Nova saznanja o Dražinom grobu (1)

Ova priča počinje, poštovani čitaoče, u strogo tehničkom smislu od sredine decembra prošle, 2024. godine. Ali u egzistencijalnom smislu ona počinje one zlokobne noći 17. jula 1946. godine, kada je u strogoj tajnosti streljan general Dragoljub Draža Mihailović. Ubijen je na nepoznatoj lokaciji od strane komunističkih vlasti, a do današnjeg dana nije pronađeno mesto njegovog ukopa.

Ne mogu da napišem „grobno mesto“, jer za nas pravoslavne hrišćane upokojenom čoveku nema groba bez opela. I od tada, od kada je počela ta „tužna nesrećna noć“, teče, poput rečnog korita izlivenog u stotine meandara i rukavaca, potraga za istinom o mestu đeneralovog ukopa. Nekada bi struje istine podigle talase prema nama u nadi da će nas pročistiti, a onda bi iznenada nestale u virovima ponornica.

Nekada bi naša žudnja za istinom zaspala pod okriljem onog istog mrklog mraka kao i u noći đeneralovog ubistva, a nekada bi svetlucavo zasijala pred našim očima, na varljivom putu do konačne spoznaje. Ipak, i pored svih iluzija koje u čoveku bude brze vode koje se kreću utvrđene obalama, kao i pored sveg spokoja koji čovek oseća kada posmatra kako se blago talasaju široke i naizgled bezobalne površine; danas se nalazimo daleko od ušća naših istina o mestu đeneralovog ukopa. Kako vreme prolazi, čini se da se tokovi istine nisu mnogo pomerili od mračnog, zatrovanog izvora iz te zlokobne noći ubistva.

Sigurno da najveća zasluga za ovo mučno i ukleto stanje postoji zbog komunističkog zaveta ćutanja o mestu gde su ukopali Dražino mrtvo telo. Od tada, posle bezmalo osam decenija, malo znamo o ovom događaju, a nekima se čini da ne znamo ništa. I to malo što znamo, znamo od sveta sa margine tadašnje društvene lestvice: kako od dvojice-trojice bivših pripadnika komunističkih javnih i tajnih policija, tako i od jednog bivšeg političkog zatvorenika iz komunističkog kazamata.

Pored dve verzije o mestu i načinu ubistva đenerala Draže Mihailovića – koje su najpoznatije u javnosti i međusobno protivrečne – postoji još jedna, prilično stidljiva verzija o tome kako je „srpski Čiča“ skončao ovozemaljski život. I ova treća verzija je protivrečna sa prethodne dve – međusobno poništavajuće. Usvajanje bilo koje od njih u celosti isključuje ostale dve verzije. Ipak, možemo sa izvesnom verovatnoćom reći kako iza ovih verzija – o kojima će biti više reči u narednom tekstu – pretežno stoje dobre namere očevidaca, koji su, iako su bili periferni u društvenoj hijerarhiji, mogli biti primarni svedoci događaja.

Zavet ćutanja

Slične dobre namere se nikako ne mogu pripisati i visokim komunističkim funkcionerima tadašnjeg režima, koji su po funkciji morali biti zaduženi za realizaciju ovog ubistva, kao i za eventualno čuvanje tajne mesta Dražinog ukopa. O ovome nisu ostavili nikakvo usmeno ili pismeno svedočanstvo tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova FNR Jugoslavije – Aleksandar Ranković, tadašnji republički ministar unutrašnjih poslova – Slobodan Penezić Krcun i njegov pomoćnik Vladan Bojanić, kao ni tadašnji pomoćnik saveznog ministra unutrašnjih poslova FNRJ – Jovo Kapičić.

Recimo, Jovo Kapičić u novinskom članku iz 2009. godine negira da je imao ikakve veze sa Dražinim pogubljenjem, ali u isto vreme bahato tvrdi da i kada bi znao ovu tajnu sigurno je ne bi odao. Samo naivni su poverovali da bi Jovo „Kapa“ – surovi upravnik Golog otoka – možda, u poznim godinama, mogao pokazati potrebu za pokajanjem. Takođe, ništa o mestu Dražinog ubistva i kasnijeg ukopa nije napisao ni pukovnik Mihailo Mika Đorđević, koji je bio predsednik Vojnog veća, odnosno glavni sudija na procesu protiv Draže.

Nikakav trag nije ostavio ni Miloš Minić, tužilac Vojnog suda na suđenju Dragoljubu Mihailoviću, koji je po funkciji morao biti upućen u svaki detalj. Posebno je logično da je upravo narečeni Čačanin Minić morao biti prisutan prilikom izvršenja smrtne kazne, a verovatno i upoznat sa daljim procesom uklanjanja đeneralovog tela. Svedoci kažu da je lakonski izjavio kako je izvesno da nije bio prisutan na Dražinom streljanju, jer da je bio prisutan „onda bi se toga i sećao“.

Posle svega, teško da se za Miloša Minića može reći bilo šta lepo. O njemu vrlo loše mišljenje imaju i njegovi saborci i kolege koji su kao narodni poslanici početkom sedamdesetih godina prošlog veka dolazili kod njega kao potpredsednika Skupštine SR Srbije, u pokušaju da mu predstave stradanja Srba na Kosmetu, a ovaj ih je ljutito odbijao.

Samo je takav čovek, bez empatije i bez srpskog osećaja, kao i bez ikakve vere u svet viših dimenzija, mogao otići na onaj svet bez pokajanja. Supruga Miloša Minića koja se zvala Milka (devojačko Janković) – takođe rodom iz Čačka i takođe kao i njen suprug učesnik NOB-a – imala je rođenog brata Milana Batu Jankovića, za koga bi bilo neprecizno i nepravedno da se označi, jedino i samo, kao zločinac.

Tokom 1941. godine, posle povlačenja okupatorske vojske, u podrumima Katastarske uprave, Sokolskog doma i Sreskog načelstva u Čačku, pronađeni su obezglavljeni leševi, izvađene oči i prosuti mozgovi. Ove srpske domaćine i službenike pobio je maljem i sekirom Bata Janković, koji je tokom ubistava simbolično nosio na levoj ruci crvenu rukavicu bez prstiju. Dakle, zločin je bio konstitucija Minićevog života, njegova crna prateća senka i njegov prvi „jungovski“ sused.

Ipak, i pored mnogih nadanja u savest ovoga ideološkog bezbožnika, nije bilo realno da ovakav čovek pred Bogom olakša dušu, pre nego što je ispusti. U godinama pred Minićevo upokojenje (umro je 2003. u Beogradu), čaršijom su kolale priče da je posle upokojenja njegove supruge Milke 2000. godine često posećivao manastire SPC, kao i da je u jednom od njih čak postao iskušenik!

Drugi su tvrdili da je posećivao sestru (ili rođaku) koja je postala monahinja. Za sada je nejasno da li ima ikakvih osnova da se poveruje u nekakvu katarzu koju je usled Božje promisli doživeo Miloš Minić, ili se radi o čaršijskim legendama, nastalim zbog večne narodne vere u pobedu pravde.

Svedočenje sudije

Sudbina glavnog sudije sa procesa protiv Draže – Mike Đorđevića, bila je drugačija od sudbine tužioca Minića. Mika Đorđević ili „Mika Ćora“, kako je bio poznat oko Kalenić-pijace gde je živeo, napustio je privilegovane položaje predsednika raznih sudova i postao advokat. Podatke iz ovoga dela njegovog života dugujemo piscu i istoričaru filma Božidaru Zečeviću.

Božidar, takođe Vračarac, drugovao je početkom studija, šezdesetih godina prošloga veka, sa izvesnim Mišom Jovanovićem, čiji je otac Dragiša, takođe advokat, bio veliki prijatelj sa Mikom Ćorom. Mika je živeo sam, nije imao dece i bio je veliki boem. Omiljena kafana mu je bila „Toplica“, koja je bila više od njegovog drugog doma, jer je tamo provodio više vremena nego kod kuće.

Kafana je bila poznata po čuvenoj bašti u debeloj hladovini, a kasnije je preimenovana u „Vltava“, po čemu je pamte mlađe generacije. U toj čuburskoj kafani, u boemskom dimu i zadahu alkohola, počinje druženje bivšeg vojnog sudije Mike Đorđevića i studenta „Akademije za pozorište, film, radio i televiziju“ Božidara Zečevića, autora koji će kasnije zadužiti našu kulturu na više polja. I jednom zgodom u tim druženjima, pod vidnim uticajem alkohola, Mika Đorđević ispoveda Božidaru dve stvari iz njegovog života vezane za Dražu Mihailovića. Sve to u vreme kada Božidar još uvek nije spoznao pravu istorijsku istinu o đeneralu.

Mika Ćora priznaje da je po funkciji sudije prisustvovao mestu ubistva đenerala Draže, što automatski upućuje da je prisutan morao biti i tužilac Miloš Minić. Mika potvrđuje i drugu stvar, da je u nekom periodu pre samog suđenja, kao i tokom suđenja, Draža Mihailović držan u ćeliji koja se nalazila na kraju tajnog podzemnog hodnika koji je vodio uzbrdo skoro do samog Belog dvora.

Dražina ćelija je bila, zajedno sa još nekoliko sličnih pritvornih odeljenja, na onom kraju dugačkog hodnika koji je bio udaljen svega tridesetak metara od „Doma garde“ (na mestu gde pada Topčidersko brdo) i gde se održavalo suđenje. Ovaj hodnik je iskopan još za vreme kralja Aleksandra kao komunikacija za bezbednu evakuaciju i direktnu vezu sa vojskom.

Tako sudija Mika Đorđević potvrđuje verziju da Draža nije bio smešten, pre i tokom sudskog procesa, unutar zgrade današnjeg „Rudarsko-geološkog fakulteta“ u Đušinoj ulici, kao i da nije bio smešten u današnjoj zgradi „Zavoda za intelektualnu svojinu“ (preko puta sedišta „Crvenog krsta“), na uglu Simine i Kneginje Ljubice.

Bivši oficir „Ozne“ Mićić, poverljiv čovek Penezića Krcuna, zapisao je da su tada podmetnuli Dražinog dvojnika, koga su svakoga dana vozili u zatvor u Đušinoj ulici u Beogradu i potvrdio je sledeće: „Pravi Draža je za to vreme bio smešten neposredno pored ‘Doma garde’ u Topčideru, gde je bilo suđenje“.

Dakle, bilo bi poželjno da na ovom mestu poštovani čitalac zapamti kako „oznaški“ svedoci iznutra potvrđuju postojanje „lažnog“ Draže. Ubrzo Mika Đorđević umire od neurednog, boemskog načina života, a Božidar Zečević u reminiscenciji na njega sa ove vremenske distance ima utisak da se onaj deo Mikinog života koji je upoznao, proveden u nekontrolisanom alkoholisanju, možda mogao smatrati nekom vrstom pokajanja.

Tajne Topčidera

Božidar Zečević je zapamtio ove reči o Draži već odavno upokojenog sudije Đorđevića, ali su one puni značaj u njegovom životu dobile tek tri decenije kasnije, kada uveliko priprema serijal „Jugoslavija u ratu 1941 – 1945“, u trajanju od 26 epizoda. Tom prilikom odlazi u London u potrazi za arhivskom građom i živim svedocima i tamo upoznaje Dražinog komandanta Milomira Kolarevića.

Preko njega dolazi u Birmingem do profesora Stevana Pavlovića, koji mu daje obilje literature o Ravnogorskom pokretu, a posebno o toku suđenja Dragoljubu Draži Mihailoviću, odnosno o procesu koji će postati profesionalna opsesija Božidara Zečevića. Tako Zečević počinje da istražuje doslovno sve što postoji o ovom suđenju. Krajem devedesetih, Zečević dobija dozvolu da poseti vojni kompleks u Topčideru gde se nalazi mesto suđenja đeneralu – „Dom garde“.

Pošto je iz studenskih razgovora sa sudijom Mikom Đorđevićem zapamtio kako izgleda prostor koji mu je predmet interesovanja, Božidar ubrzo pronalazi ćeliju gde je tokom suđenja bio smešten đeneral Draža. Mika Đorđević mu je ispričao kako je lično Broz insistirao da se ovaj proces održi u nekoj vojnoj ustanovi koja će biti posebno bezbedna. Prethodni procesi ravnogorcima Đuri Đuroviću, Vojislavu Lukačeviću i Dragutinu Keseroviću, održani na Pravnom fakultetu u Beogradu, zadali su mnogo stresa komunističkim vlastima, jer je prostor bio neadekvatan sa bezbedonosnog stanovišta.

I u ovim procesima je, očekivano, tužilac bio Miloš Minić. Drugi Brozov uslov za izbor mesta suđenja đeneralu Draži bila je mogućnost da on ili njegov najpoverljiviji izaslanik mogu neopaženo da posmatraju tok procesa.

Ovo je Zečeviću potvrdio Ficroj Meklejn, Čerčilov specijalac, Brozov ratni saveznik i kasniji autor memoara, koji je pozitivno pisao o Brozu. Lično je Meklejn dao Brozu ovu ideju, jer je kao ataše Britanske ambasade 1938. godine prisustvovao suđenju Buharinu u Moskvi, kada je kao iskusni obaveštajac uočio sa balkona „skriveno oko“ na jednoj socrealističkoj fresci, odakle je Staljin neprimećen posmatrao suđenje (u memoarima Meklejn piše o ovom događaju).

Obzirom da se suđenje Draži odvijalo u periodu kada je Brozova država bila pod patronatom SSSR-a, sa labavim vezama sa Velikom Britanijom, verovatno je da se ova komunikacija odigravala putem telefonske veze ili zaštićene pošte. Zečević je kasnije, posle detaljne i studiozne pretrage, uspeo da pronađe slično „skriveno oko“ sa procesa Draži Mihailoviću odakle su Broz ili njegov najpoverljiviji izaslanik mogli neprimećeni da posmatraju suđenje, što je gotovo sigurno činjeno.

Oni su neopaženo dolazili do „Doma garde“ tim istim tajnim podzemnim hodnikom na čijem se kraju nalazila Dražina ćelija. Sve ove prostore je obišao Božidar Zečević i, na njegovo čuđenje, mnogi su ostali nepromenjeni, izuzev traga „zuba vremena“ na njima. Sve je bilo tako do NATO agresije na Srbiju (SR Jugoslaviju) iz 1999. godine.

Iz nepoznatih razloga ova ratna mašinerija je bombardovala greben na Topčiderskom brdu, ispod koga se protezao tajni podzemni hodnik, tako da je danas sve urušeno i zatrpano. Božidar Zečević je možda bio poslednja osoba koja je videla Dražinu ćeliju iz koje je đeneral odveden direktno u smrt.

Poštovani čitaoče, strela vremena je odnela, poput bujičnih poplava, sve potencijalne svedoke đeneralovog ubistva. Niko ko je bio primarni svedok ovog zlodela više ne može biti živ.  Tako je sa istorijske i životne pozornice neslavno otišla ova generacija crvenih Srba i crvenih anti-Srba, voljno ostavivši ovu stranicu srpske istorije praznom.

Ponekad uhvatim sebe kako razmišljam koliko samo mora biti plemenit Bog da bi neke od njih u sudnjem času kada sve postaje istina – poput Jova Kapičića ili Krcuna Penezića – prihvatio da primi čak i u pakao…

Verzije Dražinog pogubljenja

Prva verzija Dražinog ubistva i ukopa publikovana je 1988. godine od strane Slobodana Krstića Uče, koji je u knjizi Kako sam hvatao Dražu Mihailovića, opisao kako je kao šef obezbeđenja prisustvovao streljanju đenerala u ispražnjenom zatvoru na Adi Ciganliji. Po njemu, egzekucija je izvršena po svim propisima u ovom zatvorskom dvorištu. Prisutni su bili sudija Mika Đorđević, tužilac Miloš Minić, kao i savezni jugoslovenski tužilac Josip Hrnčević.

Posle egzekucije, leševi pobijenih su bili zakopani u zatvorskom dvorištu, a kasnije premešteni na nepoznatu adresu. Uča Krstić ne pominje tu adresu, na koju su naknadno prebačeni posmrtni ostaci đenerala. Međutim, u memoarima Josipa Hrnčevića se nigde ne pominje njegovo prisustvo ovom događaju, što je prilično neobično, obzirom na sve ostale događaje iz života kojima autor Hrnčević pridaje pažnju.

Podsetimo se, upravo je Josip Hrnčević – iako hrvatski partizan i komunista – raskrinkao laži koje su plasirale njegove partijske kolege iz Srbije o tobožnjim Dražinim pismima Anti Paveliću i Alojziju Stepincu, smatrajući da se radi o zlonamernom falsifikatu. Zato ova verzija Uče Krstića ima ogromnu logičku fleku. Međutim, 2001. godine, u našoj državi je štampana knjiga Mihaila Šaškijeviča koja potvrđuje da je Ada Ciganlija mesto ubistva đenerala Draže.

Autor je tokom rata bio dobrovoljac u „Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini“ (četnik, ravnogorac), a nakon rata je bio zatvorenik u zatvoru na Adi Ciganliji u Beogradu. Tokom noći Dražinog ubistva, po svedočenju Mihaila Šaškijeviča – autora knjige Zločinačko ubistvo đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, on je u zatvoru saznao od nekih zatvorenika, kao i od mobilisanih čuvara zatvora (koji su bili iz okoline Leskovca), da se ubistvo generala Draže odigralo upravo u okviru zatvorskog kruga.

Oni su svedočili da su te noći u zatvor pristigli oficiri, što je bilo krajnje neuobičajeno. Isti svedoče i da je Dražin leš kasnije bačen u septičku jamu koja je iskopana u zatvorskom krugu pored već postojeće nužničke jame. Zapravo, kako piše Šaškijevič, Draži i ostalim zatvorenicima je prvo slomljena kičma pre dolaska na Adu Ciganliju, da ne bi pokušali bekstvo. Zatim su u nekoliko tura preveženi motornim čamcem sa Čukarice, preko rukavca (zatvorenici svedoče kako su čuli zvuke motora).

Podsećanja radi, u tom periodu nije postojao zemljani nasip koji je spajao čukaričku obalu sa Adom Ciganlijom. Tako prebijenih kičmi, nosili su ih po dvojica vojnika do septičkih jama, gde su ih dokrajičili mecima u potiljak. Onda su te jame zatrpali krečom. Šaškijevič smatra da je ovoj zločin učinjen ritualno i ciljno da svedoci vide poniženog đenerala, bačenog u izmet sopstvene vojske.

U prilog ovoj verziji, koja locira Adu Ciganliju kao mesto ubistva i ukopa đenerala, ide i veštačenje diplomiranog inženjera građevine mr Juraja Panića, koji je radni vek proveo u javnom preduzeću „Beogradski vodovod i kanalizacija“. On je na Adi Ciganliji, desno od ulaza preko nasipa prema restoranu „Verige“, pronašao  ostatke velikog betonskog bazena. Kao neko ko je do detalja poznavao sistem vodosnabdevanja i njegovu infrastrukturu, stručno tvrdi da ovaj bazen nije imao nikakvu funkciju za poslove beogradskog komunalnog preduzeća koje se bavi vodosnabdevanjem.

U vreme njegovog veštačenja, bazen je već decenijama bio ispunjen atmosferskim otpadom i nanosima. Panić iznosi mišljenje da je bazen poslužio kako bi se sve kosti i svi posmrtni ostaci pobijenih političkih protivnika kasnije preneli u njega. A posle toga zalili debelim betonskim slojem, i onda ostavili da ih zemlja, blato i granje postepeno napune. Bazen se danas jedva uočava, on je potpuno u ravni sa okolinom, jedino se nekako razaznaju oronuli vrhovi njegovih betonskih zidova.

Osnovni problem verzije po kojoj je Draža ubijen i pokopan na Adi leži u činjenici da on pre toga nije boravio u zatvoru na ovom ostrvu. Zašto bi bio tamo doveden noću, u čamcu po mrklom mraku, zajedno sa drugim osuđenicima na smrt?! Da li je volja komunista da ga do kraja ponize pred svedocima i ubiju mučki dovoljno jak argument? Postojali su rizici da Draža bude otet i spašen, uvek je ambijent otvorene vode težak za čuvanje onih koji se prevoze u čamcu, posebno po mrklom mraku.

Komunisti su imali uverenje da je Draža politički mrtav, odnosno da je njihov režim međunarodno priznat kao pobednički: nisu imali strahova političke prirode. Ali su imali saznanja da su još uvek u tom periodu postojale neke ilegalne formacije njihovih neprijatelja, koje su imale volju i moć da deluju kao komandosi (o čemu će biti više reči u sledećem nastavku). Zbog toga su žurili da posao obave što brže i tajnovitije, i da se više ne osvrću u tom pravcu.

Smrt u Lisičjem potoku

Druga verzija Dražinog ubistva se pojavila sredinom devedestih godina prošlog veka, a obelodanio ju je Ljube Lazarevski, penzionisani pripadnik KNOJ-a. Lazarevski je poreklom iz Severne Makedonije, iz sela Filipovci pokraj Kratova, a mobilisan je u partizane kao osamnaestogodišnjak na samom kraju rata, u maju 1944. godine. Bio je pripadnik Prvog samostalnog bataljona KNOJ-a, uglavnom je obezbeđivao zatvore, a jedno vreme je bio čuvar kabineta ministra Aleksandra Rankovića.

Prvog juna 1946. godine određen je za pratioca na velikom suđenju, kolokvijalno nazvanom „Beogradski proces“, gde je suđeno većem broju ljudi od kojih je jedan bio Draža Mihailović. Tokom 45 dana koliko je trajao ovaj proces u Topčideru, Ljube Lazarevski je kao čuvar bio stalno prisutan pored nekoga od osumnjičenih tokom njihovih boravaka u „sobama“ u pauzi suđenja. Ljube navodi da je samo Draža imao poseban status, jer su jedino sa njim vreme u ćeliji („sobi“) provodili oficiri „Ozne“.

Druge osumnjičene su čuvali obični pripadnici KNOJ-a, poput Lazarevskog. Ovaj deo Ljubetovog svedočenja se poklapa sa svime što je istražio Božidar Zečević, vezano za mesto smeštaja đenerala tokom trajanja sudskog procesa. Ljube Lazarevski je prvi put progovorio u javnosti posle pola veka, kako sam kaže, pod pritiskom savesti. Iako je rođen u Severnoj Makedoniji, čitav život je proveo u Srbiji gde se oženio i dobio decu, a gde se na kraju i upokojio.

Ćerka mu je izvršila samoubistvo kao tek punoletna devojka, a sin mu je imao težak infarkt u godinama kada se takve stvari veoma retko dešavaju. Ljube se slomio u jednom trenutku, verujući da ga prati prokletstvo zbog sakrivanja mračne tajne iz noći đeneralovog ubistva i da se to prokletstvo prenosi na njegove potomke.

Prvo se poverio ženi, za nju sasvim neočekivano, neposredno pre nego što se obratio javnosti. Njegova supruga svedoči kako joj je jednoga dana, kada su stajali na prostranoj terasi „Ortopedske klinike“ na Banjici u Beogradu (u poseti nekom prijatelju koji se tamo oporavljao), pokazao prstom u pravcu nekog područja u Lisičjem potoku. Tada joj se saopštio tajnu koju je nosio u sebi pola veka, rekavši da je tamo gde pokazuje njegov ispruženi prst, pogubljen đeneral Draža, kao i da je bio prisutan tom prilikom.

Nakon toga, Ljube Lazarevski se obratio javnosti u više navrata, potvrđujući uvek istu priču. Upokojeni novinar Politike, Dragan Vlahović, prvi je napravio reportažu sa Ljubetom na ovu temu za „Glas javnosti“. Tom prilikom su posetili mesto gde bi, po Ljubetovom sećanju i po logici stvari, mogli da se nađu posmrtni ostaci đenerala.

Šta je Ljube Lazarevski, bivši pripadnik KNOJ-a, rekao za javnost kao primarni svedok ubistva iz noći 17. jula 1946. godine? Ljube potvrđuje da su nakon izricanja smrtne presude desetorici osuđenih, među kojima je bio i Draža Mihailović, svi dobili naredbe da pišu žalbe Prezidijumu Narodne skupštine, kao drugostepenom organu. Zvanična verzija kaže da je sledećeg dana Prezidijum odbio njihove žalbe. Međutim, sa velikom sigurnošću možemo reći da se sednica Prezidijuma na kojoj bi se raspravljalo o žalbama nije dogodila.

Ne postoji zapisnik sa takve sednice, njeno održavanje nije potvrdio član Prezidijuma – profesor univerziteta dr Dragoljub Jovanović. Naprotiv, u mnogo navrata je potvrdio da takva sednica nije zakazana, kao ni održana toga dana. Odmah nakon toga, svi osuđeni na smrt su odvedeni u zatvor u Đušinu ulicu u Beogradu, gde su obrijani, ošišani i gde su presvučeni u beli veš.

Oko sat vremena posle ponoći, potrpani su u tri vozila-marice, u kojima su bili i policijski čuvari i sprovedeni na nepoznatu lokaciju. U jednoj od te tri marice, sedeo je preko puta osuđenika i čuvar Ljube Lazarevski. Svedoči da su u vozilu sa njim bili osuđenici Dragomir Dragi Jovanović – upravnik grada Beograda za vreme okupacije, Tanasije Dinić – ministar u Nedićevoj vladi, i Kosta Mušicki – komandant „Srpskog dobrovoljačkog korpusa“.

Lazarevski je već upoznao Beograd, jer je neko vreme posle rata živeo u prestonici Jugoslavije. Zato je prepoznavao kroz prozor marice prizore pored kojih se vozilo kretalo. Posebno je prepoznao kapiju i ogradu Belog dvora, na kojoj je stražario u martu 1946. godine kada je Enver Hodža posetio Josipa Broza. Lazarevski navodi kako su prošli kroz kapiju Belog dvora i skrenuli ulevo oko sto metara, a onda još oko 50 do 100 metara kroz iskrčeni put, naniže kroz šumu.

Tako su došli do platoa veličine oko jednog-dva ara koji je bio iskrčen, osvetljen reflektorima i na kome su već bile iskopane tri veće rake (Radovan Kalabić svedoči, kako mu je Brana Crnčević pričao da je čuo od „udbaškog“ vrha sa kojim je igrao poker, da je Broz gledao ovaj čin sa neke pozicije u okviru Belog dvora, prirodno visinski izdignute iznad ovog osvetljenog terena).

Lazarevski nije izlazio iz vozila, mogao je kroz mali prozor marice da vidi šta se događa, kao i da čuje zvuke. Kaže da je vladala grobna tišina, seća se da je video 15-20 oficira „Ozne“, tužioca Miloša Minića i jednog lekara na licu mesta (lekar mora po službenoj dužnosti da konstatuje smrt optuženih). Lazarevski tvrdi da nije bio prisutan sudija Mika Đorđević, odnosno da ga on nije video: navodno se pričalo da je bio bolestan.

Na početku procesa izvršenja smrtne kazne, Lazarevski je čuo kako je vozačima marica saopšteno da je njihova uloga završena, kao i da se zbog toga vrate u bazu. Međutim, kod njih je ljudska radoznalost pobedila policijsku disciplinu, pravili su se da su nevešti u okretanju vozila. Tako su dobili još minut-dva, otprilike onoliko vremena koliko je bilo potrebno za izvršenje smrtne kazne. Ovo su bili poslednji kadrovi koje je kroz prozor marice video primarni svedok Ljube Lazarevski.

Kasnija svedočenja Lazarevskog o ovom događaju bila su identična i uvek je govorio kako je spreman da ih u svakoj prilici i pred svima ponovi. Sam je odveo novinara Dragana Vlahovića na bagrenjak koji se nalazi oko dve stotine metara niže od Belog dvora. Konfiguracija terena se mnogo promenila, mnogo šume je raskrčeno zbog formiranja ulica u današnjem elitnom stambenom delu Dedinja, nazvanom „Lisičji potok“ (upravo kakav je bio stari naziv ovog krajolika); podignute su luksuzne zgrade i otvorena silna gradilišta.

Ipak, nekako po sećanju, Lazarevski je posle pola veka, rekonstruisao područje ubistva i ukopa optuženih. Lazarevski je nesumnjivo bio pripadnik bataljona KNOJ-a koji je bio zadužen za obezbeđivanje objekata i ljudstva. Nesumnjivo je bio prisutan tokom čitavog proseca suđenja đeneralu, seća se da je Dražu na procesu njegova porodica posetila samo prvog dana suđenja. Navodi i da su dvojica osuđenih na smrt bila nedostupna komunističkim organima; doduše na jednom mestu kaže da je Mladen Žujović bio jedan od streljanih, a Žujović je bio jedan od dvojice nedostupnih (drugi je general Petar Živković).

Kasnije, Lazarevski ispravlja ovu omašku i precizno se priseća da su dvojica sa procesa osuđena na doživotnu robiju, navodeći da je dr Kosta Kumanudi jedan od njih. Najproblematičnije u svedočenju Lazarevskog mogu biti dve njegove tvrdnje: prva da sudija Mika Đorđević nije bio prisutan na mestu egzekucije i druga da je Draža bio obrijan u noći ubistva. Međutim, i sam Lazarevski navodi da mu je jedan deo proplanka iz noći ubistva bio nevidljiv, zbog kontrasta mraka i jakih reflektora.

Tako nije uočio nikoga iz streljačkog stroja – koji je logično sigurno bio stacioniran na tom platou – pretpostavljajući da se nalaze u toj mračnoj praznini, gde je mogao biti i Mika Đorđević. Što se tiče druge problematične tvrdnje iz Ljubetovog svedočenja, navodna fotogragfija mrtvog Draže pokazuje da je on imao bradu nakoh ubistva. Autentičnost ove fotografije nije dokazana, mišljenja su ostala podeljena, posebno ako imamo u vidu pisano svedočenje „oznaša“ Mićića o postojanju Dražinog dvojnika!

U svakom slučaju, zamoliću poštovanog čitaoca da upamti pominjanje fotografije mrtvog Draže sa bradom (i verovatno bez pola ruke), jer će u konačnoj analizi na kraju ovog štiva istorijat ove fotografije biti sastavni deo celokupnog zaključka. Ruku na srce, ne vidi se motiv Ljuba Lazarevskog da iznosi nove neistine oko mesta Dražinog ubistva i ukopa, pogotovo što se odvažio da progovori sredinom devedesetih godina prošloga veka – kada se politička klima u državi temeljno promenila, u svakom pogledu.

Ljube je bio sasvim običan čovek veći deo života, pogotovo kako se rano penzionisao. U slučaju starog oznaškog oficira Slobodana Uče Krstića, čije svedočenje izlazi u knjizi 1988. godine – dakle u vreme komunističke vladavine režima nazvanog „I posle Tita – Tito“! – stvari stoje drugačije.

On je do kraja života ostao veran „službi“ kao njen najrođeniji sin, iako je kasnije ušao u sukobe sa vrhom službe. Posle rata je bio viđen za prvog upravnika logora „Goli otok“, ali je morao da odustane od ove funkcije zbog bolesti u porodici. Ovakav protivrečan odnos prema „službi“ – u isto vreme i njeni disidenti i njeni verni podanici – imali su mnogi udbaši, posebno „rankovićevci“. Nikada niste mogli biti načisto da li nešto rade da bi raskrinkali laži „službe“ ili da bi ih učvrstili. Ne može se tvrditi da je Uča Krstić tendenciozno iznosio neistine, ali se sa sigurnošću može tvrditi da je imao takav karakterni motiv.

Treća verzija

Odlazak Ljuba Lazarevskog na bagrenjak udaljen oko dve stotine metara nizbrdo od Belog dvora, zajedno sa blagopočivšim novinarom Draganom Vlahovićem, bio bi, poštovani čitaoče, nepristojan trenutak da se u priču uvede i moja malenkost. Ali samo na kratko, zamolio bih poštovanog čitaoca za malo strpljenja. Pre toga bi bilo pošteno u par rečenica reći nešto i o trećoj verziji đeneralove smrti.

Pažljivi čitalac će u ovom slučaju sigurno uočiti upotrebu reči „smrt“, a ne reči „ubistvo“, kada govorimo o sudbini Dragoljuba Draže Mihailovića. Ova verzija, najnovija od sve tri, kaže da je đeneral Draža uspeo da preživi streljanje zbog pritiska vrha Sovjetskog Saveza na Brozovu vlast. Odnosno, da faktički nije streljan, a da je formalno izdato saopštenje o njegovom pogubljenju.

Nepostojanje zvaničnog obaveštenja o mestu đeneralovog „groba“ bilo je u skladu sa tadašnjim zakonom, koji je obavezivao na ovakvu praksu da se osuđeni ratni zločinci sahranjuju na nepoznatim lokacijama i bez ličnog imena. Tumači ove verzije, između ostalog, pozivaju se na lakonsku izjavu vojnog tužioca Miloša Minića koji je rekao: „Gotovo je sigurno da nisam prisustvovao Dražinom streljanju, jer da sam bio tamo sigurno bih se setio“.

Jedan drugi oficir OZNE, a kasnije i obaveštajni kadar UDBE, Miodrag Nikolić u autorskom izdanju piše da su Sovjeti tražili da im se Draža živ ustupi, zbog njegovih zasluga prema njima. Po ovoj verziji, Draža je umro 1960. godine prirodnom smrću u Moskvi. Ova verzija je problematična jer ne postoji nijedan primarni svedok u njoj, kao ni bilo kakav pisani dokument.

Takođe, ne postoji nikakvo grobno mesto u Moskvi koje bi navodno moglo da bude Dražin grob. Ipak, najveći nedostatak ove verzije leži u činjenici da se sukobljava sa očiglednošću politike Josipa Broza i njegovih „srpskih“ saradnika. Ova verzija Dražine smrti bi sigurno u velikoj meri poništila njegov mit, a komunisti su uvek koristili svaku priliku da diskredituju Dražu. Nema njihove značajne uloge u plasmanu ove verzije u javnosti, sem usamljenih egzibicionista. Istoričari odbacuju ovu verziju Dražine sudbine kao neutemeljenu.

Postoji još jedna verzija mesta pogubljenja đenerala Draže, ali ona se prostorno ne razlikuje mnogo od lokaliteta Lisičjeg potoka. Obe ove verzije bi mogli označiti kao jednu verziju, odnosno kao širu „teritiriju Belog dvora“. I bagrenjak u Lisičjem potoku potpada pod tadašnju teritoriju Belog dvora, jer se hektarima okolo tada prostirala samo šuma, bez objekata za stanovanje. Ova verzija kao mesto ubistva locira Topčider, odnosno ćeliju gde je Draža držan tokom trajanja sudskog procesa, o čemu će više reči biti u završnim zaključcima ovog štiva.

Vlada Republike Srbije je 2009. godine formirala Državnu komisiju za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića (dalje: Državna komisija), koja je raspisala javni poziv da se javi svako ko ima bilo kakvu informaciju o ovom događaju, a koja bi mogla da pomognu u rasvetljavanju ove mračne tajne (sa stanovišta istorijske nauke koja se bavi Ravnogorskim pokretom najkompetentniji među njima je bio dr Bojan Dimitrijević).

Računica je bila da bi pozivom preko države svi strahovi mogli nestati, kao i da svi prethodni zaveti ćutanja u ime te iste države, više nemaju smisla. Niko se nije javio. Tako je posao komisije ostao neobavljen i ona je rasformirana.

Istraživanje istorije

A sada bi, poštovani čitaoče, bio pogodan momenat u našoj priči za povratak na bagrenjak u Lisičjem potoku, udaljen nizbrdo oko dve stotine metara od Belog dvora. Momenat koji uvodi u priču i moju malenkost, uprkos svom riziku da se ovakvom personalizacijom načini nepristojni gest u samoj priči. Ipak, nije moguće izbeći ličnu ulogu i pored saznanja da svako lično uplitanje može umanjiti objektivnost u interpretaciji ovog, veoma složenog i nacionalno značajnog događaja.

Na taj bagrenjak odlazim nedugo posle svedočenja Lazarevskog zajedno sa Aleksandrom Pavićem – danas narodnim poslanikom – u potrazi za Dražinim kostima. Pavić je već stupio u kontakt sa novinarom Draganom Vlahovićem, koji ga je odveo na ovo mesto za koje je Lazarevski tvrdio da je poprište tragedije iz noći 17. jula 1946. godine. Uskoro upoznajem i Dragana Vlahovića, koji nam pokazuje kuću na Dedinju u kojoj je odrastao i koja se proteže vertikalno iznad ovog bagrenjaka u Lisičjem potoku.

Dragan je bio sin visokog obaveštajnog komunističkog funkcionera, otuda je živeo na ovoj prestižnoj lokaciji. Kao mali, često je gledao stražare na parceli bagrenjaka, za koje se nije znalo šta čuvaju. Istu priču je u jednom kasnijem razgovoru za medije potvrdio i Ljube Lazarevski, koga je posle otkrivanja verzije o Dražinom ubistvu kontaktirao bivši kolega iz policije. Taj kolega, inače oficir, rekao je da je dugo posle rata na mestu streljanja danonoćno stajala naoružana straža, a da nikome nije bilo jasno šta bi mogli da čuvaju.

Aleksandar Pavić i moja malenkost, i pored naivnih i dobrih namera, nismo uspeli ništa da iskopamo na parceli bagrenjaka. Možda zato što je profesor Miomir Miško Korać, glavni arheolog u Viminacijumu, odbio da nam pozajmi skener za otkrivanje kostiju. A možda i zato što smo sebi nekritički dodelili istorijsku ulogu, čiji viteški teret nismo mogli da iznesemo na našim nejakim leđima.

Bila je to neka vrsta reciklaže „don-kihotovske“ avanture struktuirane na večnoj dilemi: da li realnost pobeđuje fikciju, ili fikcija pobeđuje realnost (u konkretnom slučaju se podrazumeva da je viteška uloga savremenog Don Kihota dodeljena Aleksandru Paviću, dok se moja malenkost zadovoljila ulogom Sanča Panse).

Da li možemo promeniti svet, ili će svet promeniti nas? Da li mit podstiče stvaranje istorije, jer se decenijama i vekovima kuje u umovima ljudi, nadahnjujući ih idejama vrlina i podviga? Da li bi uopšte postojala istorija ako bi se svela samo na materijalne događaje, nastale kao proizvod puke slučajnosti, neodređenog i haotičnog kretanja materije u univerzumu?

Možda nisu istorijski potvrđeni svi detalji iz Kosovskog mita, ali je postojanje ovog mita proizvelo više događaja nego bilo koja činjenica u srpskoj nacionalnoj i kulturnoj baštini. Nijedna materijalna činjenica nije toliko uticala na srpski duh kao što su uticali junaci Kosovskog zaveta. Da li je, recimo, u filosofsko-teološkom svetonazoru, bitno postojanje dokaza da je bivši ravnogorac Blagoje Jovović, poreklom iz srpskog plemena Bjelopavlići, toga aprilskog dana 1957. godine u Buenos Airesu, izvršio podvig pucajući u Antu Pavelića?

Bilo da se radi o mitskoj ili istorijskoj kategoriji, šta bi bilo da je Blagoje-materija ili Blagoje-duh, poverovao da postoji samo diktatura realnosti, kao i da je viteštvo nestalo i da je podvig besmislen: onda sigurno nebeska pravda nikada ne bi nikla na zemlji kao plod. Umesto toga, poništavajući realnost, doneo je odluku da se suprotstavi predstavi o svetu bez volje i bez podviga: uzeo je pravdu u sopstvene ruke i hicima iz pištolja pogodio direktno u sotonu, zbog čega je Ante Pavelić kasnije izdahnuo.

Na ovaj podvig u režiji „službe“, navodno se spremao i obaveštajac Uča Krstić, kako navodi u nekim pisanim dokumentima, ali je plan povučen iz nepoznatih razloga: još jedna sumnjiva, kukavička laž iz dugačkog, nepreglednog niza izrečena iz usta i pera „srpskih“ komunista!

Takav sličan podvig, ali sa suprotnih onostranih dimenzija, video sam onoga dana kada sam upoznao upokojenog novinara i „udbaškog“ sina Dragana Vlahovića i njegovu ćerku. Nakon obilaska bagrenjaka, na kafi u obližnjem restoranu, izvinio se na trenutak što će ustati od stola, jer treba na kratko da sačeka ćerku. I tada sam video mladu monahinju naše crkve! Na njenoj sudbini mogla su se videti sva naša nacionalna lutanja i stradanja, od krune do petokrake, pa nazad do krsta.

Nije moja avantura sa Aleksandrom Pavićem, a nije ni moje porodično stablo jedino što me kvalifikuje da napišem ove redove. Postoji i događaj za koji sam u uvodnoj rečenici ovog štiva rekao da je „u strogo tehničkom smislu“ počeo sredinom decembra prošle godine.

Porodična priča

Pre toga, zamoliću poštovanog čitaoca za samo nekoliko rečenica strpljenja, da pojasnim sudbinsku vezu moje porodične biografije i pokreta đenerala Draže Mihailovića. Moj deda po ocu, Božidar Boža Ivanović, završio je Vojnu akademiju u Kraljevini Jugoslaviji, dobivši stipendiju kao sin palog borca u Topličkom ustanku 1917. godine. Po činu kapetan na početku Drugog svetskog rata, a na kraju major, bio je pripadnik „Jugoslovenske vojske u otadžbini“, kao komandant Druge topličke brigade, i član štaba Topličkog korpusa po funkciji, a po nekim zapisima i član štaba Niškog korpusa.

Nestao je 13. maja 1945. godine u bespućima Zelengore, nakon čega je njegova sudbina ostala nepoznata: ne zna mu se mesto smrti ni mesto ukopa, poput njegovog vrhovnog komandanta đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. Toplički udbaši su vremenom puštali nekoliko različitih glasina o njegovoj daljoj sudbini, pošto je navodno preživeo rat: recimo, viđen je u malom gradu u Australiji, ili, recimo, živi u Londonu na određenoj adresi…

Potpuno ista metodologija kao u slučaju raznih verzija Dražine sudbine. Udovica moga dede Božidara (majka moga oca Ivana), Milja Ivanović, bila je seoska učiteljica koja se upokojila u februaru 2000. godine. Sahranjena je u rodnom selu Žitni Potok, gde je kao narodni učitelj čitavoga života predavala u osnovnoj školi (inače, ovo seosko groblje se prostire nedaleko od rodne kuće velikog srpskog slikara Bože Ilića).

U njen kovčeg, po poslednjoj želji koju je iznela, položena su pisma koja joj je iz rata slao suprug Boža, kao i fotografija đenerala Draže. Moj otac Ivan Ivanović je stradao kao pisac, jedino i samo zato što je bio sin ravnogorskog komandanta Bože Ivanovića. Osuđen je na dve godine zatvora na sudu u Prokuplju zbog romana Crveni kralj, čiju radnju čini fiktivna ispovest poznatog fudbalera, koji je poreklom iz četničke porodice.

Toplički prvoborci i toplički komunisti nikako nisu mogli da prihvate da četnički sin može postati poznat pisac. Naša Toplica je mistična reka, njeni nemirni i vretenasti valovi su na istorijsku scenu doneli legendarni „Gvozdeni puk“, ali su često sa muljevitog dna izbacivali i gvozdenu mržnju.

Dakle, potičem iz porodice koja nikada nije prestala da sluša „glas krvi“, koji je dolazio preko ravnogorskih planina, da bi je obasjao svetlošću. Možda sam upravo zbog toga deo svog života posvetio potrazi za ravnogorskom istinom, a možda me je tim putem poveo mesečev odsjaj iznad nemirnih brzaka naše Toplice, koji su nas, igrajući se svojim svetlucavim, izlomljenim odrazom u vodi, doveli do toga decembarskog jutra s kraja prošle godine, kada mi je zazvonio mobilni telefon sa nepoznatog broja.

I tada, poštovani čitaoče, baš tada počinje ova priča koja možda donosi nešto novo i do sada neizrečeno. A možda se radi samo o fantaziji? Jer, sve prethodno napisano u ovom štivu, sve to je već odranije manje-više bilo poznato zainteresovanoj javnosti.

Kraj prvog dela

Izvor: Novi Standard