapetan u buri po mrkloj noći bez zvezda, instinktivno se kreću i izvršavaju naredbe u nadi da će se nebo ozvezdati i da će prateći jednu pravu liniju, kad-tad ponovo stupiti na pravi kolosek.

I suviše zavisni od partnerskih odnosa sa Nemačkom ostali evropejci nose taj balast kao grbu na leđima nesposobni da je se otarase, prohodaju uspravno i utru put novim solidarnim odnosima zasnovanim na poštovanju starih suvereniteta i težini istorijskih evropskih naroda. Da zamene zavisne odnose sa Nemačkom otvaranjem novih odnosa sa istokom Evrope, u prvoj liniji sa Rusijom i prebace težu sa nemačkih uslovljavanja na ravnopravne odnose istinske evropejske solidarnosti pobednika i podvižnika, saveznika iz Prvog i Drugog Svetskog rata, do čega će vremenom morati da dođe, što pre to bolje, za sve pobedničke nacije!

Pomeranjem ravnoteže od središta kontinenta ka istoku, povećavajući prostor od Gibraltara do Urala, ne sankcijama i vojnom silom već dogovorom sa Rusijom čiji se interes poklapa sa drugim evropejskim narodima, a to je da obezbedi leđa i stekne bezbednosnu sigurnost jer je i ona primorana da učestvuje u svetskoj igri koja se razvija između azijskog i američkog kontinenta, a potom i da stekne sigurno tržište za svoje prirodne energetske resurse. Ostali evropejci bi takođe obezbedili sigurnost neutralisanjem Rusije i otvorili bi sebi jedno nezahtevno prijateljsko tržište.

Dve prepreke leže na putu nove Evrope, sa Srbijom i Rusijom koja treba da zameni Evropsku Uniju, a to su Nato i Nemačka.

Izvor: Svet oko nas