Osam osumnjičenih ili ko je ubio Šarlija

Događaji u Francuskoj pokazali su da imaju karakter globalnih razmera i izazvali su takvu paniku da su čak i savršeno nezainteresovani i neupućeni ljudi shvatili da je pod stabilnost Evropske unije postavljena kolosalno velika mina. Sada već nema nikakvog značaja da li će vlasti Francuske moći da neutrališu nastalu situaciju – ona se može ponoviti i biti većih razmera. Zaustaviti taj proces u okviru savremene „ tolerantne demokratije“ prosto je nemoguće. Nemoguće je postaviti grupu dobro naoružanih profesionalaca ispred svakog ulaza u svakom gradu – posebno kad je sve ostalo neefikasno. Ako se još uzmu u obzir rizici od takvih događaja, manje-više poštene isplate osiguranja – propašće privreda. I to u celom svetu. S obzirom da sam napisao prognozu u kojoj se govori o 2015. godini, dužan sam da dam komentar. Prvo pitanje na koje hoću da odgovorim je – ko ima koristi od ovoga? I evo, počinjem sa jednostavnim nabrajanjem.

Prva opcija – SAD. Vlast te zemlje je shvatila da uloga kontra-elite (o kojoj sam pisao u prognozi) postaje toliko jaka da dolazi u opasnost ne samo sporazum o zoni slobodne trgovine (ZST) nego i samo prisustvo proameričkih elita u vlasti. Orban u Mađarskoj, Zeman u Češkoj, Marin le Pen u Francuskoj… Izuzetno negativni procesi za SAD.  To znači da je potrebno potpaliti situaciju, zatvoriti „demokratiju“ i organizovati žestoku diktaturu, naravno – proameričku, koja će tupo sprovoditi u delo instrukcije iz Vašingtona, bez osvrtanja na razne „demokratske“ procedure. Generalno, u svim evropskim zemljama treba postaviti na vlast „pinočete“ (Četa Pinočetov – ruski humoristički TV serijal; prim. prev.) sa svim čarima takvih režima, koji sa sobom nose „eskadrone smrti“, ukidanje socijalnih standarda, ukidanje državne kontrole, to jest – totalnu liberalizaciju. Uz uspostavljanje zone slobodne trgovine sa SAD, naravno. Uzgred, odbijanje francuske vlasti da dozvoli Narodnom frontu (Marine le Pen) učešće u maršu jedinstva uklapa se u taj scenario – kakvi, dođavola, demokratija i jedinstvo kad četvrtina iskonskog francuskog stanovništva (!) biva grubo odbačena iz tog procesa.

Napominjem da u okviru američke elite postoji nekoliko grupacija i svaka od njih ima mogućnost da stimuliše i organizuje slične terorističke napade. Oni imaju svoje partnere i svoje interese (i britanski Vindzori, i svetska finansijska elita, i Kina, i mnogi drugi), i za sve to je potrebna posebna i temeljna analiza.

Opcija dva – Velika Britanija (tačnije, Vindzori). Njih može da brine situacija u kojoj će Merkelova konačno „leći“ pod SAD i nabrzinu u Briselu provući zakon o ZST. Posle toga, ideja o stvaranju alternativnih valutnih zona (u odnosu na dolar) i britansku kontrolu finansijskog sistema (Rotšildi) međuzonskih kalkulacija – prirodno odumire. Kao, uostalom, i više ili manje samostalni britanski finansijski sistem i London kao svetski finansijski centar.

Opcija tri – kontinentalne evropske elite („crna internacionala“, Vatikan – u konspirativnom smislu). Za njih ZST predstavlja katastrofu, a dovoljno su ojačali da pokušaju da dovedu na vlast nacionalno orijentisane kontra-elite. To je u svakom slučaju moguće u kritično važnom broju zemalja Evropske unije. Nakon toga proameričke elite Brisela biće prinuđene da odu, a sadašnjoj Evropskoj uniji doći će kraj. Nije isključeno da svoju ulogu ovde igra i ideja o stvaranju francusko-nemačko-ruske dominacije u Evropi. Razume se, u okviru imperijalističkih, a ne liberalno-demokratskih ideja.

Opcija četiri – Nemci. Oni su se mogli uplašiti da će Oland odustati od svojih namera (u okviru već dogovorenih planova sa Merkelovom) pod pretnjom gubitka vlasti, pa su mu napravili situaciju gde je moguće „zategnuti šrafove“ i svu antiameričku kontraelitu, na čelu sa Le Penovom, ozbiljno ograničiti.

Opcija pet – Islamska država, Al Kaida… To je opcija koju, ustvari, hoće da nam provuku, zbog čega je smatram najmanje verovatnom. Tu postoje nijanse jer, tamo gde se spominje Al Kaida, odsvuda počinju da štrče uši CIA i britanske obaveštajne službe. Te organizacije nemaju ni snagu ni resurse da tako nešto sprovedu samostalno, bez pomoći sa strane.

Opcija šest – Saudijska Arabija. Danas se ona nalazi pod ozbiljnim udarom i potrebno je naći način da se izvuče. Prema nizu scenarija koje je Amerika razradila, saudijskoj državi preti likvidacija sa ciljem stvaranja sunitskog kalifata. Posle toga dolazi napad na Izrael i Iran, i to treba sprečiti. Najjednostavnije je – zavezati ruke Americi na više frontova da joj više ne bude stalo do svrgavanja Saudijaca. Izrael će, razume se, pripomoći – makar i sa strane.

Opcija sedam – mi. Kada je postalo jasno da je nemoguće nagovoriti Merkelovu da skine sankcije i da je ona čvrsto pritisnuta od SAD, mi smo rešili da razorimo Evropsku uniju. I počeli smo upravo od Francuske – zato što je baš ona, po svemu sudeći, prva spremna da odustane od američkog plana borbe sa Rusijom. Tu je i alibi i podrška Olandu u njegovim antiameričkim postupcima („Šta da se radi“, reći će on Obami, „niste pomogli, a Moskva pomaže“) i tako dalje. Nije isključeno da mi imamo i sporazum sa nekima od već pomenutih učesnika.

Opcija osam – Kina, u skladu sa našim okretanjem na Istok. Tada to postaje uzvratni udarac za Ukrajinu i druge akcije koje su usmerene protiv novog Puta svile. Generalno, to znači ulazak Kine u veliku političku igru na globalnom nivou.

Teoretski, nijednu od ovih opcija ne treba odbaciti. Šta je tačno, postepeno će se iskristalisati, ali ovde treba biti krajnje pažljiv. Stvar je u tome da mnogi od nabrojanih igrača imaju svoje ideološke programe koje su izbacili u javnost u poslednja dva dana. To su i sveće (koje iz nekog razloga u Evropskoj uniji nisu nosili zbog žrtava uDonbasu, Odesi ili Mariupolju iako se nalaze u Evropi i svaki dan tamo gine više ljudi nego u Francuskoj) i cveće, i marševi jedinstva, koji su, kako je već pomenuto, spojeni takvo trulim nitima od kojih se kosa diže na glavi. Pa zar nije bilo moguće bolje se pripremiti!

Kod nas se takođe intenziviraju procesi, koliko katuje prepirka Venediktova (Aleksej) sa Kadirovim (Ramzan). Međutim, tu ne vidim konstruktivnu liniju i verovatno je neće ni biti zato što nema ko da je sprovede. Kao veoma značajno pokazalo se istupanje Hodorkovskog (Mihail). Njega su javno iskoristili za masovno „potpaljivanje“ javnosti, i takva njegova pozicija jasno govori da on nije samostalni politički igrač; više od toga, ti koji upravljaju njime ozbiljno ga ne cene.

Izvor: Odnako