Od gašenja državne agencije do gašenja države

Nerazumno gašenje državne novinske agencije Tanjug je i znak gašenja države Srbije. To je još jedan dokaz u kojoj meri aktuelna vlast u Srbiji i politička elita, koja je njen deo, ne razumeju, a mnogi i ne znaju šta jednu državu čini državom i šta su ključne poluge državne infrastrukture. Gašenje Tanjuga je, nažalost, samo još jedno zabrinjavajuće upozorenje na šta je sve spremna demokratski izabrana vlast u Srbiji i kakva sudbina ustvari očekuje i ono malo što je preostalo od države.

Zvanična verzija, ustvari izgovor, je da se država Srbija povlači iz medija, a privatizacija agencije nije uspela. I agencija je jednostavno ugašena i izbrisana iz papira, ona više ne postoji. Kako se to moglo dogoditi?

Ministarstvo kulture, znači vlada Srbije, kaže da je tako po zakonu jer niko nije hteo da kupi Tanjug. A sve to unutar zvaničnog narativa o demokratizaciji društva i evropskih integracija Srbije. Zvanični evropsko-demokratski narativ u Srbiji je prepun obmana, laži i gluposti, ali slučaj gašenja državne novinske agencije je i u toj ravni ekstreman.

Prvo, ne postoji ni jedna jedina država u Evropi, pre svega u Evropskoj uniji (EU), koja nema državnu novinsku agenciju. Svaka, naravno, prema svom mestu i mogućnostima, ali državna novinska agencija postoji u svim zemljama. A ta Evropa, ta EU, je navodno, kako tvrde vlasti u Beogradu, uzor Srbiji. U početku euforije neoliberalnog modela savremenog društva, početkom 90-tih godina prošlog veka, tri države EU i Evrope su doduše ugasile svoje nacionalne novinske agencije. Prve su to uradile Belgija i Norveška. Ali nije prošlo ni godinu dana, shvaćena je greška i ponovo su osnovale svoje agencije. Onda je Mađarska, u to vreme pokusni kunić i šampion neoliberalizma, ugasila svoju novinsku agenciju MIT, koja je u toj zemlji osnovana još 1882. godine. Ali već posle godinu dana je vraćena državna agencija.

KAKO TO RADI ROJTERS

Čak i Velika Britanija, koja i dalje po svetu i kod kuće promoviše neoliberalni pogled na svet, ima svoju državnu novinsku agenciju, Press Association, PA. Ta agencija radi po istom principu kao i Tanjug u vreme druga Tita, i to i dan-danas, i niko ne razmišlja o njenom ukidanju. I samo se Srbija, posle svih tih iskustava na koje bi valjda, kako se tvrdi sa najvišeg mesta u Beogradu, trebalo da se ugledaju građani Srbije, opredelila da ugasi svoju državnu agenciju. I to po zakonu koji su pisali bezimeni instruktori sa Zapada i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). I to oni koji dolaze iz zemalja koje i dalje imaju državne novinske agencije i ne razmišljaju o njihovom ukidanju. Naprotiv, šire ih.

Novinska agencija je izuzetno važan ali i veoma skup posao. Nikada proizvodnja vesti, i kada ih ima i kada ih nema, nije jeftina, ali je važna. I zato u svetu i nema privatnih novinskih agencija koje nešto znače. Jednostavno, samo država može da finansira taj posao. Postoji jedna privatna novinska agencija – i to je Rojters, koji se sada zove Tompson Rojters. Ali akcionari te agencije su i neke države, koje onda preko svoje infrastrukture finansijski pomažu i obezbeđuju poslove, pa se o njenom privatnom vlasništvu može govoriti kao hibridu. Na primer, Velika Britanija je preko svoje državne agencije PA jedan od suvlasnika Tomson Rojtersa. Već nekoliko godina je vlasnik sa većinskim pravom odlučivanju u toj agenciji porodica Tomson iz Kanade, koja se obogatila izdavanjem besplatnih telefonskih imenika i svojim bliskim vezama sa Vašingtonom i Londonom.

Postoje, naravno, i mnoge male privatne novinske agencije, koje, međutim, nisu važne i služe interesima određenih interesnih grupa ili nekih država, i to jedno vreme i onda nestaju. Agencija je skup posao i nema tog tržišta koje može da ga isplati.

Tako i u Srbiji postoje dve privatne agencije – Beta i FoNet – ali i one opstaju zahvaljujući donacijama sa Zapada i poslednjih godina pomoći iz budžeta Srbije. Te agencije rade i imaju svoj servis i predstavljaju važan doprinos informativnom prostoru Srbije i informisanosti njenih građana, ali priroda tog posla je da se ne može živeti samo od prodaje vesti. To je jednostavno tako. Nije zato ni čudo što niko nije hteo da kupi Tanjug. U početku je bilo zainteresovanih koji su lobirali da se proda agencija, ali sve je propalo kada se shvatilo da zgrada Tanjuga na Obilićevom vencu u centru Beograda nije u vlasništvu agencije, nego države Srbije. I onda zašto bi neko kupovao Tanjug ako nema zgrade.

Državna novinska agencija je, po definiciji, deo, i to veoma bitan deo, državne infrastrukture. Drugo je pitanje kakva agencija je prikladna svakoj državi, pa tako i Srbiji, ali njena definisanost, njena priroda, nije nigde do sada dovedena u pitanje. Treba li podsetiti da su, na primer, i Slovenija i Hrvatska prvo započele borbu za državnost osnivanjem svojih državnih novinskih agencija – STA i HINA. Te su države danas članice i EU i NATO, ali još imaju te svoje državne agencije. Verovatno su to naučile od nekadašnje socijalističke Jugoslavije, koja je nekoliko dana pre sopstvenog proglašenja 1943. godine u Jajcu osnovala novinsku agenciju Tanjug.

A DA PRIVATIZUJEMO I MINISTARSTVO ODBRANE?

Na neki način, bez državne novinske agencije jedna država i nije država. Privatizovati državnu novinsku agenciju je, na primer, ravno privatizaciji nekog ministarstva, recimo, ministarstva odbrane ili spoljnih poslova. To je, naravno, besmisleno, ali to se desilo u Srbiji. Ustvari, bio je pokušaj privatizacije, pa je posle neuspeha agencija jednostavno ugašena.

Ovaj neobičan slučaj istovremeno svedoči šta aktuelna vlast Srbije misli ne samo o svojoj državi nego i o pravima svojih građana. Pravo na informaciju je deo korpusa ljudskih prava i to pravo je država obavezna, dužna, da obezbedi i štiti. U uslovima privatizovane štampe i većine medija, pravo na informaciju može da obezbedi samo državna agencija, koja radi i danju i noću, i pod bilo kojom vladom. U Srbiji doduše postoje državni radio i televizija, ali ko će da hrani te medije. To može samo državna novinska agencija. Drugim rečima, gašenjem državne novinske agencije u Srbiji su ugrožena i ljudska prava, čiji je deo i pravo na informaciju.

Gašenje Tanjuga je ustvari deo šireg koncepta, koji je na snazi u Srbiji: rušenja države preko uništavanja informativnog prostora. Lokalni državni mediji se gase ili prodaju onima koji će ih kasnije ugasiti, a sve pod izgovorom evropskih integracija. To je velika obmana. U celoj Evropi, pre svega u vodećim zemljama, državne radio-televizije imaju širom zemlje u većim centrima svoje lokalne podružnice, lokalne radio i televizijske stanice. To čini kičmu informativnog sistema jedne zemlje i, naravno, integrativni su deo bezbednosno-odbrambene kulture, onoga što se u bivšoj Jugoslaviji nekada zvalo opštenarodna odbrana i civilna samozaštita. To su državni poslovi i privatni mediji ih ne mogu obavljati onako kako interes i države i građana zahteva. U Srbiji se sve to radi pod izgovorom da država „mora da se povuče iz medija“.

Ko je to rekao da mora. Tačno je, međutim, da ne mora ili tačnije ne mora iz svih. To je u Srbiji, pored svega, i obmana, jer država je još uvek vlasnik radio-televizije, i treba da bude, kao i surogat suvlasnik nekih vodećih listova. Uz to, svaka zemlja je specifična i svaka zemlja svoju infrastrukturu kroji prema sopstvenim uslovima, pa tako i Srbija.

Zato je gašenje Tanjuga, i to na tako bahat način, veoma loš znak za Srbiju. Jednog dana će, naravno, neka druga vlast biti primorana da obnovi državnu agenciju pod nekim drugim imenom i sa nekim drugim ljudima, ali Srbija nije u poziciji da sebi dozvoli toliko gubljenje vremena.

Izvor: Novi Standard