Opslužujuća inteligencija

Funkcija opslužujuće inteligencije (Service intellectuals) jeste da dominatna grupacija može da ostvari ciljeve s minimumom nasilja.

Recimo, neko društvo treba desuverenizovati i dezindustrijalizovati, kako bi se pretvorilo u izvor jeftinih sirovina i jeftine radne snage. Opslužujuća inteligencija će, dakle, nastojati da objasni stanovništvu da je privatizacija+integracija u EU najbolji način da se dotično društvo „modernizuje“ i postane istinski uspešno i demokratsko.

Ako stanovništvo u to poveruje – odlično, nije potrebno poslati vojsku. Ako pak ne – uh, opslužujuća inteligencija ipak loše radi posao.

Bojim se da odgovor Vladimira Gligorova (ovde) nosi neke od tipičnih odlika ove vrste ideoloških aktivnosti.

I odmah da kažem – loše se osećam zbog toga. Gligorov je za moju generaciju – tada mladih beogradskih intelektualaca, sredinom osamdesetih – bio pojam slobodne i trezvene misli. Njegove dve knjige Socijalistički žanr (1985) i Politička vrednovanja (1985) bile su za nas primer kako treba misliti i pisati.

Te knjige su dobro uočavale mane tadašnjeg jugo-sistema: dominaciju parcijalnih interesa u politici – u kojoj sistem treba da obezbeđuje opšti interes; i zahtev za primatom opšteg interesa u ekonomiji – gde sistem treba da počiva na konkurenciji posebnih interesa.

Svi smo tada bili liberali i svi smo se oduševljavali Gligorovljevom – analitički gotovo neumitnom – argumentacijom, i njegovim stilom u kome su, umesto birokratskog fraziranja, dominirala pozivanja na činjenice i načela.

A onda je, kad je krenuo raspad sistema i države, Gligorov otišao u Beč, a našu javnu scenu su ispunili ekonomisti koji su, takođe, bili na tragu Vladimirovog mišljenja. Oni su nas, sa svoje strane, vehementno ubeđivali da će sve naše nevolje biti rešene, kad jednom ode Milošević, čim uspemo da privatizujemo neefikasnu društvenu svojinu.

„Najbolja je ona privatizacija koja je najbrža“, sto puta sam čuo, u to vreme. „Kada treba da preskočite provaliju, to radite u jednom koraku, ne iz tri ili četiri skoka“. „Kada psu treba da odsečete rep, bolje je da to uradite odjednom, nego da ga seckate komad po komad“ – bile su slike kojima su nas, tokom devedesetih, impresionirali srpski ekonomisti.

I mi smo im verovali. A njihove mantre, kao nesumnjive istine, nažalost, dalje smo širili.

Onda je oboren Milošević i Srbija je sve uradila kako je od nje zahtevano. Najveće domaće banke oterane su u bankrot, velika preduzeća su privatizovana, industrija i resursi izneti na prodaju, ukinute carine, strancima data bezuslovna subvencija od 10.000 evra za svakog koga zaposle, omogućen im je i neograničen iznos novca iz Srbije…

A rezultat? I posle dve decenije još nismo dostigli industrijsku proizvodnju iz 1998. (ovde) – a o nivou iz 1989. da i ne pričamo.

Srbija je posle 2000. godine dezindrustrijalizovana. U Beogradu je nekada bilo 240.000 industrijskih radnika, a sada ih je 14.000 (ovde). Bukvalno smo se vratili na početak 20. veka.

Danas u Srbiji 80% zaposlenih prima platu nižu od 340 evra (ovde), a ako isključimo javni sektor – gde profesori, sudije, lekari i ministri podižu prosek – običan radnik ne zarađuje više od par stotina evra mesečno.

Strani investitori – ta najtraženija fela preduzetnika u Srbiji – više i ne traži visokoobrazovane kadrove. Na 25 miliona evra državnih subvencija, koliko je dobio jedan takav investitor, ispostavilo se da se od radne snage traže tek smotačice žica – „nisko kvalifikovane žene koje praktično po ceo dan pletu kablove“ (0vde).

Čak i Dojče vele (DW) priznaje da je u Srbiji „možda pogrešno govoriti o stranim investicijama, već (da valja pričati) o srpskim investicijama u inostrane kompanije“ (ovde).

„Neki svježiji podaci“, nastavlja DW, „govore da je Vlada Srbije samo od 2015. godine dala 860 miliona evra subvencija stranim investitorima, mada su svi koji su pokušali da izvedu računicu do kraja naišli na zid – ugovori su uglavnom tajni. (…) Šteta nastaje jer se podstiču radna mesta koja zapošljavaju najmanje kvalifikovanu radnu snagu“ (isto).

Prekjuče smo, takođe, saznali da je Vlada, zarad podsticaja stranom investitoru (čitaj: Etihadu) ukinula akcize na kerozin, ali je, kako bi zapušila rupu u budžetu, odmah povećala akcize na benzin i dizel (ovde). Ko je kriv Srbinu što vozi traktor, a ne avion.

Šta je rešenje? Bolje i doslednije sprovođenje sistema: više tržišta, potpunija privatizacija, brojniji strani investitori, brža EU integracija…?

Kolega Gligorov jamačno se seća da je, sredinom osamdesetih, odgovor tadašnje opslužujuće inteligencije na pitanje – kako izaći iz krize – bio upravo: bolje i doslednije primeniti sistemska rešenja.

Dakle, lek je glasio: „ojačati delegatski sistem“, „ojačati samoupravljanje“, „poboljšati efikasnost poslovanja OOUR-a i SOUR-a“, itd.

I zar je tako teško priznati da je suviše mnogo sistemskih grešaka, posle kojih se, ipak, ne može reći da je sistem dobar, a problem su mangupi u našim redovima?

Stoga sam slobodan da se zapitam – a šta je od cele naše, Gligorovljeve i moje, liberalne priče posle 18 godina „tranzicije“ ostalo?

To što zaposleni imaju ubedljivo manje plate nego pre trideset godina? To što radnici i službenici imaju daleko manja radna prava nego pre četvrt veka? To što nema nezavisne javnosti koja je temeljna pretpostavka demokratije (ovde)? To što su individualna prava manja nego u doba socijalizma?

Kako je uopšte moguće, pitam se, da inteligentan, obrazovan i nepristrasan posmatrač ne primeti ubistvo nezavisne javnosti, koje se u Srbiji desilo posle 2012. godine? I s tim u vezi – ćutanje naših evropskih i američkih prijatelja, samo zato što od te vlasti očekuju isporuku Kosova?

No, čak i izvan priče o ovom saučesništvu, zar u Srbiji ne postoji očevidno ograničenje elementarnih ljudskih prava, uključujući tu i slobodu mišljenja i slobodu okupljanja? O tome sam već pisao ovde, ali evo i najsvežijeg primera.

Univerzitetskog profesora Branislava Ristivojevića kaznio je, ovih dana, Viši sud u Novom Sadu „zbog povrede Zakona o zabrani diskriminacije”, jer je na sajtu NSPM objavio kritiku „medijske kampanje koja prati novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici” (ovde).

Izrečena je sledeća kazna: „Zabranjeno je tuženom da ubuduće u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, iznosi stavove kojima se omalovažavaju žene i pripadnici/ce LGBT populacije“ (ovde).

Dakle, profesor Ristivojević kažnjen je tako što mu je zabranjeno da o nekoj temi ubuduće uopšte diskutuje na način na koji je to jednom uradio.

Shvatate li nakaradnost takve zabrane? Profesor je kažnjen za argumente koje je izneo, kakvi god da su – slabi ili jaki, prihvatljivi ili neprihvatljivi, oštri ili uzdržani. Kažnjen je, dakle, zabranom da svoje argumente više ikada sme da iznese!?

A sada, usuđujem se da pitam svog idola iz osamdesetih – da li smo se, mi liberali, za to borili? Da li je to liberalno društvo i liberalni sistem kome smo težili kada smo potkopavali jugo-socijalizam?

Iskreno, ne razumem kako je moguće zatvarati oči pred ovim kardinalnim činjenicama. I kako je moguće – kao da se za ovih trideset godina ništa nije dogodilo – nastavljati mantru: etatizam, populizam, srpski nacionalizam, nacionalistička inteligencija, bla bla…?

Žalosno je – ne znam koju drugu reč da upotrebim – uvid o kolonijalnom položaju Srbije pobijati jednim grafikonom i pozivanjem na to da su „u NIS-u Rusi“. Pa čak i taj grafikon, koji može da bude tek jedan od indikatora naše katastrofe – zar on ne pokazuje jasnu tendenciju sve većeg odliva dohotka iz Srbije? A ako ga stavimo u uporednu ravan – kako li taj grafikon tek izgleda za Nemačku ili SAD?

Možda paradigma postkolonijalnih studija i nije sasvim savršena za razumevanje onoga što se dešava Srbiji. Odista, imamo posla, kao što već napisah, s mutiranim kolonijalizmom – bez nominalnog kolonizatora, bez belog guvernera, i bez strane vojske na glavnom trgu.

Ali, zar je problem što današnji kolonijalizam nije isti kao onaj od pre dva veka? Koliko li se, samo, danas galami o fašizmu – a da nema ni Hitlera, ni smeđih košulja, ni Aušvica, ni zastava s kukastim krstom…?

Nkrumah je još pre pola veka objasnio da je „suština neokolonijalizma u tome da je država, koja mu je izložena, na papiru nezavisna i da ima sve spoljašnje elemente međunarodnog suvereniteta“, ali da se „u stvarnosti, njen ekonomski i politički kurs usmeravaju spolja“ (Nkrumah 1965, ovde).

Poenta je u tom što se „strani kapital koristi za eksploataciju, a ne za razvoj“ (isto). Neokolonijalno društvo, naime, kupuje proizvode kolonizatora iako je roba s nekog drugog mesta jeftinija, kao što i monetarnu politiku i bankarski sistem kontroliše (kolonijalna) imperijalna sila” (isto).

Po Nkrumahu, „neokolonijalizam je najgori oblik imperijalizma, zato što podrazumeva moć bez odgovornosti i eksploataciju bez naknade. U vreme staromodnog kolonijalizma, naime, imperijalna sila barem se morala opravdavati za akcije koje je preduzimala. A kolonizovani su se makar mogli žaliti na nasilje koje su trpeli. S neokolonijalizmom to nije slučaj” (Nkrumah 1965, isto).

Štaviše, neokolonijalizam se zasniva na principu razbijanja kolonijalnih teritorija u više malih, nemogućih država. Kako nisu sposobne za samostalan razvoj, te (kvazi)države moraju se oslanjati na belu imperijalnu silu, ne samo u odbrani i bezbednosti, već i u ekonomiji i finansijama (Nkrumah 1965, isto).

To isto danas kaže i Denis Kenterberi (ovde, str. 211): „Neokolonijalizam uključuje različite oblike: vojnu okupaciju, državnu, ekonomsku ili monetarnu kontrolu. Strani kapital se koristi za eksploataciju, a ne za razvoj. To je moć bez odgovornosti”.

Na prijemu članova ruskog hora Aleksandrov kod predsednika Srbije stajala je, bez stvarnog razloga, i zastava našeg faktičkog kolonizatora (ovde).

Eto vam moći bez odgovornosti. I zaista, bili liberali ili ne, zar je kolonijalni položaj današnje Srbije toliko teško prepoznati?

Izvor: Stanje stvari