Od spinovanja do „“EU-Balkanije“

Poseta Džozefa Bajdena Beogradu i Prištini u medijima zvanične Srbije bila je praćena skrivanjem onoga što se dogodilo i izvrtanjem činjenica, a sve kako bi se ubrzalo rađanje nekakvog „Zapadnog Balkana“ kao kolonijalnog priveska Brisela i Vašingtona.

Najpre, režimski mediji zatrpali su ponižavajuće elemente Bajdenovog pohoda na Srbiju (nešto od toga je objašnjeno na FSK). Da li je, recimo, iko od velikih glasila – od RTS, preko Pinka, do Politike, analizirao zašto se američki potpredsednik nije, u skladu sa uobičajenim diplomatskim protokolom, poklonio srpskoj državnoj zastavi? I zašto je taj isti Bajden, sutradan, uredno savio glavu pred „kosovarskim“ barjakom?

Takođe, da li je bar jedan od režimskih medija analizirao zašto je srpski protokol, sa stanovišta uobičajene diplomatije, sasvim bespotrebno, dočekao „hlebom i solju“ čoveka koji je prethodnih četvrt veka govorio najružnije reči o Srbima i o Srbiji? Molim čitaoce FSK da pogledaju ovaj izbor Bajdenovih antisrpskih iskaza i da se sopstvenim ušima i očima uvere šta je o nama govorio.

I sada Srbija tog osvedočenog „kosovarskog“ lobistu i vatrenog zagovornika vojnog napada na Srbiju „još od 1992. godine“ – dočekuje hlebom i solju?! Bizarno.

Konačno, ako izuzmemo tek jednog autora iz Politike, možemo se zapitati koji je naš veliki medij objasnio srpskoj javnosti da li se Bajden stvarno, kako su požurila da prenesu neka glasila, „javno izvinio“ Srbima za agresiju SAD na Srbiju 1999. godine. A ta agresija je, samo da podsetim, uključivala, kako ratni zločin protiv mira, tako i ratni zločin protiv civilnog stanovništva ili je posredi bilo tek diplomatski niže rangirano saučešće pojedinačnim i slučajnim („kolateralnim“) žrtvama NATO „kampanje“? A ovo drugo znači da je bombardovanje Srbije 1999. godine za „naše prijatelje iz SAD“ i dalje etički čisto i politički opravdano.

No, tačno onoliko koliko su, u režimskim medijima, Bajdenove diplomatske brljotine po Beogradu bile prikrivene, toliko su, istovremeno, njegove diplomatske poruke, izrečene u Prištini, krivotvorene. Državna agencija Tanjug objavila je vest da je „potpredsednik SAD Džozef Bajden zapretio danas u Prištini političkim liderima Kosova da omoguće formiranje Zajednice srpskih opština na Kosovu ili će, kako je poručio, Priština izgubiti podršku SAD“. Vest je, zatim, doslovce preneta u svim velikim srpskim medijima, uključiv i Dnevnik RTS.

Međutim, Bajden tako nešto uopšte nije rekao. To se čak vidi i na snimku Bajdenove izjave u Dnevniku RTS. Samo je, zapravo, istoga dana „kosovarski predsednik“ Tači upozorio da će „bez formiranja Zajednice srpskih opština Kosovo ostati zanemareno od SAD i ostatka sveta“. Tači je to rekao u sklopu borbe protiv ekstremističke opozicije u kosovarskoj „skupštini“. Sam Bajden tako nešto nikada nije izjavio.

Da nije reč o greškama u izveštavanju moglo se videti i u analitičkoj emisiji RTS o poseti Bajdena Beogradu i Prišitni. U njoj, gle čuda, nijedna od gore navedenih kotroverzi nije ni spomenuta, a kamoli kritički analizirana (osim, tek uzgred i maglovito, Bajdenovog „izvinjenja-saučešća“). Vrhunac je, bar kad su režimski mediji u pitanju, bila „analiza“ jednog od glavnih „patriotskih“ ideologa režima, po kojoj su se „Bajdenovim dolaskom nad Beogradom promolili prvi zraci multipolarnog sveta“, te da nam je njime naš premijer obezbedio još „20 godina mira“.

Najgore je što je tim Tanjugovim spinovanjem o naređenju Vašingtona Prištini da mora ustanoviti ZSO podgrejana lažna slika u našoj javnosti o ZSO kao o „velikom diplomatskom dostignuću“ režima. No, svako ko pročita štivo briselskog sporazuma o ZSO (Association Community of Serb majority municipalities in Kosovo – general principles/main elements), videće da ZSO nema ništa što opštine već nemaju po zakonima „Republike Kosovo“ (RK). ZSO, ne samo da nema ovlašćenja u oblasti zakonodavstva, već nema ovlašćenja ni u sferi izvršne vlasti. Štaviše, ZSO nije ustavna kategorija RK, već se uspostavlja običnim aktom vlade RK. ZSO, formalno, ima predsednika, zastavu i grb, ali njih ima i svaka opština. Pri tome, ZSO nema čak ni izbore za skupštinu ZSO (nju čine opštinski odbornici ZSO po položaju), pa tako ZSO ima slabije demokratske institucije čak i u odnosu na običnu opštinu na Kosovu.

Briselski sporazumi 1 i 2 zapravo su pre bili uspeh Prištine i njenih inostranih patrona, kojim je vlada Srbije priznala da se na teritoriji Kosova primenjuju samo ustav i zakoni RK. Time se Beograd faktički odrekao stvarnog suvereniteta nad Kosovom, prepustivši tamošnje Srbe da se nadalje, kako znaju i umeju, sami snalaze. No, kako albanska ekstremistička opozicija na Kosovu nije želela da Srbima da čak ni tako praznu institucionalnu ljušturu kakva je ZSO, zvanična Priština minirala je Brisel 1 i 2, pa se danas u režimskom Beogradu borba „za jedno suštinsko ništa“, kakva je ZSO, predstavlja kao natčovečanski napor premijera i vlade.

Uporedo s tim „diplomatskim uspesima“ naše vlade, srpska javnost bila je zatrpana vestima o akciji jačanja „privrednih i saobraćajnih veza“ na liniji Beograd-Priština-Tirana. Sa pompom je propraćena poseta predsednika Privredne komore Srbije, Marka Čadeža, Prištini, koja je predstavljena kao saradnja dve ravnopravne države i njenih institucija – PKS i PKK. U vesti je posebno naglašeno da su predsednici PKS i PKK „predstavili svoje aktivnosti američkom, britanskom i italijanskom ambasadoru u Prištini“ (?!), te da je reč o delu inicijative, podržane od strane Brisela i Vašingtona, da se uspostave čvrste veze između privrednih komora „Zapadnog Balkana“ – što je ime kojim se u ovdašnjim kolonijalnim medijima nazivaju BiH, Srbija, Crna Gora, „Kosovo“, Makedonija i Albanija.

U istoj vesti saopšteno je da predsednik PKS putuje i u Albaniju, gde će se sresti s premijerom Edijem Ramom, a sve „u sklopu priprema za organizaciju Poslovnog foruma Srbija-Albanija, koji će se održati 14. oktobra u Nišu“. Onda je ubrzo objavljeno da će u oktobru, u Nišu, ne samo biti poslovni forum, već da će tada „Vlade Srbije i Albanije održati zajedničku sednicu u Nišu, uz prisustvo predstavnika Prištine“, pri čemu će glavna tema biti i „izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač“.

Za taj put u vesti je rečeno „da je za Srbiju veoma značajan“, te da je „bio i u fokusu sastanka u Beču prošlog leta, na kojem su bili Vučić, Rama, Isa Mustafa, kao predstavnik Prištine, predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj, Suma Čakrabarti, evropski komesar za proširenje, Johanes Han i šef austrijske diplomatije, Sebastijan Kurc“. U vesti se saopštava i da je „srpski premijer tada rekao da je to jedan od najvažnijih projekata za Srbiju“.

Da se srpska javnost ne bi mnogo pitala zašto je za Srbiju odjednom postao prioritet auto-put do Tirane, a ne do Užica ili do Kragujevca, pobrinuo se, hitro, uvodničar Politike u komentaru svojstvenog naziva „Pravi put“. Tu je objašnjeno da svaka kritika tog puta dolazi od nazadnih duhova koji su za rat, a ne za mir, te da će taj projekat najvećma finansirati Brisel. Uvodničar se, slučajno, nije setio da pomene da je auto-put „Beograd–Južni Jadran“, na zvaničnom sajtu Vlade predstavljen kao „najkraća veza Mađarske i Rumunije preko Srbije sa Albanijom i južnom Italijom“ – Srbija je tu tek prolazna deonica strateškog povezivanja istočnoevropskih i mediteranskih NATO zemalja drumskim koridorom, značajnim zbog konflikta s Rusijom.

Ovo „ubrzanje radova“ na povezivanju Srbije, „Kosova“ i Albanije samo je, kao što smo videli, deo briselskog i vašingtonskog projekta stvaranja „jedinstvenog privrednog prostora Zapadnog Balkana“. U analizi, nedavno objavljenoj na Sputnjiku, kaže se, čak, da SAD „guraju“ u Briselu plan po kome bi, navodno, zemlje „Zapadnog Balkana“ bile vrlo brzo primljene u Evropsku uniju, ali kao „B države“. One bi, naime, činile jedinstveni privredni prostor, povezan sa EU, ali kao B-države ne bi imale pravo glasa, niti uticaj na odluke „prave“ EU. S druge bi strane „imale obavezu da slede zajedničku spoljnu politiku Unije“ i zajedničku bezbednost (čitaj: integrisanost u NATO).

Tako vidimo konture velike manipulacije – preko spinovanja o „našim prijateljima iz SAD“ koji su nam se „izvinili za NATO bombardovanje“, „diplomatske borbe da se Priština urazumi i prizna ZSO“, i „prioritetnog auto-puta do Tirane i Drača“, dolazimo do projekta konfederacije šest balkanskih država-teritorija „koja će kao regata ući u EU i NATO“. O tom projektu je još pre tri godine dokumentovano pisano na sajtu FSK, ali izgleda da je ta zamisao posle bregzita oživljena i dobila na zamahu.

Naša zemlja se tako, bez ozbiljne javne debate i uz neprestano skretanje pažnje i izvrtanje, izgleda, gura u nekakvu lokalnu (polu)kolonijalnu strukturu. U toj strukturi – predvorju EU, Srbija može ostati večito i biti uvek u manjini – baš kao što je bila i u postbrionskoj Jugoslaviji. Da li je probriselski „Zapadni Balkan“ zaista „dobro shvaćeni srpski interes“?

Izvor: Fond Strateške Kulture