Novorusija – pobeda ili predaja?

Dakle, šta se desilo u Minsku? Da li su se predali ili pobedili? To je dilema koju nema samo prosečan građanin naše ogromne zemlje već i većina stručne zajednice. Ne postoji jednostavno objašnjenje na ovo pitanje ako se ne uzmu u obzir protekla okupljanja – samit EU u Briselu i samit NATO u Velsu 4. i 5. septembra.

Rusija je izvojevala političku pobedu u Briselu: EU (Nemačka i druge zemlje Stare Evrope) odbile su da prošire sankcije Rusima, i to pod pritiskom SAD (kao i njenih vazalnih država, ppoput Velike Britanije, Poljske, baltičkih zemalja i Ukrajine). Dakle, EU ne želi da intenzivira konflikt sa Rusima uoči zime. Štaviše, sama Unija je tražila način da izdvoji Južni tok iz trećeg paketa energetskih sankcija, i da se primenjuju ista pravila koja važe za „ofšor“ projekte Unije, kao na primer u Bugarskoj, gde žele da dozvole Gazpromu da investira i izgradi Južni tok.

Uprkos mnogim savetima i pretnjama američkih sluga uoči samita NATO, kad se između ostalog pretilo dopremanjem protivraketnog sistema protiv Rusije u Evropu, zatim formiranjem pet novih vojnih baza u Poljskoj, Rumuniji i baltičkim zemljama, pa i kršenjem odredbi Partnerstva za mir u okviru dijaloga NATO-Rusija, većanje se završilo zvaničnim saopštenjem u kojme se osuđuju trenutna dešavanja u ratom razorenoj Ukrajini.

Kao što se i očekivalo, osudili su upad ruske vojske u Ukrajinu i tražili njeno povlačenje, pa i prekidanje dopremanja pomoći milicijama i bilo kakve uloge Rusije u konfliktu. Naravno, nije se pričalo o kršenju sporazuma između NATO i Rusije, kao što je dopremanje raketnog sistema i gradnja baza. Rasmusen kaže da je uzeo u obzir – a bolje nije ni mogao da kaže – želje Poljaka, Rumuna i baltičkih zemalja da postanu „tranzitna tačka“ Severne alijanse.

Šta nam ovo sve govori? Evropska unija, bez obzira na ubeđivanja Amerike, nije spremna na velike sukoba sa Rusima. Nemačka i zemlje ne samo Stare (Italija, Grčka) već i Nove Evrope (Češka, Slovačka, Mađarska) protive se pojačavanju antiruske retorike, novim sankcijama, ali pre svega pritiscima sa Zapada.

Osim toga, samit pokazuje da Evropa želi da što pre povrati saradnju sa Rusijom na stari nivo, i to, dozvolićete, bez obzira na aktuelna dešavanja u Ukrajini. Ustvari, Evropa se slaže sa tim da se Rusima vrate Krim i oni delovi Ukrajine koje su joj oduzeli boljševici u zamenu za nesmetano snabdevanje gasom i nastavak međusobno korisne ekonomske saradnje.

Razlog leži u tome što EU nije zadovoljna trenutnim formatom ukrajinske državnosti, uspostavljenim posle februarske revolucije. Stoga, taj režim, koji je faktor nestabilnosti, mora da se okonča. I to na način koji je nagovešten na razgovorima u Minsku.

Postizanje mirovnog sporazuma između hunte i Novorusije je velika pobeda Rusa zato što nisu dozvolili Americi da blokira Evropsku uniju u postizanju sporazuma. Ovo je zapravo zajednička pobeda Rusije i EU.

A sada se vratimo na napaćenu Novorusiju. Mnogi stručnjaci, među kojima je i istaknuti Boris Rožin, na sporazum gledaju kao na prodaju Novorusije. Hajde da celu situaciju pogledamo iz druge perspektive.

Prvo, očigledno je da Porošenko i hunta ne žele primirje i zato nastavljaju da granatiraju Donjeck i Luganjsk, dok se borbe oko Gorlovke i Mariupolja i dalje vode. Dakle, ruke pobunjenika više nisu vezane.

Drugo, ako bi se snage hunte zaustavile, a proces pomirenja nastavio, na šta bi se svim tim stanovnicima neofašističke Banderovske hunte skrenula pažnja? Da, pričam o unutrašnjim problemima: cene nafte i hrane, inflacija, nezaposlenost, slabljenje grivne, kriminal itd. Porošenko se pravi da donosi krupne odluke zato što su mu potrebni glasovi na parlamentarnim izborima.

Šta će raditi Kolomojski, Ljaško i svi ti bataljoni Nacionalne garde, žedni rata? Da li oni mogu da rade nešto drugo sem da ratuju? Oni su nesposobni u mirnim okolnostima, što znači da će se napetost unutar hunte povećati. Čak i ako Rusija i Nemačka nastave da odvraćaju Porošenka od upotrebe sile, režim će pući iznutra, pre ili kasnije.

A tu je i problem „novog Pridnjestrovlja“. Time stručnjaci, uz američku pomoć, plaše narod i kolebljive da ih je Putin „prodao“. Fenomen Pridnjestrovlja postoji samo zato što se ono ne graniči sa Rusijom. Samo zbog toga. Južna Osetija i Abhazija dele granicu sa Rusijom, što je bitan faktor. Da, one jesu nepriznate države, ali u realosti – ponavljam realnosti – one su pod zaštitom ruske vojske, što se ne može reći i za Pridnjestrovlje, i tamo niko ne sme da pravi nerede.

Zato se scenario „novog Pridnjestrovlja“ neće desiti Luganjskoj i Donjeckoj Narodnoj Republici. Da, te regije će imati nerešen status neko vreme. Ali, pre ili kasnije, tim dvama regionima će se pridružiti onih drugih pet u sklopu Novorusije, koju su osujetili boljševici. I to će biti kraj Ukrajine u njenoj trenutnoj formi.

I sada dolazimo do glavnog pitanja: zašto je Rusija krenula u ovom smeru, a nije ubrzala tok događaja? Prvi razlog je već objašnjen, trebalo je odvratiti Nemačku i EU od pritisaka Amerike na samitima u Briselu i Njuportu.

Potrebno je pružiti Evropi toplu zimu i ne dozvoliti da se smrznu u onim istočnoevropskim zemljama kojima se gas doprema kroz Ukrajinu. Jer, ako se stvori haos u Ukrajini i ako se gasovodi dignu u vazduh, SAD će imati jake razloge kojima će ubediti Evropljane da promene stav prema Rusiji.

Dakle, pitanje nesmetanog dopremanja gasa Evropi ove zime je jedno od najvažnijih. To je jedan od razloga za primirje, da ne pominjem dobrobit miroljubivih stanovnika Novorusije. Osim toga, glad i zima će opametiti one koji su pod huntom i ona će svakako nestati nakon zime.

I, treće, ako Novorusija ne obuhvati svih sedam regiona, SAD će dati sebi razlog za novo podizanje gvozdene zavese. I to ne negde u Nemačkoj, već će tu zavesu čuvati NATO baze tačno pred vratima Rusije. Istovremeno ćemo izgubiti ostatak Ukrajine, što je neprihvatljivo. Svaka podela Ukrajine nam donosi pobedu: što se više i brže osvoji, to bolje. Ipak, dugoročno gledajući, svaka podela Ukrajine će nam doneti poraz jer nećemo kontrolisati onu drugu polovinu, a uz to će SAD preuzeti primat nad Evropom.

Zato nam je potrebna cela Ukrajina, koja će, kao i Belorusija, biti u prijateljskim odnosima sa Rusijom i koja će se pridružiti Evroazijskoj uniji (uz moguće isključivanja tri najzapadnija regiona). Tako ćemo spojiti dve trgovinske zone, koje će se prostirati od Holandije i Francuske do Kine, Indije i Irana.

Preveo Andrej Cvijanović

Izvor: The Sacker, Novi Standard