Obzorje diktature

Jednom sam, ne sećam se u kom članku, napisao da evro-atlantski svet ubrzano tone u diktaturu ili, da preciznije kažem, u strahovladu. Jedan od razloga, koji su vidljivi na površini zbivanja je i to što su mogućnosti kontrole dostigle titanske razmere, zahvaljujući usponu tehnologije. Onaj ko je, samo da jedan primer navedem, u stanju da prati vašu kreditnu karticu, informisaće se o vašim životnim navikama (obilaženje strip-barova, na primer, ili kockarnica), o vašem zdravstvenom stanju (koje lekove kupujete u apoteci), čak i o vašim hobijima. Još gore stoje stvari u oblasti korespodencije, čija je tajnost, istina, zagarantovana ustavima, ali je ograničena tako brojnim zakonskim i podzakonskim aktima, da je ustavna zaštita sasvim obesmišljena.

Tajne službe imaju, dakle, u dane naših života, na raspolaganju tehnički instrumentarij o kome Staljin i Gebels nisu mogli ni da sanjaju. Da ničeg drugog nema, da je samo spoj tajnih službi i tehnologija u igri, diktatura se ne bi mogla izbeći. Možete li da zamislite policajca koji ne bi gurnuo nos u nečiji život i privatnost?

Stvari, međutim, stoje i mnogo gore. U klasičnoj, pomalo zastareloj strahovladi staljinističkog tipa, krug potencijalnih počinilaca krivičnih dela je ipak bio ograničen. Ubice, lopovi, silovatelji i ostali kriminalci, pa čak i politički progonjenici, bili su obuhvaćeni krivičnim zakonikom, koji se kretao u okvirima klasičnih prava i sloboda čoveka i građanina, što će reći da su se znala pravila igre. Maksimalne procene o broju političkih zatvorenika u SSSR-u, od 1936-te, do 1953-će, govore o deset miliona logoraša. To je, otprilike, 4-5% stanovnika tadašnjeg SSSR-a. To nikako nije mali stepen represije, narotiv, ali je, čak i u takvim režimima, bilo jasno šta se mora raditi, da se progon izbegne. Ono, čemu u susret idemo, neće se moći izbeći, jer će, zbog prirode modernog zakonodavstva, broj počinilaca krivičnih dela praktično izjednačiti sa brojem stanovnika. Uzrok tome je zaštita novih, savremenih prava, koja potpuno potiskuju klasična građanska prava, poput prava na život, rad, zatim prava na tajnost korespodencije, pravo zbora i dogovora itd.

Da uprostim: koliki procenat roditelja je dodirivao polne organe svoga deteta dok ga je kupao? Reći ćete, naravno, da je to sasvim normalno i da u tome ničeg lošeg nema, kao i što nema. Ali, nije na vama da cenite, nego na centrima za socijalni rad i tužilaštvima. Jeste li nekad dali detetu po dupetu, da ne bi diralo kablove, ili da prekinete njegovo divljanje, koje ga dovodi u opasnost? Jeste li viknuli na dete? E, da znate da ste počinili delo zbog koga vam se može izreći kazna i oduzeti dete. Pripalili ste šamar ženi, tokom žučne rasprave? Vikali na nju?

Pa… zbogom porodice, zdravo alimentacijo! Za one koji nisu u bračnim, ili porodičnim relacijama, smišljeno je nešto drugo: neoprezno izjavite da slabo trpite homoseksualce, ili odvalite nešto u vezi s bojom kože i…“izazivanje verske i rasne mržnje“… blabla…  “diskriminacija“… blabla i – eto dela!

Dok su Staljin i Tito, Hitler i Atila Bič božji od podanika tražili da urade nešto što čovek ipak može, da ne laje, na primer, protiv vlasti, koliko sutra, a zapravo i danas, režimi će tražiti ono što ne možete, ono što je protiv ljudske prirode, a to je da otrpite baš sve i baš svakog. Onda ste trpeli diktatora, danas morate i pedere, i transvestite, i dečje divljanje, i… spisak se polako širi, dok ne obuhvati sve sfere vašeg života, dok vam ne uđu u kuhinju, krevet, špajz …

Posebna priča su „makaze“ u koje vas zakon dovodi. Ako si udario dete po dupetu, da ne pipa što za pipanje nije, oduzeće ti ga jer si nasilnik. Ako ga pustiš da se igra nožem, jer ne možeš ni da se prodereš na njega, pa se ono poseče, oduzeće ti ga zbog zanemarivanja. Iz ljudskog ponašanja će iščeznuti svaka orijentacija. Nećemo znati šta da činimo.

Naravno, 95% ovih „krivičnih dela“ će biti tolerisano, ne mogu svi na robiju, ali će predmeti protiv svakog od nas stajati u nekoj fioci i bićemo konstantno predmet ucene od strane policije i tužilaštva, što će nas dovesti u duševno stanje vanbračnog deteta ovce i potkazivača, jer ono iz fioke može lako da se pretvori u robiju, ili oduzimanje deteta, ako nismo kooperativni, ili nismo savršeni podanici.

Smisao, onaj konačni smisao strahovlade, nije u tome da se panično bojite da ne učinite krivično delo, već saznanje da ste sigurno počinili delo, a da samo od vlasti zavisi da li ćete nadrljati. Ajde da se ne lažemo: koliko nas ima da ni jedno od ovih dela nismo počinili? 2%? 3%? Niko? Svi ćemo, i to vrlo brzo, biti „počinioci“, sa debelim dosijeima. Zločin se neće moći izbeći. U daljoj fazi strahovlade, ne samo da nećete smeti ništa loše da kažete o LGBT populaciji, već ćete biti obavezni da im u susret izađete kad vam nešto potraže. Mislite da je preterano ovo što kažem? Setite se koliko su prava vezana za seksualno opredeljenje napredovala za samo dvadeset godina. Da li ste, neke tamo 1990-te, mogli da sanjate da će dovde dogurati?

Svi delikti protiv nekave izmišljene, pa čak i stvarne mržnje, nisu izmišljena da bi se u ljudskom rodu povećala ljubav, jer to i nije moguće, već su sami produkt mržnje prema ljudskoj prrirodi onakvoj kakva jeste. Mržnja će se samo povući u dubinu, neće nestati, naravno, i umesto da se prazni u malim dozama, javljaće se u eksplozijama.

Dete, koje gajite, biće mali tiranin, koji će vam krv posisati, a vi nećete smeti ni nervozno da ga pogledate. Na kraju ćete zaključiti, za samo dvadesetak godina od danas, da je najbolje decu nemati a, bogami, ni ženu, jer su samo izvor problema. Za nekoliko godina ćete i Adu Ciganliju morati da zovete Ada Romalija, da se neko ne uvredi, pa da fasujete mesec-dva Padinjaka. Ili ćete, u društvu, neoprezno izjaviti (ne kao nekad, da je Staljin nevaljalac, ili Tito mason) da je vaša žena, recimo, lenja, ili da niste posebno srećni što vam je komšija peder. Diktatori vam to nisu branili da kažete, nova strahovlada će vas odrati zbog diskriminacije. Istina, za razliku od starih vremena, vlast ćete smeti da kritikujete i to samo dotle dok galamite na one za koje mislite da su vlast. Kad pomenete one koji vlast zaista jesu, nadrljaćete.

Dok se ispod površine odvijaju ove tektonske promene u društvu, dok nam se strahovlada, kakve u istoriji nije bilo, nadvija nad životima, plitki umovi će se i dalje iscrpljivati u tome da li je srpskije reći „srBski“, ili je srbskije reći „srpski“, da li ćirilica odmara oči, da li su partizani ubijali Nemce, ili su to radili četnici; iscrpljivaće se u što rigidnijem tumačenju pravoslavlja, u nadgornjavanju ko je veći patriota i pravoslavac, u besmislenom putovanju u Jevropu, u progonu veštica i jeretika i u još mnogim drugim glupostima. Od vrištanja mediokriteta, niko pametan neće moći reč da kaže.

Instinkti krda, a oni uključuju i strah, jesu jaka tačka gospodara naših sudbina. Da nas ne bi proganjali, da vas ne bi hapsili, pristajaćemo na pravila igre, koju nismo birali. Opet, ako nas baš pritisnu, a hoće, oduprimo se tako što ćemo upravo hteti da odemo u zatvor, što ćemo odbaciti strah i suočiti ih sa tim da ne mogu da progone čitav narod, ako se taj narod ne boji. Gde su im toliki zatvori, gde toliki domovi za oduzetu decu? Oni nemaju opipljiv instrument; njihova jedina snaga je naš strah. Kafka nam kuca na vrata…

Izvor: Vaseljenska TV