Operacija „poslednja šansa“ i početak rata na Balkanu

Ako je verovati izvorima koje na Balkanu ima obaveštajni aparat propagandističke televizije „Al Džazira Balkan“, ta udarna pesnica vehabijske zmije u arapskom svetu najradikalnijeg šeikata, Katara, koji ima stanovnika koliko i Banja Luka: MI SMO, KONAČNO GOTOVI; svi skupa, i Balkan sa nama!

„Sa Balkana, danas se beži glavom bez obzira. Vode se supruge, one vuku muževe, zajedno otimaju decu iz škola, istresaju kolevke, čupaju sve iz korena, besomučno!“

(Autor Izet Perviz, 15.05.2017.)

Ovako tumače našu stvarnost agresivni i odvratni gosti, čiji režimi u arapskom svetu javno muče žene, odsecaju ruke i glave, vrše javna batinanja i pogubljenja i nemaju predstavu o tome šta je sloboda, šta demokratija a šta otadžbina. Standardi o kojima govori katarska televizija trebali bi prvo biti primenjeni u zemlji porekla – šeikatu, koji ideološki, vojnički i finansijski podržava sve terorističke organizacije na planeti: Islamsku državu, Al kaidu, Muslimansku braću…

Razgovori o prisustvu i planovima tih islamističkih, srednjevekovnih, a živih, diktatura i njihovom agresiivnom delovanju na mir i stabilnost, nisu nikakva teorija zavere.

Poštovanje koje naše državne administracije i političke elite u BiH pokazuju prema ovim i sličnim, primitivnim, kulturnim i političkim koncepcijama i njihovim kvazi medijima, bazirane su na našoj lokalnoj korumpiranosti i želji da podilazimo bogatima. Jasno, to što su bogati ne znači da su uspešni i da moramo gledati kako se u naše ime, klanjaju po Sarajevu, pred ovim obaveštajnim smećem i sitnim špijunskim dušama iz Al Džazire, Anadolije, Faktora, i pred diktatorima Al Tanijem i Erdoganom.

Može li se živeti u BiH a prihvatiti da je istina ovakva bedna konstrukcija Al Džazire:

„…Beži se žestoko. Beži se od pogane vlasti, od lažljivaca po parlamentima, od obijača budžetskih trezora, od potkupljivih sudija, od korumpiranih doktora, od advokatskih derikoža, od nameštatelja tendera, od profesionalnih zapošljivača, od besprizornih državnih službenika, od prodanih novinara, od lažnih pisaca…“.

(Autor Izet Perviz, 15. 05. 2017)

Na ovaj način o stanju u zemlji govori samo frustrirani ministar bezbednosti zbog svoje bezvredne diplome koja je postala predmet krivične istrage tužilaštva BiH.

Razuman čovek pomislio bi da obaveštajna hobotnica kojoj pripadaju Dragan Mektić i Al Džazira piše i tumači stvarnost Crne Gore… ali očito nije. Ta mala banana državica je ulaskom u NATO ovih dana potpuno zaštićena od novinarske istine o stanju u njoj i odsustvu bilo kakve razlike između državnih poslova i organizovanog kriminala. Ili, da je kapitulacija Makedonije najava rata, pa ljudi moraju bežati ali…

Ne pišu ovi mediji ni o raspadu ekonomskog sistema u Hrvatskoj, finansijskom slomu najvećeg privrednog sistema „Agrokor“, podelama koje kulminiraju u parlamentu, vladi i celom društvu, kao ni o lavežu besnih pasa sa Kosova i Albanije, raznih koljača, poput Haradinaja, Veseljija, Ljimaja, Tačija ali i Rame i Isa Mustafe.

Naravno, ovu matricu sejanja straha i sumnje u politički sistem i legalne vlasti izabrane voljom naroda po beogradskim ulicama i medijima koriste žute patke i Soroševe kokoške, a „Savez za podele“ i njihovi politički mentori iz američke i britanske ambasade bljuju otrov po Banjaluci, pripremljen za Republiku Srpsku.

I to nije sve: u pisanijama novinarskih vehabija iz Katara tvrde bez stida da sve prodajemo u bescenje i da za mnoge od nas ne postoji više otadžbina a još manje smisao rada ili žrtvovanja za nju.

Zanimljivo je da se ovaj pristup osmišljava i plasira iz Sarajeva, koji je upravo negacija zajedničkog života i negacija mira i poverenja.

Kada je svojevremeno, pre par godina, Nenad Janković tj. Dr Nele Karajlić, napisao i objavio knjigu „Fajront u Sarajevu“, samo su malobrojni bili oni koji su razumeli način na koji je naslikao i opisao Sarajevo, čovjek-fenomen i simbol nadrealizma.

Sarajevska svest i sarajevska životna filozofija jeftinog laskanja i istorijske mržnje sejala je svoje pogano seme po Beogradu, Zagrebu, Ljubljani… u stvari na svakom mestu do koga je uspela dobaciti temeljem umrle slike zajedničkog života i glavne linije odbrane na Drini i Savi. Ta čaršija, koja promišlja sebe u misiji potenciranja i postojanja izmišljene kulturne i istorijske granice između „Zemlje Bosne“ i Srbije i Hrvatske, kao večne političke granice, koja kao usud stoji između „bosanskog merhameta“ i planova „agresivnih komšija“ zadojenih idejom velikih nacionalnih država. Mnogi sarajevski Srbi, proganjani i na kraju oterani iz svoje čaršije, uvek su se trudili da dokažu sebi i svetu da ih nije mučilo, gazilo i proteralo „Sarajevo“ nego su to pripisivali uličnim kriminalcima i sandžaklijama. Naravno da su zaboravili da Jusuf Juka Prazina, Ramiz Delalić Ćelo, Ismet Bajramović Ćelo, Mušan Topalović Caco, Zaim Backović, Ejup Ganić i slična gamad nisu iznikli iz civilizacijskog humusa evropske misli i društvene svesti, nego iz ideološkog spoja, orijentalnog kvazimoda i komunističkog neverništva koje je simbolizovalo društvenu svest Sarajeva.

„Sarajevo je puno gada“, rekao bi „nadrealni um“ koga su Sarajlije pre rata grlili kao vlastiti kulturni izraz, dok su u duši aplaudirali Aliji Izetbegoviću i Osami bin Ladenu.

Ta dva radikalna lidera – ti odvratni ljudi, koji nikada nisu pripadali ovom vremenu i ovom prostoru, snažno su oblikovali svest sarajevske čaršije, ostavljajući iza sebe strašno nasleđe bezbožništva u formi religiozog fanatizma, koji u ekstremizmu, radikalizmu i terorističkoj akciji, vidi lice Božije volje i providnosti. Vidi Božiju podršku ubijanju nevinih na trgovima, u vozovima, autobusima, kladionicama i na pijacama.

Ali, Sarajevo nije Bosna i Hercegovina i nije Balkan, da bi zlonamerni „sarajevski pisci“ koji su mentalno iz Katara, na taj način tumačili našu zajedničku stvarnost.

Ovaj pristup i ton u potpunosti se poklapa sa složenom obaveštajnom operacijom „desrbizacije“ Balkana, rušenjem prvo Republike Srpske a zatim i Srbije, koju pod imenom „POSLEDNJA ŠANSA“ provodi Entoni Monkton, britanski obaveštajac i kontraobavještajna služba „MI-5“. Koncept kriminalizacije vlasti u Republici Srpskoj, optužbe za bankrot kao sredstvo prikrivanja konkretnih akcija kriminalne zaštite giganta iz Londona „Mital stil“, politički pritisci na vlast u Banjaluci da odustane od upravljanja državnom imovinom i odrekne se preko 90.000.000 konvertibilnih maraka te zloupotreba zajedničkih institucija i sprečavanje finansijskih aranžmana sa MMF-om i transfera klirinškog duga iz Rusije, samo su neke od mera u kojima učestvuju i engleski poslušnici u Sarajevu – navodni Srbi udruženi sa navodnim Bošnjacima.

Ali to o čemu izveštavaju lokalne službe i govore lokalni stručnjaci – svakako je za prozapadne medije i njihove sluge u Sarajevu samo „teorija zavere“.

Makedonija je za njih mirna i prosperitetna, „Kosovo“ je po njima civilizovano kao Nemačka Angele Merkel, Crna Gora hapsi narko dilere i trgovce oružijem a o BiH, u NATO krugovima, govore sve najbolje, podržavajući naš uspješni put u Evropu.

I sigurno, ratni lešinari Vilijam Voker i Bernar Anri Levi (a ne desni) – nisu se vratili na ovaj naš komad Balkana i ne rade protiv mira. Čak ne lažu i ne rovare, kao nekad.

Te i slične besmislice svakako i jesu deo specijalnih operacija koje su pokrenute na Balkanu protiv Srbije i Republike Srpske iz poznatog razloga: nemoguće je slomiti i politički ili vojno okupirati Balkan dok se ne slome Srbi.

Geopolitički položaj Balkana određen je njegovim položajem u Evropi, na tzv. južnoevropskom delu i Sredozemlju. Od tri velika poluostrva: Apeninskog, Balkanskog i Peloponeza, koja daju karakteristična obeležja južnoevropskog fronta, Balkan, zbog svoje veze sa Malom Azijom, zauzima centralno i najvažnije mesto.

Balkan se, sa Malom Azijom i Bliskim istokom, nalazi na spoju kontinenata starog sveta – Evrope, Azije i Afrike. Najkraći kopneni prilaz iz Evrope ka tom važnom međukontinentalnom spoju vodi preko Balkana. Iz tog razloga, Balkan je najvažniji element strategijsko saobraćajnog čvorišta između Evrope, Azije i Afrike, u ovom delu gde se međusobno, najviše približavaju.

Iz ranijih vremenskih razdoblja, a posebno iz ranijih ratova, poznat je povezujući položaj Balkana. Nadiranje Persijanaca i Turaka sa istoka u Evropu, vojnički pohodi krstaša iz Evrope ka Jerusalimu, kao i nadiranja Nemaca prema istoku pod parolom „Drang nach Osten“ („Prodor na istok“), su dobri primeri za to.

Navedeni spoj tri kontinenta starog sveta i danas je strateški bitan, ne samo zbog geografskog položaja već i zbog mnogih privrednih, saobraćajnih, političkih, vojnih i drugih funkcija, zbog planova, interesa i mogućnosti. Danas on dobija još više na značaju i postaje osetljiv, naročito u svetlu raznih pritisaka ekonomske, političke, vojne i druge prirode, pa i njegove državno-pravne neorganizovanosti i slabosti, što ga čini poželjnim i podobnim za kreiranje lokalnih sukoba i ratova.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da Balkanska trasa predstavlja i najkraći prilaz iz industrijski razvijenijeg dela sveta – zapadne i srednje Evrope (koji je ujedno siromašan energentima), prema Bliskom istoku, naftom bogatom ali nerazvijenom delu sveta. Iz toga se može izvući zaključak da u prostoru južnoevropskog fronta Balkan ima ključni geopolitički položaj. Teško je pronaći mogućnost planiranja i realizacije ma kakvih ratnih dejstava na tom frontu a da se pri tome ne uzme u obzir Balkan i mogući uticaji njegovog ratnog potencijala. Zbog toga su prijateljstvo, miroljubiva i dobrosusedska saradnja država ova tri poluostrva, a posebno balkanskih država, od neprocenjivog značaja za očuvanje mira u ovom delu sveta i predstavljaju najveći interes lokalnog stanovništva. Sa druge strane, slabe države, nerazvijena privreda i sukobi među balkanskim zemljama i narodima oduvek su predstavljali osnovnu agendu i stratešku akciju zapadnih sila: Nemačke, Velike Britanije, SAD i Francuske, ne zaboravljajući povremene uloge moćnih država koje su ponekad u istoriji obezbeđivale Mađarska, Austrija i Italija, i posebno Turska.

Na toj tački, Srbija je najvažnija država, a prostor koji naseljavaju Srbi, ključni. Bez „forsiranja“ tog prostora sve operacije, svi planovi i akcije padaju u vodu.

Na ovom delu tzv. Zapadnog Balkana sigurno ne postoji puno ljudi kojima nije potpuno jasno ko je fabrikovao laži tokom rata, koji je razorio najvažniji rezultat srpskog naroda u istoriji, rezultat najčasnije borbe i velikog stradanja. Ko je planirao i vodio rat usmeren na rušenje Jugoslavije i fragmentaciju srpskog etničkog i državnog prostora, kako i za čiji novac je to činio, kako je to urađeno da bi se napravilo pokriće za pokretanje ubilačkih kaznenih ekspedicija „Najnovijeg svetskog poretka“ protiv srpskih zemalja i srpskog naroda. I ko tu može biti prijatelj Srbije?!

Devedesetih godina, priča o “zlim Srbima” je prvo kreirana pa prihvaćena u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama uz pomoć desetina agencija, koje je prvo plaćala Tuđmanova vlada, zatim režim Alije Izetbegovića – muslimanska vlada u Sarajevu, a kasnije i Tačijeva teroristička i kriminogena UČK-OVK.

Sramne laži o Srbima propagirali su otvoreno Bošnjaci, Hrvati, Albanci, glumeći žrtvu po nalogu zapadnih vlada, optuživali i lagali o uzrocima i suštini proteklog rata, ali te konstrukcije usvojili su i dojučerašnji „Spartanci“ nacionalne ideje i interesa – crnogorci. Istina, prestali su biti to a postali su „montenegrini“ i glavni srbomrzitelji.

Matrica uništavanja neke države od strane zapadnih imperijalista gotovo je u dlaku ista. Prvo se neka zemlja ili njena vlada politički satanizuje, sankcijama oslabi, vojno napadne i posle toga instalira kvislinška vlast kojoj je glavni zadatak uništavanje sopstvene zemlje. Sve što u Svetskim ratovima nisu uspele da učine Austrougarska monarhija i Hitlerova Nemačka na Balkanu uspeli su njihovi potomci koji nastupaju pod lažnom zastavom demokratskog sveta, „moderne i napredne“ Evropske unije.

Osvojene su i zavađene republike bivše SFRJ: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina; Nemci su izašli na toplo more, obnovili NDH, odvojili Crnogorce od Srba, obnovili ‘’Handžar’’ i ‘’Skenderbeg’’ divizije i krenuli u završni projekat stvaranja Velike Albanije. Makedonija je neizbežna i planirana etapa ove agresivne zapadne politike. Naravno tu je i Turska, vrlo korisna kao alibi za projekte osmišljene u Berlinu, Vašingtonu, Londonu i Parizu. Cilj svih ovih snaga je uvek bilo rušenje Srbije kao najvažnijeg faktora i države sa velikom istorijskom reputacijom – simbolom otpora.

Srbija je 1999. pod teretom razaranja zemlje sklopila Kumanovski sporazum – koji je značio davljenje i komadanje države na duže staze – planski, ali korak po korak.

Od tada, Srbija se branila u Nišu a delimično, uz pomoć Rusije, u Ujedinjenim nacijama. Iz Njujorka granica napada, voljom zapadnih sila, pomerena je bliže u Evropu, tj. Brisel. Iako je do Brisela, nakon izručenja Miloševića u Hag, sve bila čista izdaja, samo su u pitanju nijanse: prvo između Koštunice i Đinđića; zatim, Đinđića i Živkovića ili Čede u odnosu na Borisa Tadića. Ipak, predaja i kapitulacija je nastupila onog trenutka kada je Srbija odustala od „strateške dubine“ koju je imala u Savetu bezbednosti i kada je svoj problem, u evropskom smislu, lokalizovala a liniju udara i odbrane – taj famozni, geopolitički front, otvorila u Evropi.

Nasilna smena Slobodana Miloševića sa klasičnim, prilično profanim obrazloženjem da je napravio izbornu krađu, zatim njegovo hapšenje i deportacija u Hag – praktično ubistvo, kao i progon Vojislava Šešelja u Hag, ubistvo premijera Zorana Đinđića, pa „vanredno stanje“, obračun sa „Crvenim beretkama“ i „Zemunskim klanom“… i mnoge druge mere iz arsenala specijalnih operacija zapadnih službi – nikada nisu prestale, kao što nije prestalo subverzivno delovanje albanskih nacionalista na Kosovu i na području tzv. Preševske doline ili delovanje islamista i nacionalista u tzv. Sandžaku te aktivno neprijateljsko delovanje SAD, Nemačke, Velike Britanije i Turske. A onda Briselski sporazum i politički udarci sa svih strana, koje je Srbija samarićanski trpela.

Šiptari su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova, jednostrano proglasili nezavisnost.

Sve nakon toga predstavlja gomilu gorkih pilula, koje su gutali vlasti i narod, trudeći se da političkom kooperativnošću obezbede mir i izbegnu sukobe: lične karte, pasoši i vozačke dozvole, pozivni brojevi, industrijska postrojenja i fabrike, učešće u međunarodnim organizacijama (sportskim, kulturnim…itd) globalnog a ne samo regionalnog tipa i na kraju upravljanje granicom države Srbije prema Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori. Baš posebno Crnoj Gori.

„S obzirom da je Sporazum o državnoj granici između Crne Gore i Republike Kosovo zaključen u Beču 26. avgusta 2015. godine, stekli su se uslovi da se tajnost podataka koji su označeni Rešenjem interno ukine, pre vremena predviđenog za prestanak tajnosti“, navodi se u rešenju Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore.

U Izveštaju o vođenju pregovora na pripremama za zaključivanje Sporazuma o državnoj granici između Crne Gore i „Republike Kosovo“ objavljene su i mape razgraničenja. Državna granica između Crne Gore i „Republike Kosovo“ ucrtana je na šest topografskih karata, u skladu sa katastarskom dokumentacijom, i sa koordinatama prelomnih graničnih tačaka, od tromeđe Crne Gore, „Republike Kosovo“ i Republike Albanije, do tromeđe Crne Gore, „Republike Kosovo“ i Republike Srbije.

O državnoj granici uvek odlučuje država i to pravo „Kosova“ da uredi sa susedima, tuđu granicu kao vlastitu, niko nije doveo u pitanje. Pogotovo nije Srbija.

Briselski sporazum je dao Albancima sve ono što su oni hteli i njima više ne treba.

Zato su Albanci krenuli u drugu fazu borbe za „Veliku Albaniju“, a ta druga faza se prosto zove „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija“.

I zato se sa zapada srpske države ugrožavaju, da bi brinući o sebi konačno bili isključeni iz makedonske krize i Makedoniju prepustili Albancima, da je podele.

Jasno je da se širi linija fronta duž cele granice sa Srbijom ali su zanimljive izjave koje dolaze sa zapada: „Srbija je mirna… Srbija je faktor stabilnosti… Srbija je partner…“.

Da… baš tako izgleda potpuno licemerna pozicija zapadnih država i vlada, dok njihove diplomate na terenu okupljaju po ambasadama neprijatelje Srbije, gurajući ih u avanturizam ulične politike, kao da nemaju mogućnost u Skupštini formulisati i braniti vlastite političke stavove. Ali Srbija se više ne sme samo braniti u Beogradu.

Da je Rusija, slušala zapadne laži i na neodgovoran način tretirala napad američkih globalista i nemačkih fašista na Ukrajinu te rušenje Ukrajine na Majdanu – danas bi Vladimir Putin imao liniju fronta u Moskvi, a na Krimu bi bile baze NATO pakta.

Naravno da je Ukrajina bila meta ali je strateški, konačni cilj u stvari Rusija, a Rusija se ne mora braniti uvek u Moskvi, Lenjingradu, Staljingradu i Kursku.

Predsednik Rusije rekao je tada istorijski važnu geopolitičku maksimu i pouku za sve državnike i političare: „Ne pada nam na pamet da ikada više dozvolimo neprijatelju da protiv nas vodi rat na teritoriji naše države“.

Zato je Rusija vratila Krim, podržala narodni antifašistički otpor u Donbasu… zato je Rusija danas u Siriji. Rusija je učinila sve da linija fronta, u neizbežnom sukobu koji planira neprijateljski orijentisana alijansa, bude što dalje od ruskih granica, jer se tako na najbolji način brani vlastiti narod.

Srbija je mnogo naučila iz toga i očito zbog toga vodi aktivnu politiku saradnje sa zemljama Evroazijskog foruma, gde joj i jeste mesto, sa koga će definitivno odbaciti ideološku fantaziju o samo jednom putu, ka Nemačkoj Evropi.

Značajne su pouke iz istorije bratskog i odanog naroda te njegove velike države ali je došlo vreme da se revalorizuje sve ono naučeno iz vlastite istorije stradanja.

Priča o mogućnostima prelivanja krize u bilo koju državu je besmislena, jer te banane državice nastale nakon raspada zajedničke države nemaju spoljnopolitičku doktrinu i politiku: neprijatelji njihovog suvereniteta i teritorijalnog integriteta u osnovama međunarodnog prisustva se tretiraju kao partneri i saveznici – štaviše, neprijatelji se definišu kao uzor i simbol napretka. Tačnije, nijedna država u regionu ne sarađuje i ne pomaže jedna drugoj – agresija na njih nije retoričko pitanje nego niz konkretnih, agresivnih neprijateljskih mera i radnji na koje ne postoji odgovor.

Uostalom, Makedonija je priznala državnost otetog Kosova i to joj je došlo na naplatu.

Tačnije, Makedoniji se više ne može pomoći i ona više nije ni bitna. Bitna je Srbija. A Srbija je sada već otvoreno napadnuta iz centara svetske, političke moći – iz Berlina, Brisela, Londona i Vašingtona. Današnje doba ima elemente istorijske epohe u kojoj sa istorijske pozornice odlazi zauvek doktrina „nacije tipa države“, nastala na rezultatima prvog svetskog rata, a Srbi i Bošnjaci, još uvek, nisu spremni za artikulisanje vlastitih interesa u ovom vremenu projektovane prekompozicije Balkana u korist Albanaca, pa ostaju nemi i zavađeni, nepovratno inertni i nesposobni da zajednički deluju u ostvarivanju svojih interesa.

Ono pitanje koje se neizbežno postavlja jeste: postoji li, uopšte, pregovaračka volja i potencijal kod Srba i Bošnjaka, koji bi značio minimum zajedničkog nastupa i delovanja i koliko je realno očekivati promenu dugoročnih strategija sukoba?

Odgovor se nudi sam po sebi: Srbija mora prvo misliti na sebe i svoje interese a to znači misliti i na Republiku Srpsku kao najvažniju liniju odbrane vlastite državnosti.

Srbija treba obezbediti sredstva vlastite odbrane, izvršiti dodatne mobilizacije, uvesti redovno služenje vojnog roka te nabaviti i staviti u funkciju avione „Mig 29“, a odbranu svoga vazdušnog prostora garantovati sa moćnim sistemima kao što je „S 300“.

Tek nakon toga, ono što će biti vrlo teško, najvažniji lideri Srba i Bošnjaka, uz pomoć partnera, trebaju pokušati prevazići sukobe, dogovoriti usaglašen nastup sa ciljem i konceptom očuvanja minimuma zajedničkog interesa a posebno mira i bezbednosti.

Povećati svoju odbrambenu moć, ne biti zaslepljen ideologijom evrounijatstva (pobedničkom ideologijom naših tradicionalnih neprijatelja), znači konačno biti spreman za izazove koji stoje pred Srbijom: u Beogradu i Banja Luci.

Izvor: Fond Strateške Kulture