Срби важе за народ који воли своју богату историју и који је можда више од других загледан у њу када тумачи изазове садашњости и размишља о својој будућности. Упркос томе, постоје многе занемарене, па и заборављене странице његове прошлости, а једна од њих је и она о ваздухопловној историји Србије. Имајући у виду скромне аеронаутичке капацитете наше земље данас, свест о њеној дугој и узбудљивој ваздухопловној историји, изузев неколицине одвојених и углавном херојски трагичних епизода, углавном измиче широј јавности. Тако је данас мало коме познато да је Србија била међу првих 15 земаља које су оформиле ратно ваздухопловство, међу првих пет  које су га користиле у рату, као и да се на њеном небу одвио један од првих ваздухопловних дуела у историји ратовања. И српска противваздушна одбрана се сразмерно рано прославила успесима. Тако је августа 1914, пушчаном ватром наше војске погођен аустроугарски извиђачки авион ,,Лонер“ и принуђен да слети код Лешнице, што је био први случај погађања ваздухоплова ватром са земље у историји. Далеко познатији је догађај од наредне године, када је артиљерац Радоје Рака Љутовац постигао ,,немогуће“ оборивши непријатељски авион хицем из обичног турског пољског (дакле не против-авионског) топа. Било је то прво обарање авиона у историји ратовања.

Овим подвигом Рака као да је одредио судбину српске ПВО, усмеривши је ка сталном померању граница могућег, постизањем до тада ,,немогућег“. А ново ,,немогуће“ догодило се у 20 часова и 42 минута 27. марта 1999. када су припадници 3. дивизиона 250. ракетне бригаде наше ПВО први пут у историји ратовања оборили један ,,невидљиви“ авион, чувени F-117A. Човек који се потрудио да историјски значај овог догађаја никако не буде занемарен јесте пуковник Славиша Голубовић, који је, са позиција ратног актера овог подвига у својству командира батеријe за вођење ракета при славном Трећем дивизиону ПВО, написао књигу ,,Пад ноћног сокола“ коју је издало Министарство одбране. Кроз разговор са њим и присуство његовом предавању на дотичну тему, покушао сам да дођем до одговора на питање шта је оно што би сваки Србин морао да зна о овом догађају.

Како пуковник Голубовић истиче, обарање авиона F-117А, познатог и као ,,ноћни соко“ (Nighthawk), ,,представља непоновљив подвиг који је добио на публицитету управо „кривицом“ оних који су га употребили против нас“. Наиме, Американци су га, у свом театралном маниру, себи и свету (па и нама) представљали као авион који је невидљив, па самим тим и недодирљив, као врхунски производ америчке памети и технолошке супериорности. ,,Невидљив“ је значило да он није уочљив помоћу радара, а ,,недодирљив“ да несметано може проћи кроз зоне дејства једница ПВО. Томе је у прилог ишла и чињеница да је у операцијама у Ираку овај авион остварио око 1.300 летова, а да при том није био ни примећен, нити гађан.

Међутим, Американци су постали жртве сопствене пропаганде. Успешна искуства из ратова у Панами, Ираку и Кувајту, односно против земаља чији су радарски системи били неисправни или полуупотребљиви, а чије су борбене послуге биле недовољно обучене за одржавање и употребу ракетних и радарских средстава, наметнули су погрешне закључке који су као последицу стварали осећај суверености, а пилотима утисак да су заиста невидљиви, иако су, како ћемо касније видети, и сами знали да то није баш тако. Кроз хвалоспевне фанфаре медија о ,,ноћним соколима“, једва да су се могли чути трезвенији ставови појединих званичника америчких ваздухопловних снага који су отворено кривили новинаре за преувеличавање „јунаштва” F-117A у Заливском рату нереалним тврдњама попут оне да „стелт авиони могу урадити посао много веће флоте конвенционалних авиона”.

Када се након готово десет година изградње имиџа невидљивости и недодирљивости догодило да је један тако софистикован авион оборила прастара руска ракета у српским рукама, изненађење Американаца, па и целог света било је огромно. ,,Није оборен било који авион. Није оборен Ф-16 (мада касније јесте и он), ни Ф-15, ни Торнадо, Мираж, Херијер, или А-10, него баш онај за ког се сматрало да је необорив! При томе главни проблем није био како је оборен, него како је виђен! А знали су одмах да је виђен радаром и оборен ракетом система Нева на висини од око 8km“, подсећа пуковник Голубовић.

Годинама су покушавали да за јавност изнађу друге разлоге, наводећи многе банализујуће изговоре како је дошло до пада. Тако су се појавиле приче о ,,противградним ракетама“ и ,,противавионским топовима“, а све у циљу доказивања да је оборен системом за чији рад није неопходан радар, јер је он радарски тобоже „невидљив“. Међутим, истина се није могла порећи. Тако се за Американце изненађење убрзо претворило у разочарање, па је некад хваљени ,,ноћни соко“ тихо повучен из употребе 2008. године.

Од те мартовске вечери па до данас о том догађају говоре сви, а понајвише они који су о томе гледали на телевизији или читали у новинама. Из разних разлога, а најчешће у жељи да се релативизује значај овог достигнућа, наметане су и потпуно погрешне конструкције. Све ово навело је пуковника Голубовића да састави прву целовиту научну и историографску студију о обарању ,,невидљивог“ авиона F-117A током агресије НАТО против СРЈ. Жеља му је, како каже, ,,да сваки становник Србије зна то да се 250. ракетна бригада ПВО супротставила свим расположивим људским и материјалним ресурсима, да је постигла изузетно велики професионални успех и да је показала да се свака одлучна земља може супротставити агресору“.

Са обарањем авиона F-117A оборен је и мит о његовој невидљивости, па је потребно детаљније објаснити шта је та фамозна ,,невидљивост“ у ствари значила. Кренимо редом. Као прво, не постоји ,,невидљиви“ авион, него постоји само технологија производње која омогућава смањену радарску уочљивост, тзв. ,,stealth технологија. Тако је у случају авиона F-117А направљен низ напредних корака у односу на неке раније експерименталне моделе, чиме је смањен његов радарски одраз. Упечатљиво је да он визуелно изгледа много другачије (неки би рекли и ружније) од других авиона. Необичан изглед навео је конструкторе да га у неким фазама развоја називају „безнадежним дијамантом“, и то услед облика његових површина који је, због углова под којим су оне постављене, асоцирао на дијамант. Оваква конструкција, као и специфични композитни материјали од којих је авион прављен, умањили су интензитет таласа који се од њега рефелктују ка извору детекције, јер се део таласа распршује ван правца детекције. У томе је сва суштина ,,невидљивости“ оваквих авиона.

Наравно, ту су биле и друге финесе које су употпуњивале ,,стелтност“ авиона. Тако су издувници постављени са усмерењем ка горе и специјалним системима хлађења како би се смањио топлотни одраз авиона до нивоа у којем је немогуће извршити захват и гађање лаким преносним ракетним системима ПВО, мотори производе мање буке од других авиона, црна боја трупа, осим што делује застрашујуће, доприноси и физичкој невидљивости авиона у ноћним условима. И оперативне процедуре доприносиле су његовој ,,невидљивости“, па би тако F-117A, прилазећи рејону објекта дејства, прешао у такозвани „stealth-up“ мод у којем се искључују чак и све врсте веза, тј. предајници и пријемници чији би рад омогућио детекцију са земље. Чак су и стакла пилотске кабине са унутрашње стране пресвучена танком златном фолијом која спречава рефлексије кациге пилота, као и „излазак“ електромагнетног зрачења инструмената на контролним таблама, објашњава пуковник Голубовић.

Ипак, ,,стелтна“ конструкција авиона је имала своју цену, јер су таквим обликом и нападним угловима површина потпуно деградиране његове летне перформасе, што је ,,невидљивог“ довело на ниво подзвучног авиона слабе агилности. Осим тога, таква конструкција довела је до тога да је управљање овим авионом било немогуће без комплексног рачунара. Једноставно речено, невидљивост је постигнута по цену маневарских способности авиона.

Међутим, упркос свим побројаним карактеристикама, све то није било довољно за постизање апсолутне невидљивости. Пуковник Голубовић истиче да је ,,Локид Мартин“ успео да произведе авион смањене радарске уочљивости, али је та „фабричка невидљивост“ медијски непрекидно хиперболисана као „потпуна невидљивост“, чиме су амерички пропагандисти у ствари хтели да убију нашу жељу да се уопште боримо против такве врсте авијације. Оваквој стратегији агресора успешно се, психолошки и физички, супротставила послуга Трећег ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО ВЈ. Оно што је посебно интересантно јесте да у том тренутку, гледајући радарске показиваче, чланови борбене послуге не само да нису знали да су оборили ,,невидљиви“ авион, него нису знали ни о ком типу авиона се ради. У својим казивањима за књигу „Пад ноћног сокола“, они су једногласно констатовали да је радарски одраз авиона, на даљинама на којима је откривен и гађан, био сасвим уобичајен, уз благу флуктуацију. Ово јасније од било чега другог сведочи о самообмањујућој природи концепта ,,стелтности“. Сведочи и о томе да чувена ратна шала ,,извините, нисмо знали да је невидљив“ заправо дословно описује околности обарања.

Али обарањем F-117A није оборен само један авион, него читав један авијацијски концепт, што је имало бројне секундарне последице. Познато је да су руски експерти дошли практично одмах по обарању авиона да га проуче, доживљавајући читав догађај делом и као свој успех, с обзиром на то да је понос америчког ратног ваздухопловства оборен њиховом старом ракетом ,,Нева“.

Пуковник Голубовић подсећа да се од концепта оличеног у F-117A очекивало много. Због изузетно високе цене развоја и производње, требало је реализовати и продају за страна тржишта, чиме би трошкови производње били компензовани. Спомињу се подаци да је постојало интересовање једне европске и неких далекоисточних земаља за куповину овог авиона. Тада је један примерак коштао око 45 милиона долара. Осим тога читаву савремену тактику употребе авијације требало је прилагодити овом типу ваздухоплова.

На крају крајева, ни психолошки аспект, који је у свему што има везе са овим авионом увек био веома важан, не треба занемарити. У Буђановцима је срушена некадашња аура непобедивости авиона F-117А, што је читаву деценију имало непроцењиву психолошку вредност за Сједињене Америчке Државе и њихово ратно ваздухопловство. Тако се психологија ,,недодирљивости“ вратила као бумеранг.

,,Био је то обавештајни, финансијски и технолошки пораз, чије су последице немерљиво премашиле материјални губитак који је настао уништењем једног ваздухоплова“, закључује пуковник Голубовић.

Интересантно је осврнути се и на утиске обореног агресорског пилота, пуковника Дејла Зелка, са којим је наш Голуб, како га колеге зову, имао прилику да разговара. При томе вреди споменути да авионима типа F-117A није могао да лети ,,било ко“, него да су на њима летели само најбољи кандидати. Зелко је имао борбено искуство из Првог заливског рата и самоуверено је кренуо у поход који је његова влада покренула против Србије. Међутим, он наводи да је у ноћи у којој је оборен, пред полетање имао предосећај да ће се нешто лоше десити њему или некоме од његових колега. Очигледно је да га тај осећај није преварио, јер се након извршеног задатка – дејства по објекту на периферији Београда – нашао очи у очи са нашом ракетом. Свестан тромости свог апарата, одмах је знао да ће бити погођен. Преживео је погодак, јавио команди да пада и потом се успешно катапултирао, да би се кроз неколико минута нашао на земљи, на око 3,5 km од запаљене олупине свог авиона.

Како нико у агресорској команди није очекивао да би овај авион могао да буде оборен, акција спасавања одвијала се конфузно, уз мноштво компликација и у дугом временском периоду. Пилот је спасен у трећем покушају, након 7 сати и 40 минута од тренутка катапултирања. Те вечери америчко ратно ваздухопловство потврдило је да је над Југославијом изгубљен један борбени авион.

Међутим, ту се ова прича не завршава. Не само да је Трећи дивизион касније оборио и један амерички F-16 (чији је пилот у међувремену постао командант ратног ваздухопловства САД), него постоје снажне индиције да је ватра ове јединице ,,ошинула“ још неколико ,,невидљивих“. Пуковник Голубовић се постарао да те индиције научно систематизује и анализира у својим истраживањима. Његов закључак је да F-117A под кодним именом ,,Vega 31“ који је оборен код Буђановаца није једини авион тог типа који је наша ПВО током агресије погодила. Он наводи да је за потребе НАТО агресије против СРЈ у Европу средином фебруара 1999. године долетело 12 авиона дотичног типа. Након губитка једног, 4. априла долеће још 12+1 авион. Слећу у авио-базу Шпангдалем у Немачкој. Ускоро им се придружује и преосталих 11 из базе Авиано и од тада дејствују искључиво са територије Немачке. Пред сам крај јуна вратили су се базу Холоман и то у етапама 11+11+2. Сматра се да последња два нису враћена споственим погоном.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=19&v=edA0K1UUj4s

Уосталом то потврђују и сами Американци. У трећем делу Обавештајно-безбедносне енциклопедије (Encyclopedia of Espionage, Intelligence, and Security, Volume 3, K. Lee Lerner and Brenda Wilmoth Lerner, 119.), у тексту под називом „Стелт у рату”, наводи се да су авиони F-117A учествовали у рату против Савезне Републике Југославије уз констатацију да је један оборен, а да су два оштећена од непријатељске ватре. Другим речима, остали су „кратки“ за три комада. Можда још инетресантније од тога, а свакако још смелије, јесте и то што пуковник Голубовић са великом сигурношћу тврди да је 20. маја 1999. оборен и други тип ,,невидљивог“ америчког авиона, и то стратешки бомбардер Б-2А, који је до тог дана био један од тежишних агресорских апарата, да би од тада напрасно био повучен из акција над СРЈ. О сазнањима на ту тему јавност ће ускоро моћи да се упозна у другом допуњеном издању Голубовићеве књиге чије се објављивање очекује ускоро.

Осврћући се на слабости (или како он то каже ,,мањкавости“) наше војске у том можда најнеравноправнијем сукобу у историји ратовања, пуковник истиче да је највећи проблем за ефикасну одбрану земље био ,,генерацијски јаз између нас и њих“. Прецизније речено, са ракетним системима друге генерације било је јако тешко супротставити се агресору који је користио авионе четврте генерације. Тај генерацијски јаз, надомештан је, као и превише пута у нашој историји, срчаношћу и жртвом наших бранилаца. Међутим, сви знамо како се то завршило и да је такво стање дугорочно неодрживо. Зато пуковник Голубовић у својим предавањима млађе нараштаје упозорава да са, геополитичким и безбедносним околностима у којим је наш регион, није питање да ли ћемо, него када ћемо поново морати да кренемо путем Раке Љутовца или Трећег дивизиона. Наше је само да тај тренутак дочекамо спремни, или макар спремнији него раније. И да утврдимо да ли ће ознака те спремности бити ,,С-300“, ,,Бук“ или нешто треће.

Фотографије преузете из књиге ,,Пад ноћног сокола“ аутора Славише Голубовића


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Како је оборен „невидљиви“ Ф-117 A

* Обавезна поља