Nova saznanja o Dražinom grobu (2)

Prvi deo ovog trodelnog eseja možete pročitati OVDE.

Telefon je pozvonio sa neregistrovanog broja u mom aparatu i ja sam se javio, očekujući neki sasvim drugačiji poziv tehničke prirode. Čovek sa druge strane bežične veze se odmah predstavio i rekao da se lično ne poznajemo, ali da igrom slučaja imamo zajedničke prijatelje koji su mu dali broj mog telefona. Rekao je da se zove Boban Gligorijević, ali prvo što sam zapamtio bilo je da živi u Nišu.

Uskoro se dopunio tako što mi je saopštio da mu je pravo ime Nebojša, ali da ga svi oduvek zovu Boban. Pozvao me je zato što prati moje nastupe i kolumne koje pišem za Novi Standard. Hteo bi da se vidimo prvom prilikom kad dođe u Beograd, ima nešto da mi saopšti vezano za četnički pokret, posebno mu je važno što smo zemljaci sa Južne pruge. Plus-minus još koja rečenica, ovako je otprilike izgledao naš prvi razgovor.

Ja uvek prihvatim razgovor i viđenje sa nekim ko dolazi sa juga Srbije, posebno ako je Nišlija, bez obzira što ništa ne moram da znam o njemu. Moj otac je rođen 1936. godine baš u Nišu, iako nije živeo tamo. Kasnije su moji roditelji kupili na kredit stan na Margeru u Nišu, sa namerom da se u njega preselimo, kada kao srednjoškolski profesori dobiju premeštaj iz Kuršumlije u Niš. I da moj otac nije napisao Crvenog kralja, ta namera bi bila ostvarena.

Posle te knjige, sva vrata na jugu Srbije su bila za njega zatvorena, i mi smo morali 1972. godine da bežimo za Beograd. Tako je Niš ostao moja uskraćena sudbina. Zbog toga se uvek rado viđam sa Nišlijama. Ova dogovorena kafa sa Nišlijom Bobanom će morati malo da sačeka, nije najboljeg zdravlja i ne zna kada će za Beograd, iako mu ćerka i unuka žive u prestonici.

I da, umalo da zaboravim, čini mi se da je Nišlija Boban u našem prvom razgovoru pomenuo neku gospođu Gordanu. Nošen banalnim tokovima svakodnevnice koji poništavaju svaku duboku misao, ubrzo sam zaboravio na ovaj razgovor. Sve dok mi posle dvadesetak dana nije ponovo zazvonio telefon…

Uspomene na Dražu

Sa Nišlijom sam se video u kafani u Belom Potoku, podno Avale, jednog januarskog jutra 2025. godine. On je odabrao kafanu „Ceka“, meni prilično nepoznatu, pošto mu ćerka živi nedaleko od mesta našeg susreta. Još od početka razgovora, zagledan kroz staklo u sunčanu panoramu Bubanj-potoka i čestice inja koje svetlucaju kroz prohladni zimski vazduh na sunčanim zracima, ćaskajući o nekim opštim temama osetio sam da ovaj Nišlija želi nešto da mi saopšti.

U jednom trenutku, kad se točak učtivih tema okrenuo nekoliko puta i kada je već počela da me hvata blaga nervoza od sedenja na drvenoj stolici, Nišlija mi saopštava da bi želeo nešto da mi pokaže. Naravno, sve što poželi, rekoh mu rutinski, već smo prešli na „ti“ na njegovu molbu. Kaže, tu smo negde, generacija, iako je stariji od mene šest godina, odnosno rođen je 1959.

Potom vadi kožnu vojničku kartu većeg formata savijenu u rolnu, pretežno u braon-narandžastim nijansama. Da li mogu da pretpostavim čija je to karta – pita me. Iskreno, pojma nemam, prošle su četiri decenije otkako sam završio vojni rok, a nisam siguran da sam i tada video nešto slično. Ovo je lična vojna karta đenerala Draže Mihailovića – kaže mi. Po reakciji mojih radoznalih i zbunjenih očiju, ne čekajući moje logično pitanje, odmah dodaje da je ovu kartu u amanet dobio lično od Dražine ćerke – Gordane Mihailović.

Praktično samo to je od materijalnih predmeta pokupila iz njihove bivše, opljačkane kuće, kao uspomenu na oca. Otkud da Gordana našem Nišliji poveri ovu uspomenu, pošto je poznato da je bila usamljena i veoma rezervisana žena, bez muža i bez dece, a u jednom periodu i bez kontakta sa najbližom rodbinom?!

Poznato je da su skoro svi koji su pokušali da stupe u kontakt sa njom bivali odbijani, pošto je važila za osobenjaka. Nišlija mi, pre objašnjenja u kakvim je odnosima bio sa Dražinom ćerkom tokom njenog života, pokazuje još neke dokaze njihovog kontakta, poput starog telefonskog imenika sa upisanim njenim kućnim brojem, zatim još starijeg telefonskog imenika njegove pokojne majke u kome je latiničnim slovima napisano Gordanino ime i prezime (naravno i telefonski broj), kao i još neke slične stvari.

Zatim mi pokazuje fotografiju iz 2004. godine, koju je on ručno napravio sa svoga aparata, a na njoj Gordana sedi sa ordenom „Legije zaslužnih“, koji je predsednik Truman posthumno dodelio njenom ocu i koji je decenijama stajao u nekoj birokratskoj američkoj fioci, zbog zle politike i zlih ljudi.

Setio sam se kako mi je Vojislav Voja Mihailović, unuk đenerala Draže, pričao da su prilikom dodele ovog ordena kontaktirali i njega i da su mu saopštili kako su postojale velike pritužbe iz Bosne i Hrvatske zbog tog čina. Iako znaju da je istorijska istina neosporna u vezi akcije „Halijard“, zahtevali su od Stejt departmenta da se „zbog mira u regionu“ ovaj čin izvede bez medijske pompe, što su američki zvaničnici prihvatili.

Na toj fotografiji iznad Gordane stoje petorica američkih vojnih veterana, neki od njih spašeni u operaciji „Halijard“, a drugi članovi iz štaba đenerala Mihailovića koji su došli da joj u ime pokojnog oca uruče ovaj orden, doduše sa zakašnjenjem od 56 godina (Gordanin najstariji brat Branko, otac Vojislava Voje Mihailovića, bio je mrtav već devet godina).

Gordana je dan pre uručenja u panici pozvala Nišliju kao najbližeg prijatelja da joj pomogne oko spremanja stana, kao i da bude sa njom u tom delikatnom trenutku. Nišlija je stigao par sati pre njihove posete i potpuno spremio stan, menjajući čak i raspored.

Strpljivi čitalac, da bi mu stvari bile jasnije, mora biti upoznat sa činjenicom da je Gordana živela u garsonjeri na osmom spratu u soliteru na Hadžipopovcu, kod „Novog groblja“ u Beogradu. Da bi svi gosti mogli da stanu u ovaj skučeni prostor, trebalo je mnoge stvari izbaciti, prepakovati, odložiti, premestiti.

Istoričar dr Bojan Dimitrijević (član Državne komisije) bio je u poseti kod Gordane zajedno sa ovom petočlanom delegacijom veterana i sa zamenikom američkog ambasadora Roderikom Murom, ali dan nakon ove prve posete koju je fotografijom ovekovečio naš Nišlija (vidi se po promenjenoj garderobi ovih pet veterana, kako se ove dve posete nisu obavile istoga dana).

Bojan se seća da su imali dosta bojazni da li će Gordana biti uopšte voljna da bilo koga primi, jer kada je jednom, samo jednom, pristala da primi osobu iz novinarskog esnafa, smatrala je da je bila zloupotrebnjena. Pre i posle toga, skoro da nije imala nikakve kontakte. Lepo, baš lepo, kažem Nišliji, ganuo si me. A kako si uopšte postao tako blizak sa Dražinom ćerkom, pitam ga, pošto je razlika u godinama velika? Jeste li neki dalji rod?!

Putevi sudbine

Nismo nikakav rod, odgovori Nišlija, nismo čak ni iz istog zavičaja. Spojili su nas putevi sudbine. I tako, u opisu događaja njegovog prvog susreta sa gospođom Gordanom Mihailović, ova priča dobija novi vremenski rukavac, vraćajući nas na 1986. godinu (ovo je period kada već stidljivo kreće rušenje komunističkog narativa u ophođenju među ljudima, te je stoga uputno ispred Gordaninog imena dodati prefiks „gospođa“).

Dakle, sam početak letnje sezone 1986. godine, epoha Brozove Jugoslavije i sunčani Dubrovnik, kada našem Nišliji zvoni telefon na recepciji vile „Rašica“, gde je on zaposlen od 1982. godine u okviru preduzeća „Geneks hoteli“ (sa završenom „Višom ugostiteljskom školom“). Njegov otac Ranko je takođe zvanično zaposlen u istom, prestižnom i elitnom preduzeću SFR Jugoslavije, a od 1964. godine do 1978. godine bio je Brozov lični kuvar!

Ranko se penzionisao 2002. godine, a upokojio se 2021. godine. Dakle, sve je počelo toga dana kada je zazvonio telefon na recepciji našem Nišliji Bobanu, na početku letnje sezone 1986. godine, u vili „Rašica“ u Dubrovniku. Sa druge strane se čuo glas njegove prijateljice Jasmine, medicinske sestre iz dečije bolnice u Beogradu smeštene ispod Bogoslovije (danas „Dr Olga Dedijer“, verovatno da se i tada identično zvala), koju je upoznao tokom nekih od letnjih sezona upravo u Dubrovniku.

Zamolila ga je, ako je ikako moguće s obzirom na veliku potražnju, da nekako rezerviše sobu za dve doktorke, koleginice iz njene bolnice – mnogo bi joj značilo. Nišlija ubrzo uspeva da pronađe na ostrvu Lopud, preko puta Dubrovnika, smeštaj u hotelu „Lafodija“. Nakon toga, Nišlija ne viđa osobe kojima je rezervisao smeštaj, ne prati kako i čime su pristigle na more.

Međutim, nakon nepunih sedam dana, njemu ponovo zvoni telefon. Opet čuje Jasminin glas, ovoga puta uz prateće paniku i strah. Jasmina mu kaže da je jedna od ove dve doktorke polomila kuk, da je u teškom stanju i moli ga da je nekako prihvati, smesti kod sebe i hitno ubaci u prvi avion za Beograd. Velika je sreća da je naš Nišlija radio u turizmu, da je poznavao čitav grad i sva okolna mesta, pa je i tesno sarađivao sa osobama zaposlenim u sektoru saobraćaja.

Tako organizuje njihov prihvat u luci „Gruž“ gde su stigle brodom sa Lopuda, zatim ih smešta u hotel kod sebe do polaska prvog slobodnog aviona prema Beogradu. Seća se njihovih imena, još otkad im je završavao rezervaciju smeštaja: Nada i Gordana. Jasmina mu je rekla da je Gordana polomila kuk. Čini mu se da je rekla da se radi o obnovljenoj povredi.

Čekajući avion u hotelu gde je zaposlen Nišlija Boban, doktorka Nada odlazi zajedno sa njenim sestrićem Vladimirom u šetnju gradom, a doktorka Gordana ostaje da leži u krevetu. Delimično razgovara sa Nišlijom, praktično je u tim okolnostima počelo njihovo poznanstvo, koje će kroz mistične bujice vremena i pred nepredvidljivim strujama života prerasti u zavetno prijateljstvo između ćerke četničkog komandanta i sina maršalovog kuvara.

Gordana, ležeći na krevetu, kada Nišlija mora da se vrati na radno mesto, prekraćuje vreme do leta, čitajući knjigu. U prolazu, onako usputno i ovlaš, Nišlija je na koricama knjige uočio naslov: Knjiga o Milutinu. Možemo slobodno reći, gospođa Gordana Mihailović je tada, čitajući roman o sudbini običnog srpskog seljaka-domaćina, napisan iz pera Danka Popovića, čitala knjigu o sudbini njenog oca, kao i sudbini svih naših očeva i dedova.

Danas, iz ove perspektive, posle toliko voda koje su protekle Nišavom, Boban Gligorijević se kune kako ga je starija žena koja je ležala povređenog kuka u hotelu gde je on radio neodoljivo podsećala na nekoga koga je gledao tokom života. Koliko god pokušavao da se priseti, nije uspevao, a Gordana Mihailović mu tada nije rekla ko je njen otac.

Uostalom, nije mu ni bilo važno, posle šest-sedam sati odvezao ih je na aerodrom u Čilipima kraj Dubrovnika, odakle su odletele za Beograd. Osobe koje su zaposlene u turizmu, a pogotovu one koje rade u poznatim letovalištima, sreću mnogo ljudi koji kroz njihov život prolaze brzo kao južni vetar i naglo isparavaju iz sećanja, poput letnjeg pljuska.

Početak zavetnog prijateljstva

Nepunih godinu dana posle ovog događaja, našem Nišliji je zazvonio telefon. Sa druge strane je bila doktorka Gordana, koja je zvala da se zahvali što ju je spasao, jer je situacija sa polomljenim kukom bila opasna po život. Tada ga je pitala da li dozvoljava da ga ponekada pozove telefonom, na šta je Nišlija kurtoazno odgovorio: naravno da može.

Nedugo nakon toga, Nišlija se čuje sa prijateljicom Jasminom. U razgovoru, onako više u šali, prebaci joj da mu više „ne tovari babe na vrat“, malo mu je obaveza i frke u životu. Tada mu je Jasmina rekla da tako govori zato što je magarac, koji ne zna o kome je reč. Tako je Boban Gligorijević iz Niša saznao da je gospođa kojoj je pomogao kada se našla u velikoj zdravstvenoj opasnosti, doktorka Gordana Mihailović, ćerka đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.

U tom trenutku je povezao na koga ga je Gordana tako upečatljivo podsećala sve vreme, još od njihovog susreta u Dubrovniku. I sve bi se završilo na ovom telefonskom razgovoru i saznanju koje je dobio naš Nišlija iz sadržaja ove konverzacije da ponorni tokovi sudbine nisu ponovo isplivali na nepoznatu površinu, bujično noseći Nišliju pravo do samrtnog vrtloga. U Budvi, gde je tada radio, doživeo je težak infarkt 1988. godine. Srećom po njega, preživeo je i prebačen je na lečenje u Beograd. Priseća se kako je ležao u postelji na „VMA“, prikačen na stotinu cevi i aparata.

Tadašnji načelnik kardiologije na „VMA“, Slobodan Milojković, dobar prijatelj Bobanovog oca Ranka i Brozov lični lekar, pobrinuo se da Nišliji Bobanu spasi život. Boban je ležao dugo vremena u ovoj bolnici, ali se dobro seća jednoga dana kada mu u sobu ulazi visoka delegacija na čelu sa generalom Sinišom Kamenicom, čuvenim lekarom i profesorom.

Došao je specijalno da poseti Nišliju i da se uveri kako teče njegov oporavak. U čitavoj bolnici je podignuta uzbuna. Ne dolazi general Kamenica svaki dan! Nakon posete, načelnik Milojković dolazi do Nišlijine postelje i pita ga šta se dešava, otkud da mu „na noge“ dođe Siniša Kamenica, čudeći se u maniru: „Ko si ti, sinko, u stvari?“.

Nišlija je zbunjen više od načelnika, kaže mu da pojma nema ni ko je čovek, ni zašto je došao da ga poseti. Nije prošlo ni 15 minuta od ovog razgovora, a do Nišlije stiže glavna sestra na kardiologiji i kaže mu da ima otvoren telefonski poziv u njihovoj sobi. On je zbunjeno uzeo slušalicu, a sa druge strane se začuo glas gospođe Gordane Mihailović, koja ga pita da li mu je u poseti bio Siniša Kamenica.

Između Gordane i Siniše Kamenice je postojala snažna životna veza još sa ratišta, začeta krajem Drugog svetskog rata, kada je od strane partizana Gordana prisilno mobilisana na Sremski front i tamo ranjena. Nišlija je još više zbunjen, ali mu Gordana objašnjava kako je došlo do ove posete. Pozvala je hotel „Alet“ u Bečićima pokraj Budve, gde je Boban tada radio, čisto da bi se čula s njim.

Iako joj nisu direktno saopštili o kakvoj se nedaći radi, bilo joj je jasno da je Nišlija životno ugrožen. Tada se odlučila da pozove njegovu majku Miliku čiji broj je dobila iz hotela. Od nje dobija informaciju da je Boban imao veoma težak infarkt, kao i da je hitno prebačen na „VMA“ u Beograd. Od tog momenta počinje i prijateljstvo između ove dve žene, Gordane Mihailović kojoj se Milikin sin Boban našao kad je bila životno ugrožena i Milike Gligorijević, čijem sinu se Gordana našla kada je on bio životno ugrožen.

Ova veza, koja će biti mnogo više od običnog prijateljstva, trajaće sve do smrti. Prvi susret sa gospođom Gordanom roditelji Nišlije Bobana Gligorijevića imaće nedugo nakon 2000. godine, u njenoj garsonjeri na osmom spratu, u soliteru na Hadžipopovcu u Beogradu. Od tada, njihove posete će biti učestale, praktično kad god bi Bobanovi roditelji bili u mogućnosti da dođu u Beograd dolazili bi u posetu Gordani.

Boban je mnogo puta posećivao Gordanu u njenom stanu, gotovo uvek kada bi dolazio za Beograd, a činio je to češće od njegovih roditelja. Jednom prilikom je u posetu došao zajedno sa doktorkom Biljanom Stevanović iz Niša, koja je imala čast da u ruci drži Trumanov orden đeneralu Draži.

Prijateljske veze

Boban Gligorijević se i danas dobro seća svakog detalja iz Gordanine garsonjere: džepnog sata marke „Lonžin“ koji je stajao u keramičkoj posudi na stočiću – De Golov poklon Draži, slika Cuce Sokić i Aralice na zidu, kožnog albuma sa fotografijama ispod stočića, knjiga na policama. Seća se i da je Gordana vozila plavu „bubu“ koju je kasnije poklonila jednom radniku iz njene bolnice.

Najbolja prijateljica joj je bila pedijatar Nada Milovanov (koja je sa njom bila u Lopudu one godine kada je Boban prvi put video), sa kojom je putovala na odmore sve dok je mogla. Između Nišlije Bobana Gligorijevića i njegovih roditelja uspostavljena je neka vrsta telepatske veze sa usamljenom i veoma rezervisanom dečjom doktorkom-rengenologom Gordanom Mihailović, ćerkom đenerala Draže.

Gordana je samožrtveno odabrala da nosi sopstveni krst. Bila je veoma nepoverljiva prema nepoznatim ljudima, teško je stupala u kontakte i klonila se sveta. U kasnijem periodu nije imala dobre odnose čak ni sa bliskom rodbinom. Nišlije Gligorijevići su bili jedni od veoma retkih ljudi sa kojima je imala prisan odnos sve do smrti.

Razumljiva je potreba Gordane Mihailović da uspostavi prijateljske veze sa porodicom Gligorijeveća, a posebno sa Bobanom koji joj je pomogao u teškom životnom trenutku. Kad je naišla na čestite i plemenite ljude, osetila je potrebu da probije opnu usamljenosti i distance prema ljudima. Živela je skoro čitavog života u svetu koji ju je nazivao ćerkom najvećeg zločinca i izdajnika. Kasnije joj je pripisano da je i sama u ranoj mladosti prihvatila ovaj narativ, što je bila laž koja ju je dodatno pogodila.

Ona je samo htela da je posmatraju ljudski, bez ikakvih okova prošlosti i bez nasleđa istorije. Želela je da živi sa ljudima u svetu gde neće biti povređena i manipulisana. U niškoj porodici Gligorijević je pronašla tu ljudskost za kojom je čitavoga života težila. U razgovorima između njih veoma retko se pričalo o đeneralu; pored saznanja i poštovanja koje su  Nišlija Boban i njegovi roditelji imali prema Gordaninom poreklu, razgovor na bilo koju temu o Draži bi se vodio samo na njenu inicijativu.

Do kraja života su bili prijatelji, a njihovu povezanost je još jednom dodatno utvrdio čudesni prst sudbine: Bobanova majka Milika i Gordana Mihailović upokojile su se u Gospodu istoga dana, 25. februara 2014. godine. Pošto je Milika par meseci pre smrti bila potpuno dezorijentisana zbog bolesti, Boban je bio veoma zauzet oko majčinog tretmana, kao i danonoćnog nadzora nad njom. Zatim je došla majčina sahrana, tako da je Boban saznao za Gordaninu smrt tek nakon nekoliko dana, kada mu je otac saopštio da je pored majke izgubio i Gordanu.

Nekoliko meseci pre nego što se upokojila, krajem 2013. godine, Gordana je zamolila Bobana Gligorijevića da što pre dođe iz Niša do njenog stana, jer bi htela nešto važno da mu saopšti. U tom periodu Gordana se već veoma teško kretala i sve slabije je videla. Vrlo brzo, Boban je krenuo prema Beogradu u nameri da posluša porodičnu prijateljicu, ćerku đenerala Draže Mihailovića.

Faktor Karađorđević

Pre nego što se dotaknem samog toka njihovog razgovora koji mi je toga dana u kafani „Ceka“, u Belom Potoku pod Avalom, preneo Nišlija Boban Gligorijević, hteo bih sa strpljivim čitaocem da podelim moje razmišljanje o privrženosti porodice Gligorijević prema đeneralovoj ćerki, možda neočekivanoj za mnoge.

Odista, postojali bi i neki opravdani argumenti u prilog ovakvom  čuđenju. Bobanov otac je služio direktno kod Broza kao kuvar (iako nikada nije bio član Saveza komunista!), na veoma poverljivom poslu koji se dodeljuje samo odabranim ljudima. Verovatno je i njegov sin bio vaspitavan u sličnom narativu. Zbog privrženosti Dražinoj ćerki, bilo bi mnogo logičnije da su Gligorijevići četničkog porekla, odnosno da su njihovi preci bili ravnogorci.

Ipak, postojala je jedna posredna i pomalo mistična veza između porodica Gligorijević i Mihailović, koja se ogledala u odsjaju dvora Karađorđevića. Draža je bio ministar vojni u ratnoj vladi monarhije ove dinastije, a Bobanov deda Radivije iz Gornje Toponice, gde Gligorijevići i danas poseduju porodičnu kuću, bio je bolničar u poznatoj psihijatrijskoj bolnici u ovom niškom selu, koji je brinuo o princu Đorđu Karađorđeviću!

U porodičnom predanju, pored ove testamentarne priče, ostao im je u amanet i sobni časovnik koji je princ darivao dedi Radivoju. Taj isti princ Đorđe Karađorđević, koji je pre nego što je odveden u psihijatrijsku bolnicu u Gornjoj Toponici služio u puku u Topčideru, u jedinici gde je komandat bio Jevrem Branković, deda po majci Gordane Mihailović!

Međutim, sasvim je sigurno da Gligorijeviće prema Gordani nije privukla prevashodno njihova zajednička sudbina ili povezanost njihovih predaka, već nekakva tajanstvena, nagonska spoznaja, koja počiva u domenu nesvesnog dela psihe. Oni nisu u Gordani Mihailović videli nikakvu poznatu ličnost, čak ni ćerku istorijske ličnosti; oni su u njoj videli onaj deo sebe koji su nekada nesvesno izgubili.

Radi se o generacijama koje su naterane da napuste obale tradicije, njihov život je protekao u intuitivnom lutanju, da bi se, poput Odiseja, vratile u rodnu Itaku: onde gde bi se ponovo uspeli na visinsku srpsku kotu, gde bi se svako od njih vratio na sopstveni Kajmakčalan. Mislim da bih ovaj psihološki fenomen najbolje mogao da objasnim poređenjem sa događajima iz beogradskih bioskopa negde na samom početku sedamdesetih godina prošloga veka.

Đaci osnovnih i srednjih škola, vaspitavani u krutom ideološkom diskursu NOB-a i učeni kultu „druga Tita“, vođeni su kolektivno u bioskope kako bi im „pokretne slike“ još više učvrstile uverenja ubrizgavana u školama. Niko od njih, bukvalno niko, pojma nije imao kakva je istorijska istina o četničkom pokretu. I svi su pošli u bioskope sa istim narativom o četnicima kao nečem stranom, nečem što služi okupatoru. Dakle, sa narativom kojim su, kroz vaspitne programe, vakcinisani još od obdaništa.

I sve je bivalo upravo tako kako je bilo zamišljeno, dok se u jednoj sceni filma na konjima i u koloni, nisu pojavili četnici koji pevaju i mašu crnim zastavama sa mrtvačkim glavama. Dok je bioskopima sa zvučnika odzvanjala pesma „Sprem’te se sprem’te“, beogradska deca su počela glasno da pevaju i da aplaudiraju.

Oni su, simbolično rečeno, putem „kolektivnog nesvesnog“ prepoznali svoje dedove, koje nisu imali za života, čak i kada su biološki postojali u njihovim životima. Gledajući četnike – tendenciozno oslikane kao masne, prljave, bradate i bahate – beogradska deca su po bioskopima videla sebe kroz unutrašnje oko, čak i pored takve nakaradne estetike. Jednostavno, oni su u četnicima intuitivno prepoznali nešto svoje, kao što su Gligorijevići u Gordani Mihailović takođe videli nešto svoje.

Tajna đeneralovog ukopa

Tako, poštovani i nadasve strpljivi čitaoče, dođe vreme u tekstu za opis razgovora između đeneralove ćerke Gordane i Nišlije Bobana, vođen „u četiri oka“ u njenoj garsonjeri na Hadžipopovcu, nekoliko meseci pre njenog upokojenja. Gordana se mnogo puta videla sa našim Nišlijom, ali je samo ovom razgovoru pridala takav zavetni, gotovo testamentarni karakter.

Rekla mu je doslovce da su je pre samo nekoliko dana posetila dva starija gospodina. Iako je prirodno nepoverljiva, prihvatila je da ih primi. Kaže da su verovatno bili stariji i od nje i da su se obojica predstavila kao nekadašnji pripadnici „Ozne“. Morali su da dođu kod nje jer žele da odu na onaj svet čista srca, kako zbog sopstvene savesti, tako i zbog straha da njihovo potomstvo ne doživi prokletstvo.

Nisu bili nikakvi oficiri, već obični – ali poverljivi – pripadnici „Ozne“. Kao takvi, dobili su zadatak da uklone telo ubijenog đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. Oni su preuzeli Dražin leš odmah nakon likvidacije, odvezli kolima mrtvog đenerala u mrkloj noći, putovali oko pola sata i zakopali ga na Avali, od podnožja prema vrhu, negde na sredini ove planine.

Gordana je bila jako zbunjena, nije se snašla da postavi mnoga pitanja, čak ni da uzme njihove podatke. Videvši je ćutljivu zbog zbunjenosti, ova dvojica su to shvatili kao da su zadatak savesti ispunili i ubrzo su otišli iz njene garsonjere. Kao žena koja je bila lekar i posedovala po profesiji veliko iskustvo u komunikaciji sa narodom, Gordana je bila sasvim sigurna da su dva starija gospodina govorila istinu!

Nije prenela Bobanu sa koje pozicije su ova dvojica „oznaša“ preuzela đeneralov leš, možda joj nisu ni saopštili, a možda je prečula. Ipak, po svim logičkim zakonima, preuzeli su mrtvog đenerala negde oko Belog Dvora (bilo da se radi o Lisičjem Potoku, bilo da se radi o Topčideru), a zatim ga vozili do Avale oko pola sata kroz mrkli mrak – što u potpunosti odgovara prostornoj razmeri – da bi ga zakopali pre svitanja.

Niko više nikada nije saznao da su ovaj zadatak obavili njih dvojica, osim onoga ko im je izdao naređenje. Kada je završila izlaganje, Gordana je zavetovala Nišliju da 10 godina posle njene smrti ovu tajnu nikome, ni pod kojim uslovima, ne prenese! Kada prođue deset godina, slobodan je da radi sa ovom tajnom šta mu je volja, može da je obelodani, a može da je ponese u grob sa sobom! Toliko od nje.

Prošle, 2024. godine, isteklo je deset godina od Gordaninog upokojenja u Gospodu i Nišlija Boban Gligorijević se našao, već od početka marta meseca, u velikoj dilemi kako da postupi. I sam slaboga zdravlja, prilično rovit sa osam stentova i pejs-mejkerom u telu (verovatno je po ovome rekorder u Srbiji), požurio je u nameri da ova priča na vreme dobije novog rizničara.

Nije hitao da je prenese bilo kome, a nikako direktno medijima, birao je nekoga po intuiciji i uverenjima, ali mu se žurilo da ga krhko zdravlje ne izda. Posle nekoliko meseci potrage odabrao je – ni krivog ni dužnog – moju malenkost! Kada mi je izustio poslednje reči iz njegove ispovesti, dok su mu oči bivale vlažne od zavetnih suza koje su se slivale niz trepavice i dok mu je glas sve više drhtao – mislim da nikada u svom životu nisam video nekoga ko je osetio takvo životno olakšanje.

Rekao mi je nešto u stilu, „sada mogu i da umrem“. Ja se ne sećam dobro gde sam mentalno odlutao nakon njegove ispovesti, ni da li sam sedeo na drvenoj stolici u kafani „Ceka“ ili sam lebdeo kroz beskonačni etar; pamtim samo moje gorko, suvo i nemušto grlo, i stegnute oči. Kada sam malo došao sebi, nakon nekog vremena zajedničkog ćutanja i odsutnosti, postavio sam Nišliji dva logična pitanja. Zašto je odabrao baš mene? I šta sada očekuje od mene u vezi ove priče?

Tragovi sećanja

Odabrao me je više intuitivno nego logično, na osnovu mojih nastupa u javnosti i tekstova na ovu temu, ali prvenstveno zbog biografije. Znao je da sam pripadnik treće generacije ravnogoraca koja u javnom životu nosi kokardu: deda – Dražin komandant, otac – „četnički pisac“, i moja malenkost – na stazama dvostruke ravnogorske telemahije. I što je još bitnije, mi smo zemljaci kojima je Niš zajednička sudbina upisana u genotip. Za nas južnjake svi putevi vode u Niš.

Počastvovan sam, kažem mu, nemam reči kako da iskažem zahvalnost. Ali, šta sada? Koja je moja uloga u ovome? Sam odredi, kaže mi Nišlija, ja sam zavetovan da ovu tajnu prenesem posle najmanje deset godina otkako sam je primio u amanet. Ja sam svoje ispunio – kaže mi glasom uverenog čoveka.

Za mene je sve ovo veliki šok – odgovaram mu pošto sam malo pribrao misli – najbolje je da sve ovo još neko vreme „ostane između nas“, da malo razmislim pa da se ponovo vidimo uskoro. Ali, šta god da predložim – kažem mu – moramo se složiti obojica. Rastali smo se kao prijatelji, iako je to bio naš prvi susret u životu. Otišli smo svako na svoju stranu, on vidno rasterećen, a ja haotično zamišljen.

Posle nepune tri sedmice pili smo kafu na istoj lokaciji. Rekao sam mu da imamo, u najmanju ruku, moralnu odgovornost da ovu priču iznesemo u javnost. Složio se sa mojim stavom; uostalom, zato me je i kontaktirao. Ali, mišljenja sam da ne smemo izaći u javni prostor pompezno ili sa uverenjem da smo jedini u pravu – kažem mu – već oprezno i isključivo putem pisane reči.

Onako kako kaže Sveto pismo na putu za Emaus, neka bude kako je zapisano, da bi neko kome je gorelo srce video istinu. Knjiga i pisana reč su spori, u današnje vreme tehnološki zastareli, ali su i dalje kamen na kome večno ostaje upisani trag, dok je video nastup samo prašina koju očas posla oduva beogradska košava.

Nišlija se odmah i oko ovoga složio. Tako je, poštovani i strpljivi čitaoče, nastalo ovo štivo, koje u formi eseja pliva po istorijskim i psihološkim dubinama, pokušavajući da osvetli neke mračne, izgubljene hodnike sećanja. Bez ikakve namere da bude bilo kakav istorijski arbitar ili ronilac koji će iz morskih dubina izneti na površinu sakriveno blago, nastalo je jedino sa željom da bude literatura, zasnovana na apsolutnoj iskrenosti junaka ove valovite priče. Iskrenosti koja je klesana na njihovim čvrstim karakterima, vajana na plemenitim uverenjima i oblikovana u sudnjim časovima pred licem Tvorca. Makar i ovo, nije malo.

Ova priča je tekla kroz vreme poput mistične reke obasjane, ponekad sablasnim, a ponekad plemenitim sjajem mesečine, spajajući u svojim zasenčenim rukavcima sudbine tri sasvim različite srpske porodice – Karađorđevića, Mihailovića i Gligorijevića. U vrtlozima vremena, u njegovim nevidljivim i zaboravljenim ponornicama – kao što je pisao Vilijem Fokner u pripovetki Ruža za Emiliju – kada se vreme pomeša sa njegovom matematičkom progresijom onda „sva prošlost nije put koji se gubi u daljini, već umesto toga ogromna livada koju zima nikad sasvim ne ošine“.

I sa tih „neošinutih“ i sačuvanih tragova sećanja dolaze naša nadanja u konačnu istinu o poslednjim ovozemaljskim časovima života đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, kao i u spoznaju o mestu njegovog ukopa. Snažne, površinske struje Brozove države sakrile su svaki trag istine, ostaje nam da se nadamo da će, uz Božju pomoć, arkadijske ponornice izbaciti istinu na površinu. Ipak, sve što je do sada objavljeno, kao i uz nova saznanja koja postoje, zaslužuje da se uz pomoć zdrave logike sva svedočenja i sva sećanja sa tih „neošinutih“ delova livade, još jednom slože u mozaik moguće istine.

Kraj drugog dela

Izvor: Novi Stanard