Nove rupe u antiruskom frontu

Opšta antiruska paleta boja kojom rukovodstvo EU i administracija SAD koja stoji iza njih, želi da ofarba Evropu, sve više podseća na “posteljinu iz komadića”. Na mapi EU množe se žarišta unutrašnjeg otpora tom kursu – a to je posebno primetno u pozadini grozničavih pokušaja vlasti u Briselu da nateraju Srbiju i druge zemlje-kandidate da se pridruže antiruskim sankcijama. Sledeći dokaz ovoga, postala je priprema rusko-slovačkog dugoročnog sporazuma o isporukama ruske nafte Slovačkoj.

Prema podacima ministarstva privrede Slovačke, dokument je predviđen za period do 31. decembra 2029. godine. Dokument je već dobio odobrenje vlade Slovačke. Parametri sporazuma predviđaju isporuku do 6 miliona tona (43 miliona barela) nafte godišnje. Pored toga, predviđa se i tranzit preko teritorije Slovačke, analogne količine nafte u druge zemlje-članice EU.[1]Kako je naglašeno u tekstu dokumenta, Sporazumom su utvrđeni uslovi “u skladu sa zakonodavstvom država-strana za snabdevanje ruskom naftom Slovačke Republike u obimu do 6 miliona tona nafte godišnje”. Prema podacima iz 2013. godine, preko naftovoda “Družba”, dostavke nafte iz Rusije u Slovačku Republiku iznosile su 5,8 miliona tona.[2]

Međutim, čak ni ovi značajni obimi ne predstavljaju konačne pokazatelje. Prema podacima Ministarstva za ekonomski razvoj Rusije, tokom konsultacija dve strane su konstatovale mogućnost obezbeđenja toga da u slučaju tehničkih mogućnosti i potpisanih sporazuma između dva subjekta, obimi isporuke mogu prevazići iznos od 6 miliona tona nafte godišnje.

Važno je napomenuti da je tačno pre 50 godina održana zvanična ceremonija otvaranja naftovoda “Družba” – najvećeg u svetu sistema magistralnih naftovoda, preko kojih u Evropu stiže ruska nafta.

U vezi sa tim potrebno je istaći jedan ključ koji olakšava razumevanje nastale situacije u Evropskoj Uniji. Upravo je antiruski kurs Zapada, ma koliko to paradoksalno izgledalo, postao katalizator razvoja uzajamnih veza Rusije sa nizom država EU u energetskoj oblasti. Odbijanje ukrajinske strane da poštuje ranije potpisane sporazume sa Rusijom u gasnoj sferi i nedvosmislena pretnja da će početi krađu ruskog gasa predviđenog za tranzitne isporuke u Evropu, dovele su Evropljane na ivicu energetskog kolapsa sa gorivom. Konkretno, ova situacija je dovela do smanjenja isporuka za 50%, po sistemu gasovoda u okvirima slovačkog gasnog operatera.

Pritom je Bratislava pod žestokim pritiskom Brisela bila prinuđena da se saglasi na reversne isporuke gasa Ukrajini. Ove isporuke su počele u septembru tekuće godine.[3]Prema podacima agencije EU Eustream, od 1 do 24. septembra dostavka gasa u Ukrajinu preko Slovačke iznosila je oko 618 miliona kubnih metara prirodnog gasa. Ukupan obim isporuka gasa u Ukrajinu iz Evrope u istom periodu, iznosio je 798 miliona kubnih metara. Na taj način je upravo Slovačka postala u septembru glavni energetski “donator” Ukrajine u uslovima kada su isporuke samim slovačkim objektima smanjene za polovinu. “Do pada isporuka je došlo nakon toga kad je Slovačka počela da pumpa prirodni gas u Ukrajinu po naređenju EU” – morala je da prizna čak i francuska informativna agencija AFP.[4]

Takvi su paradoksi današnje “energetske bezbdnosti” Evrope – koju je već vreme nazvati “energetskim ucenama”od strane rukovodstva EU. Mađarska je već odbila da igra ulogu gasne “krave dojilje” za Ukrajinu, prekinuvši krajem septembra reversne isporuke gasa Kijevu. Odgovarajući sporazum bio je potpisan još u martu 2013. godine od strane mađarske kompanije FGSZ. U sadašnjoj izjavi kompanije kaže se da je radi obezbeđenja bezbednosti isporuka i očuvanja balansa mreže, bilo neophodno promeniti pravac rada gasovoda Testveriseg i knfigirisati ga tako da radi na snabdevanju unutrašnjeg tržišta. Strogo govoreći, ovakva klauzula je postojala i u tekstu dokumenta iz 2013. godine. Ona je glasila da će isporuke gasa iz Slovačke u Ukrajinu zavisiti od tekućih komercijalnih i tehničkih uslova.[5]

Da napomenemo da je dostavka ruskog gasa u Evropu ostvarivana putem nekoliko magistralnih gasovoda – po Užgorodskom i Balkanskom koridoru, gasovodom “Jamal-Evropa”, “Plavi tok” i “Severni tok”. Odgovarajući gasovodi prelaze preko teritorija Poljske, Nemačke, Belgije, Holandije, Rumunije, Bugarske, Slovačke, Češke, Austrije.

Energetski sektor Evrope će u doglednoj budućnosti nastavljati da se oslanja na ruski prirodni gas, koji će sve do 2030. godine predstavljati značajan udeo u strukturi evropskog balansa gorivom – tako neutešne podatke za jastrebove iz Brisela i Vašingtona dao je Tim Boermsa, stručnjak instituta Brukings iz Vašingtona. Prema izveštaju koji je obelodanio taj institut, konstatuje se da će “ruski gas biti veoma konkurentan u Evropi sve do 2030. godine”. „U principu, analiza pokazuje da se ne događa transformacija strukture balansa goriva u Evropi. Verujemo da će biti značajan udeo ruskog gasa u balansu goriva u Evropi“- na ovaj način je prokomentarisao zaključke izveštaja stručnjak Tim Boersma.[6]

Kao što vidimo, Evropa ne može bez ruskih energenata. I tu okolnost treba da imaju u vidu svi oni koji danas pokušavaju da “sede na dve stolice” ili još više, da naprave izbor u korist Brisela, a na štetu Moskve.

Izvor: Fond Strateške Kulture