Osam slabosti režima kao pretpostavka „obojene revolucije“

Retorika o borbi s „obojenom revolucijom“ u Srbiji nije samo propaganda vlasti. Kao što smo već ranije objasnili, vlast se zaista ponaša kao da ima posla s obojenom revolucijom, i jamačno je uverena kako je zahvaljujući upravo takvom postupanju preživela grdosijski zbor 15. marta i eskalaciju nasilja nakon Vidovdanskog mitinga.

Da su krajem septembra protesti utihnuli, to priznaje i antirežimska štampa. S druge strane, vlast čeka da prođe prvi novembar, pa da proglasi likvidaciju „obojene revolucije“ (mada je s takvim objavama ona već nekoliko puta izlazila u javnost).

Međutim, kako god da se završi prvi novembar, ostaju strukturalne slabosti režima koje generišu ovakav tip krize. Zapravo, veliki uticaj na pojavu elemenata „obojene revolucije“ u studentsko-građanskom pokretu imaju i strukturalni faktori — prvenstveno objektivne slabosti režima.

Ključne slabosti

Uopšte, kada je reč o obojenim revolucijama, „one se dešavaju u zemljama gde su iz različitih razloga država i vlada slabe“ (ovde 10), odnosno „u državama gde režim pre uživa prećutnu podršku (acquiescence) nego popularnost“ (ovde 115). Kao glavne slabosti Vučićevog režima, koje se pokazuju kao ključne za izbijanje ili za uspeh obojene revolucije, mogu se navesti:

1. Odsustvo demokratskog političkog konsensusa elita, pre svega zbog čestog izigravanja parlamentarizma od strane vladajuće stranke, čitave kulture vređanja opozicije u vladinim medijima (tabloidima), kao i zbog autoritarnog stila političke uprave.
2. Odsustvo znatnije ideološke privlačnosti, zbog česte neprincipijelnosti i makijavelističke pragmatičnosti režima — tako da je rezultat taj da ga suverenisti smatraju „izdajničkim“, a evroentuzijasti „antievropskim“.
3. Odsustvo unutrašnjih autonomnih društvenih saveznika — režim je, koncentrišući svu moć, nepromišljeno radio na sistematskom preuzimanju ili uništavanju svih samoupravnih sektora građanskog društva, tako da su, s izbijanjem pobune, sve preostale autonomne strukture ili zauzele stav neutralnosti (biznis elita, kulturne i naučne ustanove), ili su zauzele otvoreno neprijateljski stav (Univerzitet).
4. Nesolidni motivaciono-regrutacioni temelj — osnovni način na koji je režim nastojao da zadobije podršku bio je preko (materijalne) korupcije; ali kad korupcija postane meta bunta, kao što se to zbilo u Srbiji posle prvog novembra 2024, takav motivaciono-regrutacioni pokretač zapravo je autodestruktivan po režim.
5. Izrazita nekompetentnost većine saradnika i nameštenika režima, koji su do položaja došli prvenstveno preko stranke i ličnim vezama — što onda podrazumeva i veoma ograničenu efikasnost državnog aparata, koji je praktično slabo šta više u stanju da uradi kako valja.
6. Nabusit i odbojni stil rukovođenja vrha režima — pojačan nesposobnošću administracije, konstatovanom u prethodnoj tački — u kojoj se često javno demonstrira nipodaštavanje prema nižim delovima korporativne hijerarhije; to teško da može doneti snažniju personalnu lojalnost onih istinski sposobnih pripadnika državnog aparata, tako potrebnu u kriznim situacijama (ovde 520).
7. Potcenjivanje i desetogodišnje tolerisanje (iz taktičko-kolaborantskih razloga) toksičnog uticaja hiperatlantističkih medija, kao što su N1 i Nova S, na srpsko javno mnenje. Za to je već rečeno da je „jedna od najvećih grešaka – ne bih se iznenadio da postane najskuplja, pa i da se jednog dana pokaže fatalnom – koje je Vučić napravio od dolaska na vlast“ (ovde 173).
8. Socijalna baza režima je, u odnosu na opoziciju, starija, siromašnija, neobrazovanija, pasivnija i apatičnija — što je u uslovima masovne pobune jak hendikep, budući da se iz takve baze znatno teže mogu regrutovati odrešiti ideološki i politički borci. „Iskustvo pokazuje da relativno mali broj ljudi — obično nekoliko desetina hiljada — obara vlast pred milionima pasivnih i anesteziranih građana“ (ovde 379).

Vezano za ovo poslednje, po jednoj sondaži javnog mnenja iz marta 2025, podrška vladajućoj koaliciji među ispitanicima starijim od 61 godine iznosi 59 odsto, dok kod birača starosti od 18 do 40 godina ona pada na svega osam odsto. Slično je i s obrazovanjem: 69 odsto ispitanika s osnovnom školom podržava vladajuću koaliciju, dok je taj udeo među visokoobrazovanim svega 18 procenata (isto).

Baza podrške

Podrška režimu iz ovih drugih slojeva je veoma važna, budući da osobe s osnovnim obrazovanjem ili bez škole, po popisu iz 2022, čine preko 24 odsto punoletne populacije, a građani stariji od 60 godina čine 30 odsto punoletnog stanovništva (birača). Međutim, jedno je učešće ljudi na izborima – gde se pojavljuju mahom stariji, a drugo je je učešće ljudi na protestima – gde imamo uglavnom mlađe učesnike. U ovom drugom slučaju, vlast ima ozbiljne probleme da parira studentsko-građanskom protestu.

Slabost broj dva – odsustvo koherenthne ideologije – posebno je opasna u dugotrajnim kriznim situacijama kao što je ova. Nije Lenjin, koji je praktično s ulice preuzeo vlast u najvećem carstvu na svetu, slučajno upozoravao da se na ideologiji ne može štedeti. Uostalom, propast komunizma i SSSR 1989-1991. nije došla zbog manjaka tenkova i nuklearnih bombi, već zbog slabosti ideologije.

Ovdašnji režim je, u normalnim okolnostima, obezbeđivao podršku propagandnim monopolom u delu velikih medija. Međutim, širenje interneta, „smart“ mobilnih telefona i društvenih mreža, veoma su suzili taj monopol. U Srbiji je udeo dnevnih korisnika interneta između 2007. i 2022. porastao sa 15 na 81 odsto, tako da 2023. u Srbiji 76 odsto domaćinstava poseduje računar, 86 odsto internet priključak, a 94 odsto mobilni telefon.

o znači da režim praktično više ništa ne može da sakrije, a slaba ideologija onemogućava da njegove pristalice nove i neprijatne činjenice automatski smeštaju u apologetske ideološke fijoke. Jedina uporišna ideološka tačka, koja spaja široku koaliciju „nacionalista“ i „evroatlantista“, iz kojih je sastavljen režim, jeste kult ličnosti predsednika.

Ali, naspram režima, studentsko-građanska revolucija okupila je takođe „nacionaliste“ i „atlantiste“, liberale i konzervativce, evrofile i rusofile… – takođe sa samo jednom zajedničkom tačkom: smenom Vučića.

Samo što ovaj pokret ima i jednu dodatnu ideološku prednost – kult mladosti i čistote („sveti student“), što je od izuzetnog značaja u situaciji kada je glavna društvena i politička tema korupcija.

Dakako, režim se uvek, u krajnjim prilikama, može osloniti na upotrebu sile. Ali, njeno je korišćenje u „obojenim revolucijama“ gašenje vatre benzinom. Takva dešavanja propagandno-psihološki uvek prati svojevrsni politički flagelantizam (f. je „seksualna perverzija u kojoj se polno zadovoljstvo izaziva ili pojačava samobičevanjem“). Dakle, što veće mučeništvo, tim snažnija energija protesta.

Sve u svemu, ako je na delu obojena revolucija, onda njen strukturni generator nije napolju, već unutra. I on će nastaviti da deluje sve dok režim ne bude reformisan ili oboren.

Izvor: Iskra