Odluka Tribunala o Šešelju nema pravnu snagu

Žalbeno veće[1] MTBJ zaključilo je da je Pretresno veće napravilo pravnu grešku kada je odbacilo žalbu tužioca Serđa Bramerca i da treba da vrati V. Šešelja u Hag.[3]

Ova odluka je doneta sa tako ozbiljnim kršenjem pravnih normi samog tribunala, da zahteva posebno razmatranje.

Podsećamo da je žalba tužilaštva bila usmerena na odluku Pretresnog veća da odbaci zahtev tužilaštva da V. Šešelja vrate nazad u zatvor tribunala. Pretresno veće je jasno obrazložilo svoju odluku: tužilaštvo je prekoračilo rok za predaju žalbe i sada je kasno za povratak.[4] U pravu postoji jasno pravilo za vreme predaje žalbe, poznato kao rok za ulaganje žalbe. Analogno pravilo postoji i u Haškom tribunalu: za podnošenje žalbe daje se određeni rok i taj rok je tužilaštvo propustilo. Generalno, pravo na predaju žalbe nije neograničeno. Tako, na primer, postoji pravilo za dozvolu da se Sudskom veću podnese žalba. Međutim, sva ta pravila su odjednom “zaboravljena” i tužilaštvo je počelo da deluje tako kao da za njih ne postoje nikakva pravila. Najvažnija stvar u ovom slučaju jeste to da je takođe počelo sa radom i Žalbeno veće!

Žalbeno veće je na najpažljiviji način izučilo argumente tužioca S. Bramerca, ali je potpuno ignorisalo argumente Pretresnog veća. Uprkos činjenici što je Pretresno veće jasno stavilo do znanja da je tužilaštvo izgubilo proceduralno pravo na predaju žalbe, Žalbeno veće to jednostavno “nije primetilo”. To je prvo grubo kršenje pravila procedure tribunala. To kršenje govori o tome da je Žalbeno veće tribunala (tačnije – njegova većina i o tome podrobnije u daljem tekstu) htelo da preinači odluku Pretresnog veća po svaku cenu, čak preduzimajući protiv pravila!

Potom je Žalbeno veće navelo da navodno Pretresno veće nije na pravi način reagovalo na argumente tužilaštva, da izjava profesora V. Šešelja da se on “neće dobrovoljno vratiti u tribunal” predstavlja kršenje uslova prevremenog oslobađanja. Logika Žalbenog veća je smešna. To veće je izjavilo da je tužilaštvo tražilo da se utvrdi da izjava V. Šešelja predstavlja kršenje uslova privremenog oslobađanja, a Pretresno veće je navodno razmatralo drugo pitanje – i to upravo: da je V. Šešelj narušio uslove privremenog oslobađanja.[5] Čitalac može dugo pronicati u ovo izuzetno dostignuće pravne misli i shvatiti u čemu je razlika, ali Žalbeno veće nije moglo da smisli ništa bolje. Upravo ta navodna zamena argumenata je i postala “pravna greška” po tvrdnji Žalbenog veća MTBJ, što podrazumeva poništenje odluke, u skladu sa pravilima procedure tribunala. U stvari je očigledno da zamenu čini samo Žalbeno veće i čini to tako nespretno da taj falsifikat prosto bode oči.

Međutim, Žalbeno veće čini i drugo grubo kršenje sopstvenih pravila MTBJ. Žalbeno veće donosi odluku da Šešelj mora da se vrati u Hag. Međutim, pravo na privremeno oslobađanje ili njegov prekid ima samo Pretresno veće. Na taj način Žalbeno veće je jednostavno uzurpiralo pravo koje mu ne pripada. To kršenje predstavlja istinski skandal. Zbog toga su dvojica sudija iz sastava Žalbenog veća  – ruski sudija Bahtijar Tuzmuhamedov i sudija iz Gane Kofi Afande – protestvovali. U zajedničkom nesaglasnom mišljenju, ove sudije su izjavile da delovanje većine sudija u veću ne odgovara “ni pravu, ni logici”.[6]

Čak i ako “zaboravimo” na prvo kršenje Žalbenog veća, opet se maksimum prava kojim je ono ovladalo ogleda u odluci da Pretresno veće mora da preispita svoju sopstvenu odluku na osnovu greške koju je utvrdilo Žalbeno veće. Međutim, ovaj drugi prekršaj je učinjen sa predumišljajem. Jer u stvari Žalbeno veće realno nije ustanovilo nikakvu grešku i Pretresno veće bi to znalo bolje od svih. Upravo zbog toga Žalbeno veće i čini drugo kršenje (uzurpaciju punomoćja koju ima isključivo Pretresno veće) i donosi odluku o prekidu privremenog oslobađanja V. Šešelja.

Grubost ovih kršenja ukazuje na to da je odluka Žalbenog veća politička. Troje sudija Haškog tribunala je htelo da donese tu odluku po svaku cenu i mora se priznati da su svoj zadatak obavili prilično primitivno.  Sudije se nisu potrudile čak ni da kako-tako objasne svoje postupke. Oni su jednostavno “naložili” što govori o njihovoj kvalifikaciji. Međutim, u pravu postoji pravilo po kome zakonsku snagu imaju samo odluke punomoćnih organa koje su donete u okvirima njihove kompetencije. Ukoliko ovaj ili onaj organ donese odluku koja direktno krši pravne norme, onda ta odluka nema pravnu snagu. Žalbeno veće nije imalo pravo da donese odluku o ukidanju privremenog oslobađanja V. Šešelja. To može učiniti jedino Pretresno veće. Donoseći odluku o povratku V. Šešelja u zatvor, Žalbeno veće čak nije ni pomenulo tešku bolest V. Šešelja. Takva neodgovornost i apsolutna pravna neutemeljenost lišavaju odluku Žalbenog veća pravne snage. Vlada Srbije nije u obavezi da ispuni ovu odluku Žalbenog veća u vezi sa prekoračenjem punomoćja koje je učinilo Žalbeno veće MTBJ po Statutu i Pravilima procedure i dokazivanja.

_________________________________

Odrednice:

[1] U sastavu Ž.V. su sudije V. Sekule (Tanzanija), A. Ramaroson (Madagaskar), H. Han (Pakistan), B. Tuzmuhamedova (Rusija) i K. Afande (Gana).

[2] U sastav P.V. ulaze sudije Ž.-K. Antoneti (Francuska), F. Latanci (Italija) i M. Niang (Senegal).

[3] Prosecutor v. Vojislav Seselj. [Appeals Chamber] Decision on Prosecution Appeal Against the Decision on the Prosecution Motion to Revoke the Provisional Release of the Accused. 30 March 2015 // http://icty.org/x/cases/seselj/acdec/en/150330.pdf

[4] The Prosecutor v. Vojislav Šešelj. [Trial Chamber] Decision on Prosecution Motion to Revoke Provisional Release. 13 January 2015 // http://www.icty.org/x/cases/seselj/tdec/en/150113.pdf

[5] Sm. paragraf 15 rešeniя Apellяcionnoй palatы ot 30 marta 2015 goda // http://icty.org/x/cases/seselj/acdec/en/150330.pdf

[6] Sm. paragraf 19 dannogo mneniя: Joint Dissenting Opinion of Judges Tuzmukhamedov and Afande // http://icty.org/x/cases/seselj/acdec/en/150330.pdf

Izvor: Fond Strateške Kulture