O Bosni i okruženju u susret 2017.

„Budalaluci“ Ustavnog suda BiH se nastavljaju: onomad je donesena odluka da se poništi referendum u RS. I nije baš neka vest! Sud koji nije ograničen bilo kakvim zakonom te može da sudi kako hoće, a uz podršku tri stranca uvek sudi kako odgovara Bošnjacima, predstavlja samo nastavak prakse s početka ’90-ih. Dominacija u Predsedništvu, Skupštini i Vladi BiH, koja je Srbe naterala da 9. januara 1992. izdvoje Republiku Srpsku, sada se nastavlja u Ustavnom sudu BiH. Pre četvrt veka srpsku ravnopravnost morao je da brani naoružani narod. Ove godine bilo je dovoljno da se taj isti narod papirom i olovkom izjasni na referendumu. Da li ona sudijska petorka u Sarajevu može da vrati Srbe u ’90-te? – Ne može, zato što danas imaju Republiku Srpsku, a onda je nisu imali.

Odluka Ustavnog suda BiH naprosto neće biti objavljena u Službenom glasniku RS i samim tim neće važiti na njenoj teritoriji. Dan RS, kao ni pre, neće biti slavljen u Federaciji, bez obzira na to što su Srbi i u većem entitetu formalno konstitutivni. Srpska se već uveliko sprema da baš, kao i tokom minule dve decenije, Dan Republike proslavi 9. januara. I Valentin Incko i Bakir Izetbegović unapred znaju da će to, u inat, biti svečanije nego ikad. Čemu onda služi ova igra? – Da iritira Srbe? Da prevenira herceg-bosanski referendum? Ili, možda ponajprije, da uteši očigledno deprimirane Bošnjake?

Nigdje u svetu izborni poraz Hilari Klinton nije tako teško primljen kao u bošnjačkim kantonima u Federaciji BiH. I mnogi drugi u SAD, Evropi i na Balkanu bili su se spremili za kontinuitet spoljne politike SAD, uključivši društvance iz Kraun plaze u Beogradu i Hašima Tačija, koji je od srca govorio o „voljenoj porodici Klinton“. Ipak, niko kao Sarajlije nije izašao na ulice da podrži Hilari, jer su očekivali i više od kontinuiteta. Zapamtili su njenu izjavu o „nezavršenom poslu u Bosni“ i očekivali da će ga tokom drugog boravka u Beloj kući završiti baš po njihovoj meri.

U međuvremenu, da li zbog lošijih odnosa sa SAD ili boljih sa Rusijom, ili što se zabavio o svom jadu, Erdogan je naglo smanjio afekat prema Bošnjacima i Bosni. Nema više amaneta, žila kucavica i sevdaha na Bosforu. Tajip, „otac“ i „brat“, čak preti gradonačelniku Sarajeva ako ne povuče odlikovanje turskom profesoru matematike Aliju Lafciogluu jer predaje na Gulenovom univerzitetu u BiH. A invazija Arapa iz Saudijske Arabije na vodom bogato vrelo reke Bosne i njihova kalifatska veza sa vehabijama zabrinula je lokalno bošnjačko stanovništvo da će Sarajevo ostati bez vode. Iznutar BiH, glupost Bakira Izetbegovića da interpelacijom dovede u pitanje datum Dana RS, kao i još veća trojice stranaca u Ustavnom sudu BiH da ga podrže, proizveli su referendum u Srpskoj. A onda i ponajveću – Bakir je propustio da se ogradi od pretnji bošnjačkih generala i akademika 15-dnevnim ratom uz podršku Al Kaide. Na kraju, izjalovilo se bošnjačko očekivanje da će Incko pohapsiti organizatore referenduma na čelu sa Dodikom.

Istovremeno, izgleda da su „beiha“ Hrvati, konačno i uz podršku matice, krenuli u odlučni boj za obnovu Herceg-Bosne. Poveo ga je Dragan Čović, pod parolom „Ili treći entitet ili povratak na Vašingtonski sporazum!“ Sve u svemu, zbog Trampove pobede, Erdoganove zadrške, Dodikovog referenduma, Čovićeve akcije i Kolindine podrške, u političkom Sarajevu je zavladalo opšte osećanje nemoći i beznađa, koje se oseća u vazduhu. To nije dobro za bošnjački narod, ali ni za njegovo okruženje, jer predstavlja povoljnu klimu za ekstremne ideje, agresivne lidere i militantne pokrete. Za tako nešto već postoji solidna ideološka (islamistička) i kadrovska (teroristička) podloga.

Sa hrvatske strane ne treba očekivati odlučnije i doslednije poteze u prilog bilo kakve ozbiljnije promene u Federaciji jer ne postoji konsenzus vodećih nacionalnih i verskih faktora. Iako je europski Zagreb pokazao spremnost da se više angažuje za jednakopravnost svoje, kako oni kažu, dijaspore u FBiH, treći i najvažniji faktor – Katolička crkva to i ovog puta opstruiše. Dok Dragan Čović traži podršku kod Dodika, banjalučki biskup Komarica nastavlja da zapomaže da se Hrvati, iako su odavno prodali nekretnine, vrate na ognjišta u Posavinu, a nadbiskup Puljić traži da se Hrvati i Bošnjaci u Federaciji razgraniče na račun teritorije RS. Iza tih nemogućih zahteva stoji Vatikan, koji ne prihvata da rezultati vekovnog franjevačkog misionarenja u Bosni srebrenoj ostanu izvan granica Herceg-Bosne.

Dakle, najviše što se može očekivati od hrvatske ofanzive u Federaciji jeste da Herceg-bosanci umesto Trećeg entiteta dobiju nacionalni tv kanal i promenu izbornog zakona kojom se garantuje da im predstavnika u vrhu BiH neće birati Bošnjaci. A i to jedino diplomatskim manevrima, jer Nemačka, koja još iz vremena Genšera i Tuđmana kontroliše Hrvatsku, hoće po svaku cijenu „mir i stabilnost u regionu“.

Posle referenduma i lokalnih izbora aktuelna vlast u RS se stabilizovala na duži rok. Opozicija, ili „drugi nivo vlasti“ u zajedničkim organima u Sarajevu, izvukla je pouku da saradnja sa bošnjačkim partnerima ne daje očekivane rezultate i da svako popuštanje izaziva negativne reakcije u nacionalnoj bazi. Brisel je, na insistiranje Dodika, odobrio mehanizam koordinacije na putu RS za EU, a srpski narod je pobedu Trampa doživeo kao najavu većeg razumevanja SAD za manji entitet.

Poduži boravci predsednika RS, najprije u Kini, a zatim gotovo u produžetku u Rusiji, te susreti prvenstveno sa privrednicima, govore o tome da je uhvatio predah od politike i fokusirao se na ekonomiju. Sa prvog putovanja donio je 700 miliona dolara za infrastrukturu i energetiku, a sa drugog se sigurno neće vratiti praznih ruku.

Paradoksalno, ali mnogi najslabiju tačku današnje Srpske vide u zahladnelim odnosima sa maticom, a neki, ili sa likovanjem ili sa zabrinutošću, idu dotle da tvrde da „Vučić želi da ukine RS“. Posle negativnog stava Srbije prema referendumu, te potom uspelog referenduma u Srpskoj, zaista je došlo do zastoja u inače učestalim susretima na relaciji predsednik Srpske – predsednik i premijer Srbije. Iako ni sa jedne strane nije bilo „ružnih reči“, drugosrbijanci su požurili da već po koji put pohvale Vučića što se na putu za Evropu odrekao balasta „genocidne RS“ i evroazijate Dodika.

Oni, izgleda, još nisu čuli da je i Srpska na evropskom putu. Nedavno je prihvaćena aplikacija BiH za EU, u kojoj je participirala i Banjaluka. Baš uoči referenduma, negde u vreme kada je Dodik bio kod Putina, u Briselu je ocenjeno da su BiH u celini, a posebno Srpska, ispunili sve uslove. Niko ne zna ni šta je ni kako je, preko noći ispunila, jer se samo mesec ili dva ranije o njoj tamo govorilo kao o remetilačkom entitetskom faktoru u propaloj državi. Očigledno je procenjeno da je proces evropskih integracija, u stvari, jedan oblik „usmeravanja pod nadozorom“: za svaki novi korak – novi uslovi, malo šargarepe za malo više štapa. U Srpskoj će to teže ići nego u Srbiji zato što vlast pokazuje mnogo manje evroentuzijazma i već u startu je prikočila. Sarajevo i Brisel su pokušali da zbrzaju rešenje da će sve odluke vezane za EU donositi zajednički organi u Sarajevu. Dodik je, međutim insistirao na „mehanizmu koordinacije“, tj. da je za svaku odluku neophodna saglasnost vlade u Banjaluci, i to je na kraju i prihvaćeno.

One pak koji su dobronamerno zabrinuti „što Vučić ruši RS“, treba podsetiti da je takvih oscilacija u odnosima Dodika sa više prethodnih lidera u Srbiji bivalo i ranije. U pravilu je počinjalo loše. Koštunica je u startu imao izrazito negativan stav prema, tada, premijeru RS, i čak ga je otvoreno osporavao, da bi kasnije privatizacijom „Telekoma“ dao najveću ekonomsku podršku Srbije prekodrinskim Srbima, redovno dolazio na Dodikova privatna slavlja u Laktaše, pa ga i dan-danas srdačno dočekuju u Palati Republike u Banjaluci. Tadić se pak umnogome politički razilazio sa Dodikom, ali su mu odlasci u Banjaluku bili potvrda da pored „EU bez alternative“ nije zaboravio na nacionalne obaveze, a među njima se, vremenom, razvilo lično prijateljstvo. To prijateljstvo je Dodika koštalo lošeg starta sa „Naprednjacima“, i Nikoliću i Vučiću je dugo trebalo da zaborave da je ovaj učestvovao u predizbornoj kampanji „Demokrata“. A onda je to evoluiralo u veliku frekvenciju srdačnih susreta, što u Beogradu, što u Banjaluci. Zašto je uvek bivalo tako?

Koliko je Srpskoj emocionalno-psihološki nemerljivo značajna podrška matice, toliko i svaki lider u Srbiji mora da vodi računa da je odnos prema „prekodrinskim Srbima“ lakmus papir nacionalne politike. Izbeglice iz dva svetska rata i građanskog rata ’92-95, kao i kolonisti i doseljenici iz mirnodopskih perioda, te njihovi potomci iz nekoliko generacija – čine značajan deo biračkog  tela u Srbiji i mahom su zadržali zavičajne sentimente. A Srbi sa leve obale, čak ni Miloševiću, koji je neuporedivo najviše pomogao da Srpska nastane, nisu zaboravili da je, kada ga nisu poslušali, bio zatvorio granicu na Drini.

Vučić uživa veliku biračku podršku u matici i na njemu je da proceni u kojoj meri se Srbiji isplatila politika ustupaka Briselu/Berlinu i kuda duvaju novi vetrovi i sa Istoka i sa Zapada. Da li su kamenovanje u Potočarima, negativan stav prema referendumu, pokloni Srebrenici, širom otvorena vrata migrantima, druženje sa Bakirom u Kolarcu, prihvat islamskih terorista iz Gvantanama, zabrana osporavanja genocida i sl. – pored pohvala i otvaranja nekoliko poglavlja – Srbiji doneli i odgovarajući politički i ekonomski ekvivalent? Dodik je svojim dugim političkim trajanjem u Srpskoj pokazao da ume dobro da odvaga.

Ono pak što je za Srpsku najznačajnije, ni Vučić, kao ni svi njegovi postdejtonski prethodnici nisu hteli, smeli ili mogli da ispune svoje međunarodno pravo i obavezu da nastupe kao garanti Dejtonskog sporazuma i suprotstave se dugogodišnjem čerečenju srpskog entiteta. Putinova Rusija to, međutim, čini. Zato, dok Srbija kaže da hoće u EU, ali neće protiv Rusije, Srpska kaže da hoće u EU, ali sa Rusijom.

Članstvo u EU je Srpskoj, ali i Srbiji „na dugom štapu“ pa će, sa Trampovom najavljenom politikom detanta, put približavanja Unije i Rusije možda biti nešto kraći, a to će i pojednostaviti bratske odnose preko Drine. No, i bez toga, na informacije iz Sarajeva o novoj odluci Ustavnog suda BiH, u Banjaluci bez komentara odmahuju rukom.

Izvor: Fond Strateške Kulture