Odbrana i poslednji dani srpskog obrazovanja

RAZLOZI ZA ZABRINUTOST

Štrajk prosvetnih radnika je radikalizovan: 22. decembra 2014, ogroman broj škola u Srbiji u potpunosti je obustavio rad, a dodatni gnev prosvetara je izazvalo ponašanje ministra prosvete, Srđana Verbića, koji je, preko svojih pomoćnika, naložio direktorima škola da prikupe podatke o svim štrajkačima, da bi bili kažnjeni(1). Na naslovnim stranama dnevnih novina istaknute su  pretnje otkazima prosvetarima u štrajku, na šta su se pojavili ironični komentari da bi svu nastavu u svim školama, kao i ulogu vaspitača u svim domovima učenika, mogao da preuzme supermen – premijer Vlade Srbije, a da bi predsednik države mogao da postane i novi ministar prosvete, s obzirom na kvalitet svoje fakultetske diplome.

Ali, šalu na stranu. Stvari su više nego ozbiljne.

Da je Srbija zemlja koja se više ne pita za svoju sudbinu, dokaz su upravo dva aktuelna štrajka: štrajk advokata i štrajk prosvetara. Vrh vlasti ne mari za njih, iako štrajk advokata pogađa same osnove jednog od tri stuba demokratske države – sudstvo, a štrajk prosvetnih radnika žestoko potresa obrazovni sistem. Svaka vlast, koja ne bi imala oslonac u blagonaklonosti svojih spoljnih pokrovitelja (pre svega, Svetske banke i MMF-a, tako spremnih da svuda primenjuju miltonfridmanovsku „šok terapiju“), morala bi da se duboko zabrine zbog štrajka najobrazovanijih građana, pravnika i učitelja, i da pokuša da im, makar delimično, izađe u susret; ova vlast to ne mora, jer zna da ima odobrenje Vašingterne da lomi kičmu svom narodu.

NEMA PARA?

Izdvajanje za prosvetu u budžetu Srbije za 2015. je znatno manje nego ove, 2014. godine; to znači da će biti još jednog smanjenja, ionako mizernih, plata. Sve se pravda pričom o tome kako nema para.

U svom saopštenju tim povodom, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije je ukazala na činjenice, kao i na realne mogućnosti uštede u sistemu.

Recimo, preko 20 hiljada prosvetnih radnika u Srbiji radi bez pune norme, a ministar Verbić insistira na zapošljavanju novih profesora. Da bi se uštedelo tri  milijarde dinara poreza i doprinosa koji su veći od zarada prosvetara bez pune norme, bilo bi dovoljno one koji su već tu, a nemaju dovoljan fond časova, pravilno rasporediti. Takođe, država troši petnaest milijardi dinara godišnje na „specijalizovane usluge“ čiji projekti uglavnom nemaju nikakve veze sa prosvetom. Pet milijardi dinara daje se za ugovore u okviru prosvetne delatnosti, „kojima se plaćaju razne komisije, burazerski namešteni seminari i besmisleni projekti, od kojih koristi nema niko, osim nosilaca projekata i njihovih saradnika“. Za razna „neprofitna preduzeća“ i NVO izdvaja se iz budžeta 600 miliona dinara! Budžet gubi godišnje  dve milijarde dinara, jer, iako svake godine u penziju odlazi 2,5-3000 zaposlenih, na njihova mesta se primaju novi nastavnici umesto da se na njihova mesta dovedu već postojeći „tehnološki viškovi“. Jednom rečju, nestručno vođenje resora prosvete, za koje je najodgovorniji ministar sa svojim pomoćnicima, pravi je uzrok problema, a ne plate prosvetnih radnika, koje su umanjene iako su uvek bile najmanje od svih plata u javnom sektoru(2).

PEDAGOZI ILI PEDERASTI: ZA KOGA IMA PARA?

A šta reći o ceni gej parade na početku nove, 2014/2015. školske godine? Evo šta kažu „Večerenje novosti“: „Državi je posle šetnji ostalo da svede račune. Prema prvim procenama, samo policijsko angažovanje koštalo je oko milion evra. Da bi incidenti bili svedeni na minimum, angažovano je oko 6.800 policajaca koji su pristigli iz svih delova Srbije. Učestvovali su Žandarmerija, Specijalne antiterorističke jedinice, Protivterorističke jedinice, Interventne jedinice policije iz svih delova republike.

Kalkulacija je jednostavna – da nije bilo insistiranja na Prajdu, i velikom bezbednosnom riziku, pomenutim milionom moglo se sagraditi najmanje 40 kuća u Obrenovcu, Tekiji ili Krupnju. Za popravke bi bilo i za mnogo više domaćinstava. U jednoj od najvećih istraga u poslednje vreme, onoj u slučaju „kantrimen“ bilo je angažovano oko 150 policajaca, dok je o 1.100 šetača na Prajdu brinulo čak 6.800 policajaca. Na jednog geja – sedam čuvara!“(3)

Za pedagoge („pedagog“, na grčkom, „detovoditelj“,prosvetar) nema para, a za pederaste („pederast“, na grčkom, „onaj koji voli dečake“, „gej“) ima milion evra plus sedam čuvara njihovih „dragocenih“ „seksualnih orijentacija“.

NIJE TO SAMO ZBOG PARA

Naravno da ovaj protest nije samo zbog para. Ugledni profesori Matematičke gimnazije u Beogradu to su, u svom saopštenju, jasno i glasno rekli: “Ovo je protest umnog čoveka odgovornog pred sudom dolazećih generacija. Dakle, ne radi se o instrumentalnim zahtevima i uskogrudosti, nego o borbi za uvažavanje svakog građanina Srbije, za dostojanstven život u pravno uređenoj, moralno odgovornoj i uspešnoj državi“ (4,10).

Štrajk prosvetnih radnika, dakle, ima aksiološka polazišta. To je borba za vrednosnu lestvicu.

Srbija je, kad je aksiologija u pitanju, srušena zemlja. Tome je,uz neprestano urušavanje prosvete, najviše doprinela medijska hipnokratija. Novinarka Mirjana Bobić Mojsilović kaže:“Mediji uče našu decu da budu promiskuietni, pijani, istetovirani, prazni i glupi kao noć./…/Skrivena poruka glasi: budi majmun i radi šta ti se kaže, a zauzvrat ćeš dobiti nagradu. Doduše, to je samo trend iz središta Velikog Brata, u kome je pornografija i sredstvo i cilj: idol mladih je tetovirana i besprizorna Majli Sajrus koja, isplaženog jezika, bukvalno jaše ogromni penis na svojim nastupima“(5).

„Demokratija“ zapadnog senilnog varvarstva u Srbiji je pornokratija u medijima. Opet Mirjana Bobić Mojsilović: „Ogavno postaje normalno, a pornografski diskurs u savremenoj kulturi ne vidi samo onaj ko je slep. Pa ipak, zanimljivo je kako ovde niko nije reagovao na pokušaj „suptilnog“ preoblikovanja mladih, po standardima koji stižu sa globalnih mreža. Skandalozan primer može se videti u jednoj ovdašnjoj reklami u kojoj nekoliko lepih i mladih devojaka vrši malu nuždu nad pisoarima u muškom toaletu. I, kako jedan mladić meri svoj penis. I kako nekoliko devojaka u donjem vešu jure jednog gologuzog dečka, verovatno na ekskurziji. I kako jedan mladić masturbira. I kako su na nekoj pijanoj žurci jednog dečka lepljivim trakama zalepili za plafon. I kako je sve to, ono što mora da se uradi pre tridesete godine. I kako to znači da si uradio nešto o čemu će svi pričati.Osim što niko normalan ne želi da vidi bilo koga na klozetskoj šolji, ni u životu ni na televiziji, radi se o mnogo perfidnijoj stvari. Šta devojke smaknutih gaća traže nad pisoarima u muškom ve-ceu? I zašto treba da se uradi nešto o čemu će svi pričati? Priča o devojkama u muškom ve-ceu, zaslužuje poseban esej (i u skladu je sa aktuelnim i vrlo moćnim pokretom ukidanja razlike među polovima), ali ništa nije slučajno. Ovo je samo deo globalnog pokreta koji uči generacije koje stižu – ne da je važno do tridesete naučiti bar jedan strani jezik, završiti neku školu, biti najbolji u nekoj veštini, u sportu, nego da život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć“ (isto).

Ako se ovo ima u vidu, jasno je zašto profesore, kao prenosioce znanja, treba poniziti do kraja; Srbija je  osuđena na sudbinu država Trećeg sveta, a njeno stanovništvo ne treba da bude obrazovano i pametno, nego pretvoreno u besprizornu rulju kojom je lako manipulisati.

KAKVI SU PROFESORI POTREBNI OVAKVOJ VLASTI?

Docent Univerziteta u Novom Sadu, Slobodan Vladušić, u svom članku „Činovnici i klovnovi“ jasno kaže šta je konačni cilj: “Kada škole prestanu da oblikuju građane (za koje potencijalno nema suvišnih znanja) i počnu da prave potrošače (za koje je, usled prevlasti želje, svako znanje potencijalno suvišno), menja se i smisao profesorskog zanimanja. /…/ Škole sada traže klovnove – zabavljače koji će zabavljati decu sugerišući im da sve što treba da znaju, već znaju, te činovnici koji će se umesto dece baviti formularima“(4,19).

Ali, kako kaže Vladušić, to je smrt škole – jer, klovnovi su u cirkusu, a činovnici u kancelarijama.

PORUKA NEZADOVOLJNIMA

Vlast, sve vreme, huška javnost protiv prosvetnih radnika, lijući krokodilske suze nad sudbinom đaka, koji će, eto, snositi teške posledice štrajka. A kakva je sudbina đaka u Srbiji koju su planirali premijer Vučić i ministar finansija Vujović, stručnjak Svetske banke za razaranje država na Istoku? Mnogi će, ako se nešto ne bude promenilo, kad završe školu, biti slepa, nezaposlena rulja kojom se manipuliše. Ovi drugi, pametni i sposobni, odlaze da žive i rade u inostranstvu, u koje se svake godine seli 32000 ljudi(4,32).

U  takvoj Srbiji, nalik na Saharu, ostaće, nakon svega, jedan jedini čovek, onaj koji bi bio kadar, samo da želi, da otpusti sve prosvetne radnike, i da on,  jedini, zaljubljen u „tog predivnog sebe“( „Psihomodo pop“) drži nastavu u svim osnovnim i srednjim školama.

Prosvetni radnici Srbije se ne slažu sa takvom budućnošću. A ti, čitaoče?

___________________________

UPUTNICE:

1.http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=21830&Itemid=1

2.http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=21781&Itemid=1

3.http://www.vaseljenska.com/vesti/gej-parada-nas-kostala-milion-evra/

4. „Forum beogradskih gimnazija“, Beograd, 7/2014.

5.http://facebookreporter.org/2014/12/01/mirjana-bobić-mojsilović-besprizorn/

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

6 Komentara na Odbrana i poslednji dani srpskog obrazovanja