Операција „последња шанса“ и почетак рата на Балкану

Ако је веровати изворима које на Балкану има обавештајни апарат пропагандистичке телевизије „Ал Џазира Балкан“, та ударна песница вехабијске змије у арапском свету најрадикалнијег шеиката, Катара, који има становника колико и Бања Лука: МИ СМО, КОНАЧНО ГОТОВИ; сви скупа, и Балкан са нама!

„Са Балкана, данас се бежи главом без обзира. Воде се супруге, оне вуку мужеве, заједно отимају децу из школа, истресају колевке, чупају све из корена, бесомучно!“

(Аутор Изет Первиз, 15.05.2017.)

Овако тумаче нашу стварност агресивни и одвратни гости, чији режими у арапском свету јавно муче жене, одсецају руке и главе, врше јавна батинања и погубљења и немају представу о томе шта је слобода, шта демократија а шта отаџбина. Стандарди о којима говори катарска телевизија требали би прво бити примењени у земљи порекла – шеикату, који идеолошки, војнички и финансијски подржава све терористичке организације на планети: Исламску државу, Ал каиду, Муслиманску браћу…

Разговори о присуству и плановима тих исламистичких, средњевековних, а живих, диктатура и њиховом агресиивном деловању на мир и стабилност, нису никаква теорија завере.

Поштовање које наше државне администрације и политичке елите у БиХ показују према овим и сличним, примитивним, културним и политичким концепцијама и њиховим квази медијима, базиране су на нашој локалној корумпираности и жељи да подилазимо богатима. Јасно, то што су богати не значи да су успешни и да морамо гледати како се у наше име, клањају по Сарајеву, пред овим обавештајним смећем и ситним шпијунским душама из Ал Џазире, Анадолије, Фактора, и пред диктаторима Ал Танијем и Ердоганом.

Може ли се живети у БиХ а прихватити да је истина оваква бедна конструкција Ал Џазире:

„…Бежи се жестоко. Бежи се од погане власти, од лажљиваца по парламентима, од обијача буџетских трезора, од поткупљивих судија, од корумпираних доктора, од адвокатских дерикожа, од намештатеља тендера, од професионалних запошљивача, од беспризорних државних службеника, од проданих новинара, од лажних писаца…“.

(Аутор Изет Первиз, 15. 05. 2017)

На овај начин о стању у земљи говори само фрустрирани министар безбедности због своје безвредне дипломе која је постала предмет кривичне истраге тужилаштва БиХ.

Разуман човек помислио би да обавештајна хоботница којој припадају Драган Мектић и Ал Џазира пише и тумачи стварност Црне Горе… али очито није. Та мала банана државица је уласком у НАТО ових дана потпуно заштићена од новинарске истине о стању у њој и одсуству било какве разлике између државних послова и организованог криминала. Или, да је капитулација Македоније најава рата, па људи морају бежати али…

Не пишу ови медији ни о распаду економског система у Хрватској, финансијском слому највећег привредног система „Агрокор“, поделама које кулминирају у парламенту, влади и целом друштву, као ни о лавежу бесних паса са Косова и Албаније, разних кољача, попут Харадинаја, Весељија, Љимаја, Тачија али и Раме и Иса Мустафе.

Наравно, ову матрицу сејања страха и сумње у политички систем и легалне власти изабране вољом народа по београдским улицама и медијима користе жуте патке и Сорошеве кокошке, а „Савез за поделе“ и њихови политички ментори из америчке и британске амбасаде бљују отров по Бањалуци, припремљен за Републику Српску.

И то није све: у писанијама новинарских вехабија из Катара тврде без стида да све продајемо у бесцење и да за многе од нас не постоји више отаџбина а још мање смисао рада или жртвовања за њу.

Занимљиво је да се овај приступ осмишљава и пласира из Сарајева, који је управо негација заједничког живота и негација мира и поверења.

Када је својевремено, пре пар година, Ненад Јанковић тј. Др Неле Карајлић, написао и објавио књигу „Фајронт у Сарајеву“, само су малобројни били они који су разумели начин на који је насликао и описао Сарајево, човјек-феномен и симбол надреализма.

Сарајевска свест и сарајевска животна филозофија јефтиног ласкања и историјске мржње сејала је своје погано семе по Београду, Загребу, Љубљани… у ствари на сваком месту до кога је успела добацити темељем умрле слике заједничког живота и главне линије одбране на Дрини и Сави. Та чаршија, која промишља себе у мисији потенцирања и постојања измишљене културне и историјске границе између „Земље Босне“ и Србије и Хрватске, као вечне политичке границе, која као усуд стоји између „босанског мерхамета“ и планова „агресивних комшија“ задојених идејом великих националних држава. Многи сарајевски Срби, прогањани и на крају отерани из своје чаршије, увек су се трудили да докажу себи и свету да их није мучило, газило и протерало „Сарајево“ него су то приписивали уличним криминалцима и санџаклијама. Наравно да су заборавили да Јусуф Јука Празина, Рамиз Делалић Ћело, Исмет Бајрамовић Ћело, Мушан Топаловић Цацо, Заим Бацковић, Ејуп Ганић и слична гамад нису изникли из цивилизацијског хумуса европске мисли и друштвене свести, него из идеолошког споја, оријенталног квазимода и комунистичког неверништва које је симболизовало друштвену свест Сарајева.

„Сарајево је пуно гада“, рекао би „надреални ум“ кога су Сарајлије пре рата грлили као властити културни израз, док су у души аплаудирали Алији Изетбеговићу и Осами бин Ладену.

Та два радикална лидера – ти одвратни људи, који никада нису припадали овом времену и овом простору, снажно су обликовали свест сарајевске чаршије, остављајући иза себе страшно наслеђе безбожништва у форми религиозог фанатизма, који у екстремизму, радикализму и терористичкој акцији, види лице Божије воље и провидности. Види Божију подршку убијању невиних на трговима, у возовима, аутобусима, кладионицама и на пијацама.

Али, Сарајево није Босна и Херцеговина и није Балкан, да би злонамерни „сарајевски писци“ који су ментално из Катара, на тај начин тумачили нашу заједничку стварност.

Овај приступ и тон у потпуности се поклапа са сложеном обавештајном операцијом „десрбизације“ Балкана, рушењем прво Републике Српске а затим и Србије, коју под именом „ПОСЛЕДЊА ШАНСА“ проводи Ентони Монктон, британски обавештајац и контраобавјештајна служба „МИ-5“. Концепт криминализације власти у Републици Српској, оптужбе за банкрот као средство прикривања конкретних акција криминалне заштите гиганта из Лондона „Митал стил“, политички притисци на власт у Бањалуци да одустане од управљања државном имовином и одрекне се преко 90.000.000 конвертибилних марака те злоупотреба заједничких институција и спречавање финансијских аранжмана са ММФ-ом и трансфера клириншког дуга из Русије, само су неке од мера у којима учествују и енглески послушници у Сарајеву – наводни Срби удружени са наводним Бошњацима.

Али то о чему извештавају локалне службе и говоре локални стручњаци – свакако је за прозападне медије и њихове слуге у Сарајеву само „теорија завере“.

Македонија је за њих мирна и просперитетна, „Косово“ је по њима цивилизовано као Немачка Ангеле Меркел, Црна Гора хапси нарко дилере и трговце оружијем а о БиХ, у НАТО круговима, говоре све најбоље, подржавајући наш успјешни пут у Европу.

И сигурно, ратни лешинари Вилијам Вокер и Бернар Анри Леви (а не десни) – нису се вратили на овај наш комад Балкана и не раде против мира. Чак не лажу и не роваре, као некад.

Те и сличне бесмислице свакако и јесу део специјалних операција које су покренуте на Балкану против Србије и Републике Српске из познатог разлога: немогуће је сломити и политички или војно окупирати Балкан док се не сломе Срби.

Геополитички положај Балкана одређен је његовим положајем у Европи, на тзв. јужноевропском делу и Средоземљу. Од три велика полуострва: Апенинског, Балканског и Пелопонеза, која дају карактеристична обележја јужноевропског фронта, Балкан, због своје везе са Малом Азијом, заузима централно и најважније место.

Балкан се, са Малом Азијом и Блиским истоком, налази на споју континената старог света – Европе, Азије и Африке. Најкраћи копнени прилаз из Европе ка том важном међуконтиненталном споју води преко Балкана. Из тог разлога, Балкан је најважнији елемент стратегијско саобраћајног чворишта између Европе, Азије и Африке, у овом делу где се међусобно, највише приближавају.

Из ранијих временских раздобља, а посебно из ранијих ратова, познат је повезујући положај Балкана. Надирање Персијанаца и Турака са истока у Европу, војнички походи крсташа из Европе ка Јерусалиму, као и надирања Немаца према истоку под паролом „Drang nach Osten“ („Продор на исток“), су добри примери за то.

Наведени спој три континента старог света и данас је стратешки битан, не само због географског положаја већ и због многих привредних, саобраћајних, политичких, војних и других функција, због планова, интереса и могућности. Данас он добија још више на значају и постаје осетљив, нарочито у светлу разних притисака економске, политичке, војне и друге природе, па и његове државно-правне неорганизованости и слабости, што га чини пожељним и подобним за креирање локалних сукоба и ратова.

Не треба заборавити ни чињеницу да Балканска траса представља и најкраћи прилаз из индустријски развијенијег дела света – западне и средње Европе (који је уједно сиромашан енергентима), према Блиском истоку, нафтом богатом али неразвијеном делу света. Из тога се може извући закључак да у простору јужноевропског фронта Балкан има кључни геополитички положај. Тешко је пронаћи могућност планирања и реализације ма каквих ратних дејстава на том фронту а да се при томе не узме у обзир Балкан и могући утицаји његовог ратног потенцијала. Због тога су пријатељство, мирољубива и добросуседска сарадња држава ова три полуострва, а посебно балканских држава, од непроцењивог значаја за очување мира у овом делу света и представљају највећи интерес локалног становништва. Са друге стране, слабе државе, неразвијена привреда и сукоби међу балканским земљама и народима одувек су представљали основну агенду и стратешку акцију западних сила: Немачке, Велике Британије, САД и Француске, не заборављајући повремене улоге моћних држава које су понекад у историји обезбеђивале Мађарска, Аустрија и Италија, и посебно Турска.

На тој тачки, Србија је најважнија држава, а простор који насељавају Срби, кључни. Без „форсирања“ тог простора све операције, сви планови и акције падају у воду.

На овом делу тзв. Западног Балкана сигурно не постоји пуно људи којима није потпуно јасно ко је фабриковао лажи током рата, који је разорио најважнији резултат српског народа у историји, резултат најчасније борбе и великог страдања. Ко је планирао и водио рат усмерен на рушење Југославије и фрагментацију српског етничког и државног простора, како и за чији новац је то чинио, како је то урађено да би се направило покриће за покретање убилачких казнених експедиција „Најновијег светског поретка“ против српских земаља и српског народа. И ко ту може бити пријатељ Србије?!

Деведесетих година, прича о “злим Србима” је прво креирана па прихваћена у Европи и Сједињеним Америчким Државама уз помоћ десетина агенција, које је прво плаћала Туђманова влада, затим режим Алије Изетбеговића – муслиманска влада у Сарајеву, а касније и Тачијева терористичка и криминогена УЧК-ОВК.

Срамне лажи о Србима пропагирали су отворено Бошњаци, Хрвати, Албанци, глумећи жртву по налогу западних влада, оптуживали и лагали о узроцима и суштини протеклог рата, али те конструкције усвојили су и дојучерашњи „Спартанци“ националне идеје и интереса – црногорци. Истина, престали су бити то а постали су „монтенегрини“ и главни србомрзитељи.

Матрица уништавања неке државе од стране западних империјалиста готово је у длаку иста. Прво се нека земља или њена влада политички сатанизује, санкцијама ослаби, војно нападне и после тога инсталира квислиншка власт којој је главни задатак уништавање сопствене земље. Све што у Светским ратовима нису успеле да учине Аустроугарска монархија и Хитлерова Немачка на Балкану успели су њихови потомци који наступају под лажном заставом демократског света, „модерне и напредне“ Европске уније.

Освојене су и завађене републике бивше СФРЈ: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина; Немци су изашли на топло море, обновили НДХ, одвојили Црногорце од Срба, обновили ‘’Ханџар’’ и ‘’Скендербег’’ дивизије и кренули у завршни пројекат стварања Велике Албаније. Македонија је неизбежна и планирана етапа ове агресивне западне политике. Наравно ту је и Турска, врло корисна као алиби за пројекте осмишљене у Берлину, Вашингтону, Лондону и Паризу. Циљ свих ових снага је увек било рушење Србије као најважнијег фактора и државе са великом историјском репутацијом – симболом отпора.

Србија је 1999. под теретом разарања земље склопила Кумановски споразум – који је значио дављење и комадање државе на дуже стазе – плански, али корак по корак.

Од тада, Србија се бранила у Нишу а делимично, уз помоћ Русије, у Уједињеним нацијама. Из Њујорка граница напада, вољом западних сила, померена је ближе у Европу, тј. Брисел. Иако је до Брисела, након изручења Милошевића у Хаг, све била чиста издаја, само су у питању нијансе: прво између Коштунице и Ђинђића; затим, Ђинђића и Живковића или Чеде у односу на Бориса Тадића. Ипак, предаја и капитулација је наступила оног тренутка када је Србија одустала од „стратешке дубине“ коју је имала у Савету безбедности и када је свој проблем, у европском смислу, локализовала а линију удара и одбране – тај фамозни, геополитички фронт, отворила у Европи.

Насилна смена Слободана Милошевића са класичним, прилично профаним образложењем да је направио изборну крађу, затим његово хапшење и депортација у Хаг – практично убиство, као и прогон Војислава Шешеља у Хаг, убиство премијера Зорана Ђинђића, па „ванредно стање“, обрачун са „Црвеним береткама“ и „Земунским кланом“… и многе друге мере из арсенала специјалних операција западних служби – никада нису престале, као што није престало субверзивно деловање албанских националиста на Косову и на подручју тзв. Прешевске долине или деловање исламиста и националиста у тзв. Санџаку те активно непријатељско деловање САД, Немачке, Велике Британије и Турске. А онда Бриселски споразум и политички ударци са свих страна, које је Србија самарићански трпела.

Шиптари су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова, једнострано прогласили независност.

Све након тога представља гомилу горких пилула, које су гутали власти и народ, трудећи се да политичком кооперативношћу обезбеде мир и избегну сукобе: личне карте, пасоши и возачке дозволе, позивни бројеви, индустријска постројења и фабрике, учешће у међународним организацијама (спортским, културним…итд) глобалног а не само регионалног типа и на крају управљање границом државе Србије према Македонији, Албанији и Црној Гори. Баш посебно Црној Гори.

„С обзиром да је Споразум о државној граници између Црне Горе и Републике Косово закључен у Бечу 26. августа 2015. године, стекли су се услови да се тајност података који су означени Решењем интерно укине, пре времена предвиђеног за престанак тајности“, наводи се у решењу Министарства унутрашњих послова Црне Горе.

У Извештају о вођењу преговора на припремама за закључивање Споразума о државној граници између Црне Горе и „Републике Косово“ објављене су и мапе разграничења. Државна граница између Црне Горе и „Републике Косово“ уцртана је на шест топографских карата, у складу са катастарском документацијом, и са координатама преломних граничних тачака, од тромеђе Црне Горе, „Републике Косово“ и Републике Албаније, до тромеђе Црне Горе, „Републике Косово“ и Републике Србије.

О државној граници увек одлучује држава и то право „Косова“ да уреди са суседима, туђу границу као властиту, нико није довео у питање. Поготово није Србија.

Бриселски споразум је дао Албанцима све оно што су они хтели и њима више не треба.

Зато су Албанци кренули у другу фазу борбе за „Велику Албанију“, а та друга фаза се просто зове „Бивша Југословенска Република Македонија“.

И зато се са запада српске државе угрожавају, да би бринући о себи коначно били искључени из македонске кризе и Македонију препустили Албанцима, да је поделе.

Јасно је да се шири линија фронта дуж целе границе са Србијом али су занимљиве изјаве које долазе са запада: „Србија је мирна… Србија је фактор стабилности… Србија је партнер…“.

Да… баш тако изгледа потпуно лицемерна позиција западних држава и влада, док њихове дипломате на терену окупљају по амбасадама непријатеље Србије, гурајући их у авантуризам уличне политике, као да немају могућност у Скупштини формулисати и бранити властите политичке ставове. Али Србија се више не сме само бранити у Београду.

Да је Русија, слушала западне лажи и на неодговоран начин третирала напад америчких глобалиста и немачких фашиста на Украјину те рушење Украјине на Мајдану – данас би Владимир Путин имао линију фронта у Москви, а на Криму би биле базе НАТО пакта.

Наравно да је Украјина била мета али је стратешки, коначни циљ у ствари Русија, а Русија се не мора бранити увек у Москви, Лењинграду, Стаљинграду и Курску.

Председник Русије рекао је тада историјски важну геополитичку максиму и поуку за све државнике и политичаре: „Не пада нам на памет да икада више дозволимо непријатељу да против нас води рат на територији наше државе“.

Зато је Русија вратила Крим, подржала народни антифашистички отпор у Донбасу… зато је Русија данас у Сирији. Русија је учинила све да линија фронта, у неизбежном сукобу који планира непријатељски оријентисана алијанса, буде што даље од руских граница, јер се тако на најбољи начин брани властити народ.

Србија је много научила из тога и очито због тога води активну политику сарадње са земљама Евроазијског форума, где јој и јесте место, са кога ће дефинитивно одбацити идеолошку фантазију о само једном путу, ка Немачкој Европи.

Значајне су поуке из историје братског и оданог народа те његове велике државе али је дошло време да се ревалоризује све оно научено из властите историје страдања.

Прича о могућностима преливања кризе у било коју државу је бесмислена, јер те банане државице настале након распада заједничке државе немају спољнополитичку доктрину и политику: непријатељи њиховог суверенитета и територијалног интегритета у основама међународног присуства се третирају као партнери и савезници – штавише, непријатељи се дефинишу као узор и симбол напретка. Тачније, ниједна држава у региону не сарађује и не помаже једна другој – агресија на њих није реторичко питање него низ конкретних, агресивних непријатељских мера и радњи на које не постоји одговор.

Уосталом, Македонија је признала државност отетог Косова и то јој је дошло на наплату.

Тачније, Македонији се више не може помоћи и она више није ни битна. Битна је Србија. А Србија је сада већ отворено нападнута из центара светске, политичке моћи – из Берлина, Брисела, Лондона и Вашингтона. Данашње доба има елементе историјске епохе у којој са историјске позорнице одлази заувек доктрина „нације типа државе“, настала на резултатима првог светског рата, а Срби и Бошњаци, још увек, нису спремни за артикулисање властитих интереса у овом времену пројектоване прекомпозиције Балкана у корист Албанаца, па остају неми и завађени, неповратно инертни и неспособни да заједнички делују у остваривању својих интереса.

Оно питање које се неизбежно поставља јесте: постоји ли, уопште, преговарачка воља и потенцијал код Срба и Бошњака, који би значио минимум заједничког наступа и деловања и колико је реално очекивати промену дугорочних стратегија сукоба?

Одговор се нуди сам по себи: Србија мора прво мислити на себе и своје интересе а то значи мислити и на Републику Српску као најважнију линију одбране властите државности.

Србија треба обезбедити средства властите одбране, извршити додатне мобилизације, увести редовно служење војног рока те набавити и ставити у функцију авионе „Миг 29“, а одбрану свога ваздушног простора гарантовати са моћним системима као што је „С 300“.

Тек након тога, оно што ће бити врло тешко, најважнији лидери Срба и Бошњака, уз помоћ партнера, требају покушати превазићи сукобе, договорити усаглашен наступ са циљем и концептом очувања минимума заједничког интереса а посебно мира и безбедности.

Повећати своју одбрамбену моћ, не бити заслепљен идеологијом евроунијатства (победничком идеологијом наших традиционалних непријатеља), значи коначно бити спреман за изазове који стоје пред Србијом: у Београду и Бања Луци.

---

Извор: Фонд Стратешке Културе