O čemu je ćutao general Fedorčuk?

On je rukovodio  KGB-om  (Komitetom državne bezbednosti – prim.prev.) Sovjetske Ukrajine. On – to je Vitalij Vasiljevič  Fedorčuk.  Od 1986.godine nije davao intervjue. Izuzetak je napravio 2007.godine, a 2008. je umro, a da nije doživeo užase i sramotu građanskog rata.

Njegova glava je  skladište tajni, poverljivih i strogo poverljivih informacija. Sada mu je osamdeset sedam godina. Za vreme Velikog otadžbinskog rata borio se za Otadžbinu.  Zatim se, pošto je završio specijalne škole,  bavio obaveštajnim radom  u Nemačkoj. Kada se vratio u Sovjetski Savez sudbina je odredila da baš on više od deset godina rukovodi KGB-om Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike. Zatim je bio predsednik KGB-a, pa ministar unutrašnjih poslova SSSR-a. Preživeo je sve bure, drame, zakulisne sudare i borbe za vlast, ma i za sudbinu zemlje u tom neobičnom i neverovatnom periodu koji su posle neki „šefovi perestrojke“ iz sopstvene maloumnosti nazvali „zastoj“. Bio je veliki prijatelj sa Leonidom Brežnjevom i Vladimirom Ščerbickim.

A već u naše vreme,  kada su neke njegove bivše kolege, generali KGB-a, Krjučkov, Leonov, Drozdov, Gruško, pa čak i Bobkov, napisali podebele knjige memoara, general Fedorčuk je već nekoliko decenija (od 1986.godine) ćutao. Tek je uoči  2007.godine na upornu molbu svog kolege, koga zaista poštuje, bivšeg oficira obaveštajca Nikolaja I. on prihvatio da ga intervjuišu za „2000“.

Vitalije Vasiljjeviču, pred naš susret ponovo sam pročitao odeljak  iz knjige Leonida Mlečina  „Predsednici organa državne bezbednosti“ koji je posvećen Vama. Sudeći po onome što je napisano, može se zaključiti da ste vi iz Dnjepropetrovska.

Ja sam sa Žitomirščine. Iz obične seljačke porodice sa mnogo dece. Nikakva „čupava ruka“ me nije dodirnula, nikada u vezi sa mnom nije bilo prljavštine. Sve što sam dobio u životu, sve što se dešavalo – to je bilo samo zahvaljujući mom sopstvenom radu, mojoj energiji i snazi.

Govoreći grubo, o vama je napisano mnogo gadosti, a vi ništa ne odgovarate, samo ćutite?

Znam ja Mlečina. Liberal do dna duše. Šta bih ja imao da sa njim diskutujem? Liberali su kao crvi, oni iznutra buše svoje države. I nije ni malo teško  primetiti u čiju korist to rade. U korist SAD-a. Dobar deo njih živi od američkog novca –  oni dobijaju različite grantove, razne vrste  novčane pomoći. Baš je sve to gadno.

Mislim da u životu baš sve nije bilo onako jednostavno, kako je to prikazao Leonid Mlečin, kao dva i dva su četiri. Vi ste bili na različitim najvišim državnim dužnostima (predsednik KGB-a Ukrajine, predsednik KGB-a SSSR-a, ministar MUP-a SSSR-a) u vreme koje se lakomisleno naziva „zastoj“, mada je u stvari to najinteresantniji deo istorije koji još uvek čeka  da bude pošteno, objektivno istražen.

Da, to je bilo začuđujuće vreme. Spolja je sve izgledalo mirno, a iza zavesa se vodila najžešća borba.

Koga protiv koga?

Govoreći savremenim jezikom – borba između patriota i liberala-uništilaca. U navedenom slučaju ja ne mislim na suprotstavljanje po liniji disidenti – partijski aparat. Priča o zatvorima i nasilnom iseljavanju u inostranstvo nekih radnika kulture, a govoreći još otvorenije – priča o veštačkom stvaranju disidentskog pokreta – to je posebna tema.

Kada govorim o borbi liberala i patriota, ja mislim na vrlo sakrivenu, vešto maskiranu suprotstavljenost u samom partijskom aparatu, među najvišim rukovodstvom SSSR-a.

U tom kontekstu bilo bi vrlo interesantno saznati vaše mišljenje o Juriju Andropovu, višegodišnjem predsedniku KGB SSSR-a koji je imao imidž intelektualca – liberala, koji je poznavao strane jezike,   bavio se i umetnošću, pa čak  je, kako se šapuće, bio pokrovitelj` nekih pisaca i glumaca.

Moje mišljenje o njemu je potpuno negativno.

Zašto?

Bez obzira na pozitivno mišljenje koje je o njemu imala inteligencija on je, svesno ili nesvesno,  učinio vrlo mnogo na rušenju Sovjetskog Saveza.

Potpuno  sam šokiran.

Zašto? Da niste od mene očekivali slavopojku?

Ne, ne. Sumnjao sam da će vaše mišljenje o njemu biti složeno. Ali nikako nisam očekivao da će biti tako oštro.

Pa, eto, vi ste doputovali iz Ukrajine i sigurno želite da me pitate za disidente – kako, zašto i ko ih je hapsio? Andropov je zahtevao da hapsimo.

Da, to pitanje zaista mnoge interesuje. A mene zanima još nešto: kako je moglo da se dogodi da su te represije samo ubrzale razbijanje Sovjetskog Saveza?

Kada  sam bio predsednik KGB-a Ukrajine, predsednik KGB-a SSSR Andropov je zahtevao da mi godišnje u Ukrajini hapsimo po 10 – 15 ljudi. I mene je koštalo neverovatnih napora  – sve do zvaničnog obraćanja Brežnjevu – da se broj ukrajinskih disidenata godišnje ograniči na 2 – 3 čoveka. Osim toga, Andropov je lično pratio tok isleđivanja nekih ukrajinskih disidenata. Ponekad je usmeravao istragu. Da li možete da shvatite? A zatim je, uz pomoć nekih pisaca, za sve bačena krivica na KGB Ukrajine, na Fedorčuka, koji su, po njima, hteli da se dodvore Moskvi.

Kada mislim na disidente odmah se prisećam poznate misli Alena Dalesa, višegodišnjeg šefa CIA, iz njegove knjige „CIA protiv KGB“, kada on kaže da je za nas, Amerikance, baš zgodno što u SSSR-u ima političkih zatvorenika, i mi treba da ih podržavamo u svemu kako bi oni, kada ih oslobode, imali jasno opredeljenu antisovjetsku poziciju. Još je važno, piše Dales, da se oslobođenje tih disidenata poklopi sa vremenom kada mi, uz pomoć naših prijatelja iz SSSR-a, na vlast dovedemo liberalnog vođu i taj započne promene. Ne može, a da ne začudi da su se događaji u SSSR-u u vreme perestrojke razvijali  tačno po Dalesovom planu.

Pa o tome  se i radi.

I u vezi s tim pitanje: A intelektualac Andropov? Šta mu to nije bilo jasno?

Njemu je sve bilo jasno. Šta više – on je pripomogao da se ti planovi ostvare. Vi ste, verovatno, primetili da su u zatvore slati uglavnom pisci koje je podržavala država, a u inostranstvo su izbacivani liberali – Aksjonov, Brodski, Bukovski. Neki radnici u kulturi su bili kao polu-zabranjeni. A u stvari – Andropov  ih je tajno podržavao, čuvao i o njima u društvu stvarao pozitivno mišljenje.

Da li biste mogli da kažete koje su to osobe?

Naravno. Visocki, Ljubimov i još neki. A koliko tek vredi njegovo neobično prijateljstvo sa Jevgenijem Jevtušenkom? Dešavalo se da je pijani Jevtušenko u krugu svojih prijatelja demonstrativno telefonirao Andropovu na njegov lični telefon.

A neprijatna priča sa Solženjicinom? Zamislite samo: seoski učitelj koji je presedeo u zatvoru dobijao je dozvolu da se posluži tajnim arhivima NKVD-a? Pri čemu su u njegovim knjigama mnogi dokumenti banalno falsifikovani, veličina represija je jako preuveličana. To, kako je lično Andropov rukovodio operacijom slanja Solženjicina u SAD – to je posebna priča. Pitanje je – zašto? Da bi ovaj tamo, u SAD, bez ikakvih teškoća nastavio svojim knjigama da ruši Sovjetski Savez?

Pa onda ko je, ako već nije Andropov, doprineo uništenju Sovjetskog Saveza?

Brežnjev je za svog naslednika hteo da vidi Ščerbickog.

U proleće  1982.godine, pola godine pre smrti Brežnjeva, Andropov je postao sekretar CK KPSS, a na mesto predsednika KGB SSSR koje je bilo oslobođeno, imenovani ste vi. Da li je do tog imenovanja došlo  na inicijativu Andropova?

Ne! On je mene mrzeo isto onoliko, koliko sam ja njega.

Pa kako se onda dogodilo da ste baš vi postali predsednik KGB-a SSSR-a?

Na  insistiranje  Leonida Iljiča Brežnjeva.  Kao što znate, do tada sam ja preko deset godina bio na čelu KGB Ukrajine.

Sećam se – telefonira mi Vladimir Vasiljjevič Ščerbickij. Kaže: „Čekaj pored telefona, zvaće te Brežnjev“. Posle minut – dva zvoni Leonid Iljič: „Treba, – kaže on, – da predaš poslove u Kijevu i da dođeš u Moskvu na dužnost predsednika KGB SSSR-a“. Eto tako je bilo.

Ponekad se čulo da je Brežnjev hteo da vidi Ščerbickog, a ne Andropova, kao svog naslednika.

Da, istina je. Još 1972.godine,  kada su se kod njega pojavili prvi ozbiljni problemi sa zdravljem on je poželeo da ode, i za svog naslednika je preporučio Ščerbickog.

A šta je zasmetalo ispunjenju njegove želje?

Ne šta, nego ko… Pa – Andropov. On je preko svog čoveka od poverenja, akademika Čazova, nagovorio Ščerbickog da sam odbije ponudu Brežnjeva.

Uostalom, i 1982.godine, osećajući da umire, Leonid Iljič je hteo da umesto njega lider SSSR-a bude Ščerbicki. Ali – Andropov je opet odigrao svoju igru. Učinio je da Ščerbicki otputuje poslovno u Ameriku, a za to vreme on, Andropov, postao je sekretar CK. I u takvim okolnostima Andropov je jednostavno bio prinuđen da prihvati zahtev Brežnjeva – da ja budem postavljen za predsednika KGB SSSR-a.

Kada je posle pola godine, u jesen Brežnjev umro, za generalnog sekretara CK KPSS postavljen je Andropov, a on je vas postavio za ministra MUP-a SSSR-a. Sa čime je to imalo veze?

Dotle je preko 20 godina ministar Ministarstva za unutrašnje poslove bio general Ščelokov. Andropov ga je neverovatno mrzeo. Pošto je postao prvi čovek SSSR-a Andropov je Ščelokova odmah penzionisao. A mene je, pošto je i mene mrzeo i želeo da me nekako ponizi, oslobodio dužnosti predsednika KGB SSSR-a i postavio za glavnog milicionera u zemlji. Pa šta? Preživeo sam. Bio sam ministar MUP-a do 1985.godine. Radio sam pošteno, sa puno dobre volje. Kao i na svim prethodnim visokim položajima i u KGB Ukrajine, i u KGB SSSR-a, za sve godine mog službovanja nisam uzeo ni paru mita. Živeo sam od plate i samo od nje.

Dužnosti ministra unutrašnjih poslova SSSR-a me oslobodio tek Mihail Gorbačov – još jedan  plaćenik i đak Andropova, koji je na kraju krajeva i završio posao koji je započeo njegov učitelj – rasturio je Sovjetski Savez i ostavio da se stranci rugaju  našoj Otadžbini koja je nekada bila Velika.

Bilo bi interesantno i da čujemo kakvo je vaše mišljenje o Vladimiru Ščerbickom.

Ja sam uvek imao jako dobre odnose sa Vladimirom Vladimirovičem, i kad sam radio u Kijevu, i kada sam prešao u Moskvu.

On je bio veliki čovek. Mnogo je učinio za Ukrajinu. Sećam se kako je pred Brežnjevom on od Andropova branio ukrajinske pisce. Sa nekima od njih on je bio blizak prijatelj, pozivao ih je kući. Ponekad su on i njegova žena Rada Novu godinu dočekivali zajedno sa piscem Pavlom Zagrebeljnim i njegovom ženom Elom.

Bio sam šokiran kada sam čuo da se Ščerbicki ubio. Mada se nije trebalo čuditi: uništeno je sve ono za šta je živeo, a osim toga – on se jako nervirao zbog Černobilja.

A da li vi imate sada prijatelje? Ne osećate se nimalo usamljeni?

Na žalost, neki moji prijatelji su već umrli, a ima ih koji su počeli da služe Americi. I prijateljstvo je iščezlo. Tužno. Šta vi mislite zašto je u Ukrajini tolika mržnja prema Rusiji? Amerikanci dele milione, samo kako bi mržnja prema Rusima bila sve veća. A oslanjaju se ne samo na ljude, osetljive na dolar, već i na nedovoljno obrazovane mlade ljude, ali, na moje veliko ogorčenje – i na neke moje bivše kolege.

Da, uglavnom na neke potpuno nemoralne tipove koji su u svoje vreme služili u Petoj upravi KGB-a, koji su smeštali u zatvore disidente i za to bili nagrađivani, a sada se bore za rehabilitaciju ukrajinskih fašista iz OUN-UPA i divizije SS „Galičina“.

Pa u tome je stvar. Ja sve razumem, ali shvatite i vi mene: meni kao bivšem rukovodiocu državne bezbednosti jednostavno nije zgodno da govorim o tome.

Vitalije Vasiljjeviču – a kako je sa današnjim rukovodstvom Rusije, da li komunicirate sa Putinom? Da li se vaše iskustvo danas koristi?

Putin je dolazio kod mene. Tu je sedeo, u toj fotelji u kojoj ste danas vi. Na žalost, Putin i njegov tim mene smatraju za previše starog za povratak u službu. A lični odnosi su nam jako dobri. Mi komuniciramo.

Organi državne bezbednosti Rusije vas, naravno, ne samo da čuvaju, već vas i kontrolišu.

Poslužite se, poslužite… Popite i gutljaj vodke…

Izvor: Fond Strateške Kulture