Omča oko vrata kuvane srpske žabe

Nekoliko meseci po potpisivanju Prvog briselskog sporazuma (odnosno „Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“, sklopljenog 19.4.2013) o Kosovu i Metohiji, dakle pre skoro četiri godine, analizirajući njegove posledice po bezbednost Srbije i okruženja, uključivši i Makedoniju, autor ovih redova je napisao sledeće:

„Na slobodnom srpskom Kosovu danas se brani cela sadašnja Srbija, a uz nju i Republika Srpska i srpska Crna Gora. Brani se, na kraju, u svom trenutnom „blaženom neznanju“, i Makedonija“,

kao i:

„Tzv. briselski sporazum po prirodi jača (veliko)albanski faktor, koji je najradikalniji i najdosledniji zastupnik NATO-interesa u ovom delu Evrope. Primer je nedavni sporazum između Vojske Albanije i tzv. kosovskih bezbednosnih snaga o recipročnom boravku na teritoriji KiM i Albanije, kao i, treći po redu, ‘vojni sporazum’ koji je upravo potpisan između ‘Kosova’ i BJR Makedonije krajem septembra“ (celokupni članak je dostupan ovde).

Zašto je važno vratiti se toj proceni sad? Zato što su nas tadašnje – koje su, slučajno, i sadašnje – vlasti Srbije ubeđivale da Briselski sporazum predstavlja veeeeliki korak u pravcu stabilizacije regiona, da su navodno konačno otvorena vrata srpsko-albanskog dijaloga kao nikad pre, da će od tada svi problemi biti rešavani institucionalno, kroz pregovore, uz podršku EU (i, razume se, NATO), kako bi mi svi zajedno jednog lepog dana živeli u velikoj i srećnoj EU porodici, pod budnim okom benevolentnog NATO-čuvara.

Šta su prave posledice Briselskog sporazuma – upravo gledamo sada, u Makedoniji, u kojoj je velikoalbanski faktor upravo krenuo u realizaciju sledećeg koraka ka svom cilju. Uz podršku istih onih zapadnih sila koje su prethodno zdušno aplaudirale „državničkoj mudrosti“ vlasti Srbije kada su potpisale raspuštanje svih državnih institucija na KiM, uključujući i, najvažnije, snaga odbrane (policije, civilne zaštite, „Čuvara mosta“, i drugih neformalnih grupa koje su uspešno čuvale teritoriju KiM severno od Ibra do tada).

Njegove posledice, naravno, gledamo, odnosno slušamo i u Srbiji, svaki put kad Edi Rama javno podrži stvaranje Velike Albanije, kada predsednik Albanije nesmetano dođe u posetu Bujanovcu, ne obazirući se na Beograd, i biva dočekan sa albanskim zastavama, kada terorista Jonuz Musliu, na dvostrukoj državnoj plati, otvoreno govori da mu je predsednik Edi Rama a ne tamo neki Vučić, i najavljuje buduće velikoalbanske pohode na Niš…

Da je sever KiM ostao ono što je bio – neprobojno utvrđenje i bedem za svaku velikoalbansku ekspanziju prema severu, bilo bi mnogo teže za velikoalbanski element da krene u sadašnju fazu agresije na Makedoniju, kada nije uspeo da obezbedi čak ni celokupno „Kosovo“. Ovako, ne samo da je ohrabren vojno-bezbednosnim ustupcima koje sadrži Briselski sporazum, već i očiglednom spremnošću rukovodstva Srbije na stalne ustupke, dalja uzmicanja i nereagovanja na otvorene velikoalbanske pretenzije na srpski državni prostor.

I, ne samo to. Briselski sporazum je ojačao ulogu NATO/EU kao glavnih arbitara na ovim prostorima, što već samo po sebi ohrabruje agresivne velikoalbaniste, koji znaju da su NATO/EU na njihovoj strani, da su njihova udarna pesnica. Evo još jednog izvoda iz članka iz oktobra 2013:

„… uspeh tzv. briselskog sporazuma Srbiju još čvršće vezuje za tzv. EU-integracije, jer je direktno, ugovorno-uslovno povezan sa njima. Stepen kooperativnosti Srbije u ispunjavanju tzv. briselskog sporazuma i obaveza koje iz njega proizilaze ili koje će na njega da se prirodno nadovežu – direktno se vezuje za njen ‘napredak na evropskom putu’“,

kao i:

„Tzv. briselski sporazum Srbiju čvrsto upućuje na bezalternativnu saradnju sa NATO, s obzirom da je NATO vojni garant tog sporazuma i s obzirom da je NATO navodno – a tu je potrebno ‘verovati im na reč’, pošto nikakav potpisani dokument nije dat na uvid – izdao usmenu garanciju da tzv. kosovske snage bezbednosti neće moći da uđu na sever u narednih 10 godina. Sasvim ‘slučajno’ je u kontekstu briselskih pregovora Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić – možda baš sa svog ‘ležaja’ na briselskom podu – ‘zamolio’ Amerikance da ne napuštaju Kosovo i Metohiju. NATO, dakle, ima na raspolaganju i najjači mogući izgovor da ostane tu gde jeste: zaboga, same vlasti u Beogradu to traže, radi bezbednosnih garancija koje NATO pruža“,

„Tzv. briselski sporazum, kako je već navedeno, razgrađuje državnost Srbije i gura je još dublje u vazalni, beskonačno uslovljeni odnos naspram zapadnih sila. Takva država je implicitno nesposobna da se odupre zapadnim pritiscima i ‘primamljivim ponudama’, dok se u njenoj javnosti stvara atmosfera ‘bezalternativne’ upućenosti na i zavisnosti od zapadnog faktora, uključujući i NATO.“

A, ako su nas tadašnje-današnje vlasti pre četiri godine uveravale u „mudrost svoje politike“, pa onda vidimo gde nas je sve to dovelo – u još čvršći evroatlantski obruč – onda je više nego umesno upitati se čemu njihova današnja politika daljeg ćutanja i kooperativnosti (kako ovde piše Slobodan Antonić) ili zabijanja glave u pesak (kako ovde piše Dragomir Anđelković) danas vodi. A i zašto se vodi.

Da li je pre četiri godine Briselski sporazum potpisan iz gore-navedenih, benevolentnih razloga koje su Vučić, Dačić i kompanija ponudili javnosti i glasačima? Ako je to slučaj – a ima ih stotine hiljada koji u to veruju – onda su, u najmanju ruku, loši prognozeri i još gori državnici. Ako je potpisan kao cena dolaska na vlast – što je mišljenje koje je još tad imao pisac ovih redova – onda to znači da imamo posla sa ucenjenim ljudima na najvišim državnim položajima, spremnim na sve zarad vlasti i moći. Ako je, pak, potpisan upravo da bi se celokupni srpski korpus, mic po mic, da se vlasi ne dosete, postepeno ugurao u evroatlantsko okrilje – onda, ne samo da na vlasti imamo zapadnu agenturu, već možemo i da znamo šta dalje da očekujemo.

Naravno, motive je praktično nemoguće dokazati. No, u politici je sasvim dovoljno i dozvoljeno, kao i u sportu, gledati i računati samo rezultate. A rezultat dosadašnje politike iz Nemanjine 11 je – ne da velikoalbanski projekat nije neutralisan, skrajnut, pacifikovan ili ukinut, već je dosadašnja politika naprednjačko-socijalističke koalicije upravo doprinela njegovom daljem jačanju i razvoju.

Da li nastavak iste politike – insistiranje na nastavku „briselskog dijaloga“ i „ćutanje i kooperativnost“ naspram daljeg velikoalbanskog (a i evroatlantsko-crnogorskog) marša, može da donese neki drugi rezultat? Drugim rečima, da li je rađenje jedne te iste stvari u očekivanju nekog drugačije ishoda – ludost ili mudrost? Višemilenijumsko nasleđe ljudskog iskustva upućuje na prvi odgovor. A iskustvo poslednje četiri godine može da uputi, s pravom, na još jedan odgovor: izdaju.

Naravno, istine radi, ne mogu se zanemariti ni vojni sporazumi koji su u međuvremenu napravljeni sa Rusijom. No, da li su oni iole dovoljni da se zaustavi pravac kojim smo ubrzano krenuli posle aprila 2013? Da li je dovoljno čekati na rusko oružje, a u isto vreme se praviti „mrtvim“, odnosno kooperativnim naspram Zapada? Hoće li nam Zapad to dozvoliti?

Ili je bolje, diskretno ili glasno (zavisno od procene), odreći se Briselskog sporazuma, oživiti srpske državne institucije na severu KiM (za početak), uključujući, na prvom mestu, sve odbrambeno-bezbednosne snage? Da li bismo za to imali podršku, prećutnu ili javnu, Rusije? Kine? Drugih važnih država koje nisu priznale tzv. Kosovo? Da li imamo kapacitet za tako nešto u ovom trenutku?

Ovo su pitanja koja treba postavljati, i to stalno, i sebi i drugima oko sebe, i javnosti. I tražiti odgovore. Imamo pravo na to. A i obavezu.

I imamo pravo, sa nacionalno-državnog stanovišta da kritikujemo vlasti, i da im ne verujemo, na osnovu dosadašnjeg učinka. Pogotovo zato što su sve radili sami, odnosno u partnerstvu ne sa nacional-patriotskom, već sa onom „drugom“, anti-srbijom. Imamo pravo i da ih nazivamo izdajnicima, i očekujemo najgore. Dok ne pokažu suprotno. Ili dok nam ne daju jasan povod da krenemo sa reči na dela, ne rušeći pritom državu, ali i ne pristajući na njeno konačno ukidanje, odnosno okupaciju.

Izvor: Fond Strateške Kulture