Од Заштитног корпуса до Војске Косова

Проблем формирања Оружаних снага Косова поновно је актуелизован доласком у Београд помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију, Веса Мичела. Он је донео поруку да САД подржавају стварање косовске војске. Пре нешто више од годину дана, ситуација је била другачија и САД су тада стопирале измене косовског устава којима би се омогућило стварање тамошњих оружаних снага.

Позивање Србије да не постоји ниједан правни међународни акт који може да оправда формирање Оружаних снага Косова – како је објаснио председник државе Александар Вучић и најава да ће се Србија томе супротстављати – само је једна у низу изјава за домаћу употребу; она ће после пасти у други план, причом о „победи“ оствареној добијањем Заједнице српских општина (ЗСО). Вучић је рекао и да је међународне и званичнике Европске уније позвао да му покажу „један једини папир на основу ког се формирају оружане снаге Косова, а да то има потпору у међународном праву“.

„Не постоји и не може да га измисли нико, ни у САД, ни у Европској унији. У складу с војнотехничким споразумом из Куманова, никакве војне снаге Косова не могу да постоје, само КФОР може да постоји“, истакао је Вучић.

И он је ту у праву, али је пренебрегао једну „ситницу“ – на Косову је деловао Косовски заштитни корпус, који је потом прерастао у Безбедносне снаге Косова, а ниједне од тих формација нема ни у Војнотехничком споразуму из Куманова, нити у Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Србија је преко тога олако прешла, мада то не треба стављати на душу Вучићу, јер није тад био на власти. Но, све околности говоре да се ни он неће понашати другачије од претходника. Само је питање на који начин ће јавности објаснити то што се десило.

РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИК

Вучићеве тврдње да ће се и даље супротстављати формирању косовске војске, те да је то јасно пренео Мичелу, такође су за домаћу употребу и на њих ће сви заборавити кад телевизија Пинк и гласило „Информер“ почну „бомбардовати“ јавност вестима о неким „новим победама“ Вучићеве политике. А да се ствари крећу у правцу формирања Оружаних снага Косова, говори и Вучићева опаска на тој конференцији за новинаре 17. марта – најављеној у режимским медијима као „обраћање нацији“ – када је позвао косовске Србе „да не учествују у формирају војске Косова“, успут обелоданивши да „власти у Приштини иду по српским срединама и поткупљују српске младиће да би ишли у њихову војску“. „Не могу сада да вам причам све…“, рекао је он.

Косовски председник Хашим Тачи одавно је рекао да му је циљ да у Оружаним снагама буде најмање десет одсто Срба и, судећи по оном што се десило са Косовском полицијском службом и Безбедносним снагама Косова, то ће лако остварити. Наиме, одзив Срба за те две формације био је задовољавајући – примљено их је онолико колико је пројектовано. Имати сигурну државну плату и посао на сиромашном Косову, прилика је коју преостали тамошњи Срби неће одбити. „Патриотизам се не сипа у тракторе“, лепо је својевремено констатовао господин Драган Марковић Палма.

Да Србија неће дозволити стварање косовске војске, стално понавља и Вучићев телал и трбухозборац Александар Вулин, посебно откако му је „врховни командант“ ставио мораторијум на вербалне нападе на Хрватску. Пошто је Вулина тешко препричати, посебно кад је инспирисан неком темом, најбоље је пренети званично саопштење Министарства одбране у коме се преносе његови ставови по неком питању. Овако је 17. марта изгледао његов одговор на (наручено) новинарско питање о формирању оружаних снага Косова:

„Веома сам захвалан Русији на принципијелном ставу о формирању такозване Војске Косова, као и уопште односу Русије према КиМ, територијалном интегритету и суверенитету Србије и подршци за све наше спољнополитичке приоритете. Нису ни све земље НАТО за формирање војске на КиМ, нису за то ни све земље Европске уније, јер разумеју да формирање некакве илегалне војне организације на КиМ може да угрози мир и стабилност читавог Балкана. Појава наоружаних група људи који ће себе представљати као војску, а којима командују људи који тврде да ће ‘стићи до Ниша’ и којима командују, или би командовали људи који су врло често оптужени за најстрашније ратне злочине, не може бити допринос миру и стабилности у региону.

Србија је одлучно против Војске такозване Републике Косово и учинићемо све што можемо да то такве паравојске не дође. Која је сврха те војске на простору на коме се налазе хиљаде најобученијих припадника КФОР-а из изузетних армија, добро опремљених и којима се добро командује? Како ће некаква нова формација учинити оно што не могу све те хиљаде припадника најбољих војски света? Како ће некаква војска којом командује Агим Чеку омогућити мир на Косову и Метохији и од кога ће бранити ту јужну српску покрајину? Од Србије чији је део, од КФОР-а на том простору или од Срба на КиМ“, запитао се министар одбране Александар Вулин и затражио од међународне заједнице и Европске уније да заузму подједнако гласан став када је у питању формирање војске на простору јужне српске покрајине, „противно Резолуцији 1244, националном и међународном праву“.

Пошто се сваком добром говорнику у изливима логореичности поткраде и нека грешка, то се десило и Вулину 19. јануара када је изјавио да је „Бриселски споразум више него јасан и да север нико не може да преузме, да такозвана војска Косова не може да се појави на северу Космета“. Што довољно говори да су и у државном врху Србије свесни да је формирање те војске неминовност, јер иза тога стоје САД. Да је тако и да „сила Бога не моли“, довољан пример је одредба Резолуције 1244 по којој Србија добија право да на Косову има до 1.000 припадника војске и полиције, који би, поред осталог, штитили манастире и културна добра. Од 1999. до данас то се није десило, та ствар није ни поменута у Бриселском споразуму, нити је сад потенцирају Вучић и Вулин у својим наступима где препричавају шта су рекли званичницима САД, НАТО и ЕУ.

СТАЊЕ НА ТЕРЕНУ: Слободан Милошевић је у изборној кампању 2000. године, 1. септембра, уприличио представљање и вежбу те јединице (није лично присуствовао) назване Трећи (Косметски) одред, састављен од 999 припадника тадашње Војске Југославије и Посебних јединица полиције Србије на полигону Петрово бојиште код Пирота. Као Милошевићев лични изасланик, тадашњи начелник Генералштаба генерал-пуковник Небојша Павковић предао је заставу Одреда команданту генерал-пуковнику Момиру Вукадиновићу. Вукадиновић је пензионисан 2001. године, а већ тада је новинарима који су присуствовали представљању било чудно како то да генерал-пуковник буде на формацијском месту ранга мајора или највише потпуковника. Да је у земљи Србији све могуће, показало се 14 година касније, када је тадашњи премијер Вучић начелника Генералштаба Љубишу Диковића, генерала (четири звездице, највиши чин у Војсци Србије) послао, иако није имао уставну надлежност за то, да командује одбраном насипа на Сави у Шапцу и тако га свео на ниво командира чете или максимално команданта батаљона.

Што се тиче Оружаних снага Косова, њихово формирање је заиста у току, бар што се тиче ширења организацијске структуре постојећих Безбедносних снага Косова и повећања броја људства. Према информацијама из обавештајних извора, ради се на формирању додатна три батаљона од по 700 војника (ојачани батаљони, у односу на исте формације у Србији и земљама окружења). Ти батаљони били би смештени у Приштини, Пећи и Гњилану. Иначе, постојеће Безбедносне снаге Косова имају 2.500 припадника и још 800 у резервном саставу. Тај број, плус 2.100 из нових батаљона и додатном командном структуром, приближава се броју од 5.000, којим су баратали приштински медији. Оружане снаге Косова имале би, према истим изворима, око 3.000 резервиста.

Тај број није мали, посебно ако се има у виду да припаднике војске треба плаћати, а да је косовски буџет поприлично „шупаљ“. Али циљ је створити, с једне стране, социјални мир, а с друге „заокружити“ државност Косова, јер је постојање војске један од стубова те државности. Да је број преобиман, посебно у извесним условима даљег присуства међународних снага, довољно је упоредити са бројем војника у Црној Гори, која их има 1.950 – од тога 288 офи¬ци¬ра, 832 под¬о¬фи¬ци¬ра, 591 вој¬ни¬ка по уго¬во¬ру и 239 радних ме¬ста за ци¬вил¬на ли¬ца. Да ли Косову у пракси треба 5.000 припадника војске – не треба, али им је и те како битно из пропагандних разлога. До промене Устава које би то омогућиле свакако ће лако доћи, чим су САД скинуле досадашњи вето за то.

Свим активностима везаним за формирање Оружаних снага Косова, према српским обавештајним изворима, координира председник парламента Кадри Весељи, који слови за главног човека ЦИА на Косову. Да је то тако, потврђују и наступи српских званичника, од Вучића наниже, који за Весељија тврде да је „господар Косова“, али нико од њих не помиње да је експонент ЦИА. Очигледно знају да се тој служби не ваља замерати. Косовске формације, према Резолуцији 1244, не могу да имају тешко наоружање, већ само пешадијско и митраљезе на оклопним возилима. Али оног тренутка кад се формира војска, те одредбе неће бити тешко изиграти и опскрбити се, ако ништа друго, бар минобацачима за почетак, а онда и артиљеријом.

ДВА ПОУЧНА ПРИМЕРА ИЗ НАЈНОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ

Шта ће да ради Србија? Ништа – јер је немоћна да било шта спречи, као што није успевала ни до сада. Одржаће неколико седница Савета за националну безбедност или Бироа за координацију служби безбедности, Вучић и Вулин ће „оштро запретити“ преко медија, као и др Небојша Стефановић и на томе ће се завршити. Наравно, обићи ће и касарне у Рашки, Нишу, обићи Копнену зону безбедности, похвалити борбену готовост јединица Војске и поручити да се никад неће остварити сан о „Великој Албанији до Ниша“. Дакле, понашаће се – бар кад је садашња власт у питању (ни претходне нису биле ништа другачије) – по шаблону већ виђеном у више наврата, а ево и два примера.

Када је у јануару 2017. заустављен онај „осликани воз“ Марка Ђурића („црква на шинама“), који је требало да вози на релацији Београд – Косовска Митровица, Србија није суспендовала одредбе о саобраћају и слободи кретања из Бриселског споразума, што је могла, него је исте вечери одржана седница Бироа за координацију служби безбедности, а сутрадан и Савета за националну безбедност, одакле су послане поруке (Вучићеве, чије би друго) да је „Приштина показала да жели да изазове сукобе ширих размера на западном Балкану“ (…) „Србија жели мир, Србе позивам да остану мирни, а ово је моје последње упозорење и молба Албанцима на Косову и Метохији да не покушавају да нападну Србе оружјем јер Србија то неће дозволити“, рекао је Вучић и на томе се све завршило. Нико више отад није ни поменуо „осликани воз“. Али је Вучићева пропагандна машинерија у тих 24 сата направила такав атак на јавност, од телевизијских снимака наводне мине постављене на прузи објављених на Пинку, до објављивања имена Албанца наводног „машиновође камиказе“ који је требало да се локомотивом закуца у „цркву на точковима“ (ексклузивно сазнао „Информер“), па до Вучићеве тврдње о косовском налогу за хапшење човека који је управљао возом, машиновође Јеленка (човек иначе редовно вози на линији од Краљева према Митровици).

Други пример је из јануара ове године, након убиства Оливера Ивановића, кад министар одбране Вулин обилази касарну у Рашки и Копнену зону безбедности, те поручује да је „Војска Србије и материјално и кадровски спремна и оспособљена, довољно наоружана и опремљена да може да спроведе свако наређење врховног команданта Војске Србије Александра Вучиц́а и државних органа на одбрани наше територије, нашег уставног поретка, на одбрани мира и стабилности читавог простора“.

„Сви смо на великом опрезу и данас смо ту да бисмо се уверили у стање и у борбену готовост наших јединица и спремност да реагујемо на свако угрожавање на овом простору. Да се уверимо у нашу способност да реагујемо на било какве појаве које би могле значајније да угрозе безбедност свих Срба, без обзира на то где они живе… Војска Србије је спремна да заштити сваки део наше територије и довољно организована и припремљена да сви грађани Србије могу да буду апсолутно сигурни да мир и стабилност не могу да буду угрожени док је војска Србије овде“, рекао је тада Вулин.

И сви режимски медији су то пренели, а уопште се нису запитали ко то Србији прети, какве претње долазе с Косова. Важно је било јавити да је Вулин рекао да је Србија безбедна и да народ помисли да се само чека наредба Вулиновог врховног команданта па да тенкови крену на север Косова. С друге стране, то истовремено изазива револт код професионалаца у војсци, који знају бесмисленост таквих иступа, јер би свако померање јединица или паљење тенковских мотора и приближавање Копненој зони безбедности сателити одмах снимили и Србија би добила оштро упозорење НАТО-а. Све ово, наравно, не смета Вулину да шири оптимизам, па је тако у петак свечаност поводом Дана Војне академије, где је он био почасни гост и примио плакету, уместо предвиђених 45 минута трајала 1,5 сат, због „појачаног репертоара“ косовских песама. То се дешава на дан када је Мичел рекао да САД подржавају стварање косовске војске, а Вулин онда у говору (занимљиво да је у саопштењу из његовог кабинета, где се опширно цитира шта је рекао тај део изостављен) поново поручује да ће врата Војне академије бити отворена за све „славне команданте“ из ратова деведесетих, да кадетима преносе своја искуства како су се борили.

Извор: Време, НСПМ