Opet pretkonfliktno stanje na Balkanu

Međunarodni odnosi ukazuju da stanje bezbednosti određenog teritorijalizovanog ljudskog kolektiviteta, čiji je reprezent država kao najorganizovaniji kolektivitet, može da bude jedno od sledećih: nekofliktno, pretkonfliktno, konfliktno i postkonfliktno. Svaka država ulaže odgovarajuće napore da uspostavi i održava nekonfliktno stanje spostvene nacionalne bezbednosti. Međutim, surova bezbednosna praksa upozorava na to da se takva angažovanost određene države ponekad suočava sa teško otklonjivim spoljašnim izazovima i pretnjama, čiji nosioci su suvereni ili nesuvereni akteri. U tom smislu, pre svega, zbog viševekovnih agresorskih ciljeva vanbalkanskih hegemona prema Balkanu, veoma su nelagodna iskustva i sećanja naroda i država u ovom regionu. Naime, vanbalkanski hegemoni su uspevali da sumnjičavim obećanjima pojedinim narodima Balkana stvore utisak o tome da se ukazala «povoljna prilika» da primenom fizičke sile pokore ili unište državu drugog (susednog) naroda i uspostave sopstvenu «pripadajuću veliku državu». Posledice takvog trenutnog opasnog savezništva   bile su kataklizmične – masovni ratni zločini, proterivanje velikih grupa stanovništva, prisiljavanje da promene svoju veru, genocid…, a naknadne – mržnja, nepoverenje i isčekivanje ponovne «povoljne prilike» za nastavljanje  oružanog nasilja. Čitav 20. vek, hrvatski, bugarski i muslimanski (islamizovani hrišćani i Albanci) šovinisti, uz nesebičnu podršku vanbalkanskih hegemona (agresora) su bili zaokupljeni uništenjem srpskog naroda.  Zapravo, počev od 1878. godine, kada je na Berlinskom kongresu Austro-Ugarskoj monarhiji odobreno da okupira provincije Bosnu i Hercegovinu, koje su bile pod turskom okupacijom, pa sve do 1999. godine (agresije NATO-a na SR Jugoslaviju), srpski narod, iako najbrojniji, često se suočavao sa pokušajima da bude  uništen.

Poslednji takav pokušaj (upotrebom fizičke sile) dogodio se u poslednjoj deceniji 20. veka, najpre za vreme nasilnog razbijanja socijalističke Jugoslavije (1990-1992), potom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (1992-1995) i na Kosovu i Metohiji (1998-1999) i  sveobuhvatnim ubistvenim sankcijama SR Jugoslaviji, od 1991. do 2000.godine.

Naizgled, konfliktno stanje na Balkanu započeto 1990. razbijanjem socijalističke Jugoslavije, okončano je u avgustu 2001.godine Ohridskim sporazumom, kojim je nagrađen terorizam albanskih džihadista u Makedoniji. Naime, nastupio je postkonfliktni period za koji se očekivalo  da će rezultovati uspostavljanju nekonfliktnog stanja u regionu. Međutim, mnoge činjenice su ukazivale na to da postkonfliktno stanje na Balkanu, umesto da rezultuje stabilizaciji prilika,  klizi ka konfliktnom stanju.

Politički preokret u Republici Srbiji, u oktobru 2000.godine, zbog gubljenja iz vida geopolitičkih činjenica, neosnovano je smatran je ključnim događajem koji će doprineti stabilizaciji Balkana.  Sve zemlje Balkana su činile napore da se uključe u evroatlanske političke, ekonomske i vojne strukture, međutim, neke su u tome uspele, dok su druge još na beskonačnom  «čekanju». Bugarska i Hrvatska su postale članice NATO-a i EU, a  Albanija članica NATO-a.

Nasuprot transparentno proklamovanim evropskim integracijama, u regionu su se odvijale dezintegracije i retorika koja je u priličnoj meri zbunjivala i zabrinjavala sve pravbodoljubive građane. Savezna Republika Jugoslavija, najpre je preimenovana u Državnu zajednicu Srbija i Crna  Gora, a potom su se razjedinile  Srbija i Crna  Gora, odvajanjem Crne Gore od Srbije. Albanski džihadisti na Kosovu i Metohiji su od 17. do 19. marta 2004. godine pokušali da dovrše proces etničkog čišćenja Srba, a u februaru 2008. godine su grubo prekršili rezoluciju 1244 SB OUN, proglasivši tu srpsku pokrajinu za drugu «nezavisnu» albansku državu «Kosovo».

Iako, je Hrvatska u procesu pridruživanja EU imala obavezu da omogući povratak više stotina hiljada prognanih Srba u svoje domove, postala je članica EU, ne ispunivši taj zahtev. Bošnjački zvaničnici u Federaciji Bosne i Hercegovine horski sistematski promovišu tezu o tome da je Republika Srpska «genocidna tvorevina» itd. Povremeni punktualni teroristički napadi džihadista na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini i Makedoniji podsećaju na svoju prisutnost u regionu, a odlaskom njih par hiljada u tzv. «Islamsku državu» na Bliskom istoku, bespresedanski demonstriraju svoju fanatizovanost u pogledu uspostavljanja zamišljenog «kalifata» na Balkanu.  U međuvremenu, smišljeno je pušten u opticaj termin «Zapadni Balkan» i tako se Srbija neočekivano, iako centralna zemlja Balkana, našla na Zapadu. Reč je, zapravo, o prilično čudnovatom bezbednosnom prostoru koji čine  Albanija i Hrvatska (članice NATO-a) i Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija, koje, ne svojom voljom, nisu integrisane ni u evropske ekonomske i evroatlanske vojne strukture, ni u evroazijske ekonomske i bezbednosne strukture.

Dovođenjem u vezu skromnog uzorka pomenutih činjenica i pojedinih postupaka Albanije prema srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija, Hrvatske prema Srbiji u vezi sa migrantskom krizom u 2015. godini i pokušajem linča premijera Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici od strane bošnjačkih ekstremista (u julu 2015), moglo se nazreti (predvideti) ono što se događalo u julu i avgustu ove godine. Naime, letimičan pregled događaja u prethodna dva meseca, ukazuje na to da se pojedinim zapadnim centrima moći u toliko velikoj meri žuri u vezi sa «disciplinovanjem» srpskog naroda i Srbije, da ponovo podgrejavaju nadu kod pojedinih naših suseda da upotrebom sile mogu postići ono što su «propustili» devedesetih godina prošlog veka. Njihove podudarne strateške ciljeve nije teško dešifrovati : «integrisati» (čitaj: poništiti) Republiku Srpsku u unitarnu Bosnu i Hercegovinu i ultimativno iznuditi od Srbije da prizna uspostavljanje albanske države «Kosovo» na  13 odsto svoje teritorije. Posledica takvih njihovih podmuklih udruženih  angažovanja jeste da se Balkan ponovo nalazi u pretkonfliktnom stanju.

Iz složenog kompleksa najsvežijih činjenica objavljenih u medijima, koje upozoravaju na postojanje pretkonfliktnog stanja u regionu, pominjemo neke. Uprkos Briselskom sporazumu o formiranju Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji, Priština odbija da ispuni tu obavezu, a njeni zapadni sponzori pokazuju nedopustivu pasivnost. Komisija međunarodnih pravnih eksperata, zadužena za praćenje rada UNMIK-a u poslednjih osam godina, u završnom izveštaju (13.07.2016), između ostalog, je konstatovala nedopustive propuste UNMIK-a u istrazi o nestalima i ubijenima na Kosovu i Metohiji. Arbena Džara, Albanka, novinarka iz Prištine tvrdi da se broj radikalnih muslimana na Kosovu kreće oko 50. 000, a Kosovski komitet za bezbednosne studije izneo podatak da je broj dobrovoljaca tzv. Islamske države na milion stanovnika na Kosovu 125 (18. 07.2016).

Hrvatski ekstremisti (22.07.2016) upali u srpsku crkvu u Županji, blizu Vukovara, potpisali se kao «Ustaše», uz poruku: «Istrebit ćemo srpsku stoku» itd. Albanski džihadisti su ispalili dva rafala (23. 07.2016) na grupu od dvadesetak Srba iz opštine Vitina na Kosovu i Metohiji, koji su čistili portu manastira Svetog arhangela Mihaila i Gavrila. Za vreme obeležavanja 75. godišnjice podizanja  antifašističkog ustanka u Srbu (Hrvatska), u organizaciji antifašista i Srpskog nacionalnog vijeća (27.07.2016), hrvatski ekstremisti su izazvali incidente, nosili ustaška obeležja i klicali ustaški pozdrav «Za dom spremni». Vrhovni sud Hrvatske (28.07.2016) ukinuo je prvostepenu presudu Branimiru Glavašu za zločine nad Srbima 1991. godine i vratio postupak na početak.

Sud Bosne i Hercegovine (30. 07.2016) ukinuo je ograničenje kretanja Naseru Oriću, protiv koga se vodi postupak za ubijanje Srba u periodu od 1992. do 1995. godine (Naser je zaklao sudiju Slobodana Ilića i iskopao mu oči). Član predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović je prilikom privatne posete Novog Pazara (29. 07.2016), dao zapaljive izjave, pre svega u smislu negiranja entitetskog statusa Republike Srpske. Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je prilikom proslave «Oluje» (etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj u avgustu 1995) izjavila (05.08.2016) da je «Oluja» rasteretila Srbe velikosrpskih projekata. Zahuktali proces rehabilitacije ustaštva (nacizma) u Hrvatskoj, osnažile su SAD (9.08.2016) tako što su poklonile Hrvatskoj 16 borbenih jurišnih helikoptera. Teroristička «OVK» putem fejsbuk-a (19.08.2016) uputila je pretnje bombom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, nesumnjivo radi zastrašivanja i sprečavanja prognanih da se vrate u svoje domove. Horska kampanja bošnjačkih lidera u Federaciji BiH i njihovih inostranih  sponzora u vezi sa zakazanim referendumom u Republici Srpskoj o Danu Republike Srpske, u potpunosti razotkriva njihove paklene namere  i planove za brzo i radikalno (nasilno)  menjanje  stanja u regionu.

Hrvatski lider Milanović je požurio da se pravovremeno ubaci u kipteći «bosanski lonac», izjavom (25. 08.2016)  da u «BiH nema s kim razgovarati» i “da neće ostaviti Hrvate u BiH na milost i nemilost“, kao i upućivanjem omalovažavajućih i pretećih poruka Srbima i Srbiji: «Srbi su mali narod, šaka jada… Čekaćemo da budu ranjeni, a onda ćemo im blokirati pregovore…». Tužilaštvo BiH obustavilo je (27.08.2016) istragu protiv Almira Merdića, jednog od glavnih osumnjičenih za napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici, u julu 2015. godine. Oko 150 izgnanih Srba iz Mušutišta, na Kosovu i Metohiji (28.08.2016), sprečeni su da posete razrušenu crkvu u svom selu. Sprečili su ih albanski ekstremisti koji su srušili crkvu i  blokirali put ka Mušutištu, noseći albanske zastave i parole na kojima je bilo ispisano «UČK» (OVK). U novom udžbeniku istorije za đake sarajevskog kantona školske 2016/17. piše da su «Srbi agresori u BiH» i da je «Republika Srpska stvorena na genocidu»,  a premijer  kantona Sarajevo Elmedin Konaković smatra da deca treba da uče istinu,  čime javno potvrđuje svoj politički ekstremizam.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je u vezi sa aktuelnom pretkonfliktnom situacijom u regionu, doduše  drukčijom terminologijom, upozorio (29. 08.2016) predstavnike 64 ambasade u Beogradu, rekavši da uvrede na račun Srbije koje dolaze od pojedinih političara iz regiona predstavljaju deo kontinuirane politike protiv Srbije i, da će politika Srbije s ovim pitanjem biti «politika uzdržavanja do maksimuma, neodgovaranja i politika ćutanja» jer su «stabilnost i mir vitalni interes i suština našeg napretka», zaključujući da je  bezbednost na Balkanu je po prvi put ozbiljno ugrožena. U vezi sa napetom i neizvesnom bezbednosnom situacijom u regionu, koja po mnogo čemu podseća na dešavanja iz 1990. godine uoči razbijanja Jugoslavije secesijom Slovenije i Hrvatske, kojoj je prethodio hrvatski šovinizam, posebno zabrinjava to što je nosilac ovih zaoštravanja Hrvatska, koja je članica i EU i NATO-a, a izostaje reakcija pomenutih asocijacija. Takvo ćutanje navodi na osnovanu sumnju o njihovim iskrenim namerama o pesrpektivi «Zapadnog Balkana». Nije isključena mogućnost da planiraju ponovno paljenje balkanskog «bureta baruta» radi obezbeđivanja argumenata za dokazivanje «nužnog» opstanka NATO-a i eventualnog angažovanja za «odbranu muslimana u Bosni na Kosovu», kako su izjavljivali američki zvaničnici devedesetih godina 20. veka. Ili, možda je uzrok njihove uzbunjenosti, priviđanje ruskih vojnih baza u Srbiji i navodnih zajedničkih planova Rusije i Turske radi istiskivanja Zapada sa «Zapadnog Balkana».

Ili, pokretači nestabilnosti na Balkanu «strepe?» od narasle «vojne moći» terorističkih perjanica džihadista (Al Kaida, Islamska država, Boko Haram, Al Šabab i dr.), pa zato planiraju da im omoguće da ponovo otsecaju glave kidnapovanih i zarobljenih Srba, kao su to činili devedesetih godina prošlog veka. Nesumnjivo svesni činjenice da je Republika Srpska dejtonska mirovna tvorevina koja ne pristaje da izvrši samoubistvo, a samoproglašenu albansku državu «Kosovo» može da  prizna 191 od 192 države savremenog sveta, ali uprkos tome ne može postati država dok je ne prizna Republika Srbija,  možda maštaju da ova pitanja reše upotrebom udružene vojne sile, odnosno, politikom svršenog čina.

Koji god da je glavni uzrok koji je pokrenuo aktere da doprinesu nastajanju aktuelnog pretkonfliktnog stanja na Balkanu, a to ni u kom slučaju nisu Srbi i Srbija, njegovi akteri zaboravljaju da je unipolarni svetski momenat/poredak (1990-2000) prošlost. Jer, živimo u nazirućem multipolarnom svetu, što podrazumeva bolje razumevanje i uvažavanje interesa  malih balkanskih naroda i međusobno uvažavanje moćnih vanbalkanskih centara moći u pogledu trusnog Balkana. Osim takve evidentne  međuzavisnosti regionalne i globalne realnosti, nije zgoreg osvrnuti se na  krucijalni uzrok balkanske nestabilnosti, koji mnogi gube iz vida. Reč je o pogubnim, sigurno ne slučajnim učincima ad hoc  Haškog tribunala, osnovanog Rezolucijom Saveta bezbednosti OUN broj 827 od 25. maja 1993. godine, nadležnim za gonjenje lica odgovornih za ozbiljne povrede međunarodnog prava na tlu bivše SFR Jugoslavije. Rezolucijom istog organa broj 1503 od 28. avgusta 2003. godine postavljena je «završna strategija»,  kojom je predviđeno da sve istrage pred ovim sudskim organom budu okončane do kraja 2004, a prvostepeni postupci do kraja 2008, kako bi do kraja 2010. godine bili okončani i svi krivični postupci po pravnim lekovima.

Opštepoznata je činjenica da Haški tribunal u skladu sa pretpostavljenim «organizovanim zločinačkim poduhvatom» lidera srpskog naroda i «komandne odgovornosti» osudio skoro sve osumnjičene Srbe,  između ostalog, kvalifikujući ratni zločin (streljanje dela zarobljenika u Srebrenici) genocidom. Nasuprot tome, optužena lica (Hrvati, Bošnjaci i Albanci) za ratne zločine,  etničko čišćenje i trgovinu ljudskim organima, uglavnom su dobili minimalne kazne ili oslobođena bilo kakve odgovornosti. Taj, očevidno pristrasni sud u korist nalogodavaca zločina nad Srbima, čak je zaboravio (nije uzeo u obzir) javno izrečenu tajnu hrvatskog predsednika  Tuđmana – «da rata nismo hteli, ne bi ga bilo», kao i odbijanje Alije Izetbegovića da prihvati mirno rešavanje krize u tadašnjoj BiH, nakon čega je počeo rat na tom prostoru. Na taj način, Haški tribunal je  učinio presedan – izbegao je da sudi licima odgovornim za krivično delo zločin protiv mira. Sa druge strane, treba imati u  vidu činjenicu da je njegova nadležnost da goni lica odgovornih za ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava izvršene na tlu bivše SFR Jugoslavije, a ne  samo državljane te bivše države, dakle, svakog lica koje je činilo zločine na njenom tlu.

Uprkos tome, Haški tribunal nije pokrenuo istragu protiv niti jednog mudžahedina, iako su mnogi od njih  počinili strašne zločine nad Srbima, delimično i nad Hrvatima, i proglasio se nenadležnim za ratne zločine NATO-a za vreme agresije protiv SR Jugoslavije. Naime, važno je napomenuti da je NATO bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN tukao vojne i civilne ciljeve na čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, a ne samo na KiM, kako pojedinci ovu agresiju kvalifikuju sintagmom «kampanja NATO na Kosovu», i naravno, počinio mnoge ratne zločine. Na primer, neka svako proceni i oceni šta predstavalja dejstvo avijacije NATO-a kasetnim bombama 7. maja 1999. godine u Nišu, kada je u periodu od 11 do 11.30 časova na centar i u više gradskih kvartova bačeno preko 2.000 zabranjenih «narandžastih ubica», koje su sejale smrt blizu zgrade Niškog univerziteta, pored glavne autobuske stanice, na najvećoj gradskoj pijaci, na parkingu niškog Kliničkog centra, na fudbalskom stadionu i u sportskoj dvorani na Čairu – mestima gde se po pravilu okuplja najviše ljudi.

Selektivna pravda Haškog tribunala, odnosno odbijanje da ratne zločince goni bez diskriminacije, ima pogubne posledice po bezbednost i mir na Balkanu, naravno, ali i u globalnom smislu. Osnovna poruka potencijalnim zločincima nad Srbima u eventualnom novom oružanom sukobu jeste da neće odgovarati za počinjene zločine, a vanbalkanskim potencijalnim ratnim zločincima da mogu ponovo nekažnjeni da čine zločine i na Balkanu i bilo gde u svetu. Ovakva ocena nesumnjivo bi bila  potvrđena, ukoliko bi bilo izvršeno opsežno istraživanje o ulozi  Haškog suda  održavanju i osnaživanju nepoverenja među narodima Balkana, budući da još nije završio svoje angažovanje. U stvari, Haški sud je takvim  presudama učinio mnogo za ponavljanje krivičnog dela zločina protiv mira na Balkanu, odnosno u velikoj meri doprineo sadašnjem pretkonfliktnom stanju u regionu. Uprkos svemu, nadamo se da  će prevladati razum, te  da aktuelno pretkonfliktno stanje neće eskalirati u konfliktno.

Izvor: Fond Strateške Kulture