Novi odnos SAD prema Kubi – prevara za malu decu

Decembra prošle godine  predsednik SAD Barak Obama je bio prinuđen da prizna da represivna politika SAD prema Kubi nije donela željene rezultate. Više od pola veka je bilo potrebno Vašingtonu da shvati očigledno: politika sankcija, trgovinsko-ekonomski embargo, insistiranje na izolaciji te male ostrvske države od samog početka nisu imali perspektivu. Kubanska revolucija je istrajala, a njeno rukovodstvo je uz čvrstu podršku naroda znalo da se izbori za nezavisnost i suverenitet zemlje, da odredi strateške zadatke za razvoj i modernizaciju Kube u sledećim decenijama. Važno je da se podvuče da su inicijatori tih reformi, vrlo udaljenih od nekadašnjih ideoloških dogmi i orijentacija bili Fidel i Raul Kastro.

U MIP-u Rusije  je obnova diplomatskih odnosa Kube i SAD uvek smatrana za pozitivnu. O tome govori i saopštenje koje je objavljeno na sajtu Ministarstva za inostrane poslove Rusije: „Ta mera, do koje  je trebalo da dođe odavno, predstavlja objektivni odraz promene međunarodnih realija, koje se u svetu, a mi se nadamo i u Vašingtonu, sve više shvataju. Pretpostavljamo da će postignuti dogovori  stvoriti povoljnu bazu za ubrzanje rešenja   mnogobrojnih problema, stvorenih na Kubi u periodu od preko pola veka, najpre onih koji se odnose na potpuno ukidanje blokade i vraćanje Kubi vojne baze Gvantanamo, kao i da će to doprinositi razvoju opšteregionalne saradnje“.

Peking je pozdravio obnovu diplomatskih odnosa SAD i Kube tako što je taj događaj nazvao „istorijskim“. Zvanični predstavnik MIP-a NRK Hun Lej je takođe izjavio: „Nadamo se da će obe zemlje podržavati dijalog i konsultacije, da će ići u susret jedna drugoj i da će postepeno učvršćivati bilateralne veze. Istovremeno pozivamo SAD da što pre promene sve sankcije prema Kubi, u skladu sa Poveljom UN  i da  razvija  normalne međudržavne veze, polazeći od normi međunarodnog prava“.

Jačanje autoriteta Kube na međunarodnoj areni, učvršćivanje njenih svestranih odnosa sa Kinom, Rusijom, Brazilom, Venecuelom, Argentinom, sa glavnim evropskim zemljama, primetan dotok investicija u kubansku ekonomiju potvrđuju najoptimističkije prognoze budućnosti Kube i perspektive njenog stabilnog razvoja. Čak je izgovoreno da Kubanci, koji su sami „osetili genocid američkog embarga“ sada mirno mogu da opstanu i bez SAD-a“.

U Vašingtonu se zastareli „kubanski metod“ naravno, smatra ne samo za pitanje bilateralnih odnosa. U Latinskoj Americi se negativno odnose prema svakom pokušaju  SAD da unište kubansku nezavisnost kako bi ostrvo, kako je to ironično primetio jedan od novinara, pretvorili u „saveznika po modelu Gvatemale i Hondurasa“. Želje latinoameričkih kolega da se normalizuju odnosi sa Kubom su se mogle  čuti na različitim  forumima koji su održavani u Zapadnoj hemisferi. Predsednici Venecuele, Bolivije, Ekvadora, Nikaragve i nekih drugih zemalja su direktno upozoravali: Ukoliko do toga ne dođe u najskorijoj budućnosti, mi ćemo početi da bojkotujemo samite.

Za većinu zemalja Latinske Amerike konfrontacija SAD sa Kubom je predstavljala pravi problem, jer su  tu situaciju „imperijalne mržnje sa kažnjavanjem“ čak i vlade, lojalne Vašingtonu, upoređivale sa sobom i svojom zemljom. Na primeru Kube svi su videli kakav je imperijalizam SAD kao pojava! A to je  uticalo i na slabljenje i tako ograničenog poverenja južnoameričkih zemalja prema Sjedinjenim Državama. Sada SAD demonstriraju svoju spremnost za dijalog tako što po svim informativnim kanalima pokazuju kako se njihove   diplomate rukuju sa kubanskim.

Za preispitivanje „kubanske strategije“ Vašington je imao mnogo razloga. Zato je prvo saopšteno da se „menja kurs“, začule su se pomirljive izjave, skoro godinu i po dana su trajale preliminarne američko-kubanske konsultacije koje je inicirao sam Obama. U nekim medijima Južne Amerike ti „koraci“ u poziciji SAD su procenjivani na isti način: Obamina administracija se „nameračila“ da kubanski režim uništi iznutra. Do skora je na Kubi postojala takozvana Misija interesa SAD, koju su kubanski bezbednosni organi više puta okrivljavali da na ostrvu igra tajnu igru.  Otvaranje Ambasade SAD u Havani, u zgradi Misije, obezbeđuje „legalnu bazu“ za širenje podrivačkog rada američkih tajnih službi.

Za sada se ne predviđaju neki drugi ozbiljni pomaci u bilateralnim odnosima. Migraciona politika SAD je, što se tiče odnosa prema Kubi, puna konfliktnih obrta: sve češće se u medijima pojavljuju saopštenja o mogućoj „repatrijaciji“  na Kubu „kubanaca koji su nezakonito došli u SAD“. Ukidanje svima dobro znanog ekonomskog embarga u srednjoročnoj perspektivi nije planirano: za izlazak na kubansko tržište američke kompanije imaju zakonska ograničenja, kompanijama treće zemlje je zabranjeno da u SAD izvoze proizvode made in Cuba, pa čak i proizvode u kojima ima kubanskih komponenti. Ne zapaža se ni realna težnja Vašingtona  da koriguje represivnu antikubansku politiku u finansijskoj oblasti. Ne razmatra se ni pitanje vraćanja Kubi   vojne baze Gvantanamo.

Zapadni novinari smatraju da neće biti povećanja američkih investicija na Kubi sve dok politiku Kube budu kontrolisala braća Kastro.  Ne treba da se zaboravi  da je u proteklim decenijama u SAD doneto mnogo zakona kojima se obezbeđuje kažnjenička usmerenost embarga. Da bi oni bili ukinuti potrebno je vreme zato što u američkom kongresu ima ne baš mali broj tvrdokornih protivnika otopljavanja američko-kubanskih odnosa. Obama je više puta do sada upozoravao: obnova ekonomskih procesa će trajati dugo i biće vrlo komplikovana.

Kubanci nemaju nameru da menjaju glavne principe svoje spoljne politike. Raul Kastro je još u martu, pošto je Obama potpisao naređenje kojim se „prema toj zemlji uvodi poseban odnos“ podržao venecuelansku vladu. Izgovor Amerikanaca je smešan:  kaže se da Venecuela ugrožava bezbednost SAD. Raul je izjavio da Kuba ostaje na dotadašnjim pozicijama koje se zasnivaju na „solidarnosti kubanske revolucije sa bolivarijanskom, sa predsednikom Nikolasom Madurom i civilno-vojnim savezom“. On je posebno istakao da u kubanskom rukovodstvu realno procenjuju usmerenost politike Vašingtona: „Istorija ne može da se ignoriše, jer su odnose SAD sa Latinskom Amerikom i Karipskim bazenom  dirigovali Monroova doktrina i principi dominacije i hegemonije nad našim državama“.

Odobravajući proces normalizacije američko-kubanskih odnosa, Moskva polazi od toga  da Rusija i Kuba imaju sve potrebne mogućnosti za dalje proširenje uzajamnog bilateralnog uticaja u duhu strateškog  partnerstva.  Havana je iskreno zainteresovana za jačanje veza sa Rusijom u različitim pravcima. Verno je podržava na međunarodnoj areni. Na samitu Zajednice latinoameričkih i karipskih  država (SELAK) i EU, koji je u junu održan u Briselu, Kuba se založila protiv sankcija koje su zemlje Zapada uvele Rusiji i podsetila   da SAD nastavljaju ekonomsku blokadu i same Kube. Rusija i Kuba rade na perspektivnim projektima u energetici, civilnoj avijaciji i mnogim drugim. O tome je govorio ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov u okviru izjave o rezultatima nedavnih susreta sa kubanskim kolegom Brunom Rodrigesom i predsednikom Državnog saveta Kube Raulom Kastrom.

Predviđeni važan aspekt politike kubanskog rukovodstva u uslovima zbližavanja sa Vašingtonom je  da se ne dozvoljava mešanje u unutrašnje poslove Kube. Kubanske vlasti imaju solidno iskustvo borbe sa pokušajima stvaranja proameričke pete kolone, mreža NKO, usvajanja savremenih „inovativnih tehnologija“ koja  formiraju opoziciju kojom će biti moguće vladati. Da li će na sadašnjoj etapi bilateralnih odnosa biti prekinut podrivački rad tajnih službi SAD protiv Kube? Neće, jer usvojeni  mehanizmi destabilizacije  rade, prilagođavajući se u hodu  novim zadacima i mogućnostima koje im oni omogućuju.

U avgustu u Portoriku treba da se održi ujedinjeni kongres predstavnika kubanske opozicije, koji deluje kako u samoj zemlji, tako i izvan njenih granica. Dnevni red je priprema za prelazni period  – „Za novu Kubu, slobodnu i demokratsku“. Giljermo Toledo, koordinator „Prvog nacionalnog kubanskog susreta“ je izjavio da glavni zadatak kongresa predstavlja pravljenje nove strategije delovanja na projektu „nova Kuba“. On je podvukao da opozicija van zagrada ostavlja dijalog vlasti SAD i Kube, jer „kubanci treba svoje probleme da rešavaju sami“, „da se bore za poštovanje ljudskih prava i izgradnju demokratske zemlje“.

Toledo je takođe izjavio: „Mi nismo protiv tog sporazuma ali mi, mirna opozicija, imamo nameru da iskoristimo nove uslove radi postizanja slobode i demokratije“. Koristeći termin „mirna opozicija“ Toledo je u stvari hteo da kaže da grupe drugačijeg usmerenja nastavljaju da rade, uglavnom sa operativnih pozicija Majamija, zalažući  se  za istorijski  revanš, za poraz Kubanske revolucije. Treba i da se podvuče da će održavanje „kongresa“  po rokovima da se poklopi  sa najavljenom posetom Havani državnog sekretara Kerija.

Izvor: Fond Strateške Kulture