Ostvarena vizija Sonje Biserko

Kada sam sinoć postavio prevod teksta Njujork Tajmsa iz maja ’99, odlučio sam da ga ostavim u integralnom obliku, kao dokument, a prokomentarišem naknadno umesto u samom tekstu (kako inače radim). To što je pisao Blejn Harden pre 14 godina ne sme da ostane bez odgovora – jer je u međuvremenu sprovedeno!

Prvo i pre svega, pada u oči Hardenov opis „diktature gospodina Miloševića“ i njenog navodnog krvavog traga na jugoslovenskim prostorima. Ova priča, inače opšteprihvaćena u mas-medijima na Zapadu u to vreme (ali i danas), upotpunosti je pogrešna. Ne samo da su stradanja u toku dotadašnjih sukoba po potrebi zataškavana (kada je reč o Srbima) ili preuveličavana (kada je reč o svim ostalim grupama), nego su se sumorna predviđanja pogroma nad Mađarima u Vojvodini ili muslimanima u „Sandžaku“ pokazala kao maštarije zlih jezika. Srbija je i danas etnoreligijski najviše raznolika država na prostoru ubijene Jugoslavije, dok su svi ostali fragmenti, listom štićenici Imperije koja se kune u „raznolikost“ kao vrhovnu vrednost, homogenizovani – i to mahom istrebljivanjem Srba.

Druga stvar koja pada u oči je Hardenova nimalo ironična upotreba sintagme „mesto (Srbije) u blagodatnom i demokratskom svetu.“ Propagandisti Imperije zaista su verovali, a veruju i danas, da američka vojna sila stvara svet blagostanja i demokratije (koja bi trebalo da je sinonim za sve dobro, od mira do bogatstva), i da svako ko odbija da bude deo tog sveta mora biti slomljen. A mesto koje je u tom poretku određeno Srbiji opisano je u onoj sceni iz Dejtona sa belim parčetom hartije, na kojem Voren Kristofer nije hteo da napiše šta Amerika zahteva od Srbije, jer se od Beograda očekivalo da uvek i bezuslovno ispunjava sve zahteve Vašingtona.

Danas, u petoj godini katastrofalne finansijske krize i privrednog kolapsa širom Amerike i EU, priča o blagodetima demokratije zvuči maltene nepristojno. Ali i Imperija i Državno Dno je svejedno pričaju Srbima („predajmo to Kosovo da živimo kao sav normalan svet“). Pritom sasvim priliči podsećanje da je nacistička Nemačka svojevremeno pozivala Srbe da zauzmu svoje mesto u „evropskoj porodici naroda“ – pod Hitlerom, dabome – kao neminovnost, sudbinu i jedini razuman izbor.

Što nas dovodi do sledećeg zapažanja. Hardenov tekst govori o srpskoj „nacionalnoj psihozi“, navodnom kompleksu žrtve, i „ekstremnom nacionalizmu“ koji eto već deceniju „remeti“ taj deo Evrope. Tu su klasične nemačke i austrougarske teze, sročene kako bi opravdale agresiju na Balkan kako 1941, tako i 1941. Vredi spomenuti i da je upravo Hitler smatrao Srbe za „remetilački element“ u Evropi.

U ustima Hardena i ostalih zapadnih novinara, od devedesetih naovamo, to je takođe i perfidna zamena teza, jer se upravo sve druge grupe na Balkanu – od Slovenaca i Hrvata do Albanaca i „Bošnjaka“ – pozivaju na svoj status žrtve i pravdaju sva svoja nepočinstva kao nužnu samoodbranu. Samo i jedino Srbi nisu nikada tvrdili da samoodbrana opravdava sve – i upravo zbog toga ih jedine za to optužuju svi ostali učesnici u sukobu.

(Pojašnjenje: termin „Bošnjak“ stavljam pod navodnike i ne volim da koristim zato što je em veštački i politički tendenciozan – uveden 1993. kao pokušaj da se BiH predstavi kao nacionalna država samo onih njenih stanovnika koji ispovedaju islam – em uvredljiv, jer potiče od turske reči „boš“ koja označava prazinu, ništavilo, bezvrednost. Tako da „bošnjak“ na jeziku utemeljitelja identiteta BH-muslimana doslovno znači „ništarija“.)

Elem, pošto je zamenom teza iskonstruisao sliku o Srbima kao povampirenim nacistima – koristeći, nimalo ironično, upravo nacističke argumente – Harden piše o potrebi da se Srbija okupira, i da se po diktatu izvana izvrši rekonstrukcija (ne obnova, već doslovno „gradnja ispočetka“) njene politike, društva i privrede. I tu se poziva na primer američke okupacije Nemačke i Japana posle 2. svetskog rata, koji za ozbiljne istoričare predstavljaizuzetak, a ne pravilo. Za dvorske istoričare i propagandiste, međutim, pravilo je sve što služi svrsi, a svrha u ovom slučaju je predstavljanje Amerike (tj. NATO) kao vrlog viteza na belom konju koji po svetu razgoni zlotvore.

Za istoričare s kojima je Harden razgovarao – Dauera i Švorca – prvi i poslednji put sam čuo u tom tekstu. Sudeći po objavljenim knjigama, bave se posleratnom Nemačkom i Japanom. Iz sopstvenog iskustva mogu da posvedočim kako su rezultat američkog obrazovanja uglavnom fah-idioti, koji o jednoj temi znaju mnogo, a o svemu ostalom ne znaju gotovo ništa. Pritom ne mislim da vređam svoje profesore kad kažem da su me uglavnom naučili metodologiju, dok sam sadržaj istorije učio sam. Zato priče Dauera i Švorca o navodnim sličnostima Srbije sa Nemačkom i Japanom s pravom smatram nebulozama, jer je prirodno da će videti sličnosti (iako ih nema) ako posmatraju situaciju s namerom da ih nađu.

Mnogo zanimljiviji su Danijeli – Server i Goldhejgen. Servera i danas mediji u službi kvislinškog kulta nazivaju „ekspertom“ za Balkan i njegovim poslovično antisrpskim izjavama poklanjaju veliku pažnju. Niko da spomene kako je Server svojevremeno pozivao na vojnu okupaciju i preumljavanje Srbije „pokvarene do srži“. Što se Goldhejgena tiče, sasvim je moguće da je on poverovao u propagandu o Srbima kao reinkarnaciji nacista, pa je iskoristio priliku za promociju svoje teze o nemačkoj kolektivnoj krivici. Inače, on je 2002. objavio knjigu u kojoj optužuje rimokatoličku crkvu za saučestvovanje u Holokaustu (zbgo koje je proglašen nepoželjnim u Poljskoj). Nisam upoznat sa njenim sadržajem, ali gotovo sam siguran da se u njoj ne spominju ni Stepinac ni NDH. Ne uklapaju se u predrasude.

Međutim, Hardenov „krunski svedok“ je niko drugi do crna eminencija nevladničke scene u Srbiji, Sonja Biserko. Upravo Biserko najvatrenije zagovara okupaciju, poredi Srbe sa nacistima i inače forsira zamenu teza o pravdanju zločina samoodbranom – koja, kao što rekoh, nije prisutna kod Srba, ali zato jeste kod svih ostalih: „mi smo se samo branili“ je refren koji jednako pevaju Jelko Kacin, Stipe Mesić, Hašim Tači i Haris Silajdžić.

Biserko ne samo da nije krivično gonjena zbog otvorene saradnje s neprijateljem – tj. sastankom sa M. Olbrajt na kojem je molila za okupaciju – već sve do danas neometano žari i pali Srbijom.

I tu stižemo do najporaznije činjenice u celoj priči. Naime, iako nije došlo do vojnog osvajanja Srbije – što po Hardenovom priznanju niko na Zapadu i nije smatrao ostvarivim – okupacija kakvu je priželjkivala Sonja Biserko ipak je uspostavljena. Samo što je to, umesto vojnim putem, učinjeno pomoćutrojanskog konja zvanog „petooktobarska revolucija“.

Skoro sve što je Biserko predlagala u maju 1999. je i ostvareno. Krenimo redom:

1. Optužnica protiv Miloševića pred Haškom Inkvizicijom podignuta je tačno dve nedelje kasnije, 27. maja. Iako je tokom procesa uspeo da opovrgne sve navode optužbe, Milošević je pre kraja suđenja naprasno umro pod sumnjivim okolnostima . To je dobro došlo samom Tribunalu ali i medijskoj mašineriji Imperije, koja ga je potom osudila u medijima, a danas ga evo uvrštava u izložbe o ratnim zločinima kao novog Hitlera.

2. NATO nije uspeo da porazi srpsku vojsku u ratu, ali je zato ona uništena u miru „reformama“ kvislinških ministara (Tadić, Davinić, Šutanovac) i dovedena u poziciju da bude „strateški partner“ Nacionalnog gardi Ohaja.

3. Haškom cirkusu jeste bila posvećena velika medijska pažnja, ali se to okupatorima vratilo kao bumerang na procesu Miloševiću. Sada, umesto direktnog prenosa, iz Haga stižu pažljivo upakovane medijske prezentacije koje nemaju veze sa istinom, ali zato svakom rečju neguju fantaziju o srpskom „zločinačkom poduhvatu“.

4. Medije u Srbiji gotovo u potpunosti kontroliše Zapad, što direktno, što indirektno putem kvislinškog kulta. Svako neslaganje sa zahtevima Imperije i „vrednostima“ Sonje Biserko proterano je u internet-gerilu. A zabrana „propovedanja srpskog nacionalizma“ manifestuje se kao nipodaštavanje svega srpskog, od ćirilice do vere, kulture i identiteta – uz paralelno veličanje ne samo svega zapadnog, već i svega hrvatskog, kao varijante koju favorizuju i Biserko i njeni sponzor.

5. Predloženi „Maršalov plan“ za Balkan ostvaren je u vidu subvencija Hrvatskoj, Albaniji, režimu Mila Đukanovića u Crnoj Gori, muslimanskim vlastima u Sarajevu – koje su uglavnom pokradene ili proćerdane (pa je čak iNjujork Tajms to morao da prizna) – i samoproglašenoj mafijaškoj „državi“ Kosovo (pri čemu su američki „herojski oslobodioci“ pohitali da skinu kajmak). U Srbiji je Imperija dotirala samo i jedino kvislinški kult (Biserko i njoj slične), dok je na zemlju u celini primenjen Morgentauov, a ne Maršalov, plan: podela. de-indutrijalizacija, rasprodaja strancima, opšta pljačka prirodnih i ljudskih bogatstava.

Da ne bude zabune, nije Sonja Biserko nagovorila Imperiju na okupaciju, već je po narudžbi artikulisala argument koji je Vašingtonu bio potreban („Eto vidite, sami Srbi nas zovu da ih okupiramo!“). Bilo kako bilo, plan okupacije iz 1999,  za koji se tada verovalo da je nemoguć, zaista je sproveden – maltene bez ispaljenog metka, ispod žita, polako i postepeno.

Mada iz svega ovoga može da se pomisli kako je Imperija svemoćna a svaki otpor uzaludan, to bi ipak bio pogrešan utisak. Naime, proces preumljavanja nije ni izdaleka onoliko uspešan kakvim ga kvislinški kult predstavlja. Iako je učinjena velika šteta, ona nije ni nepovratna ni nepopravljiva. Već dvadeset i kusur godine pokušavaju da eliminišu Srbe, a to im još uvek nije pošlo za rukom.

Uostalom, Harden na kraju svog teksta ističe primer diktature „visokih predstavnika“ u BiH, odnosno Karlosa Vestendorpa, koji je demokratiju i ljudska prava (poput slobode govora) uterivao čistkama na televiziji RS i smenom izabranih vladara. A gde je danas svemoćni Ohaer?

Odgovor na to pitanje objašnjava napade na banjalučke vlasti u poslednje vreme. Uvereni da su pokorili Srbiju, rukovodioci Imperije sada žele da eliminišu po njima poslednju pretnju fantaziji o svemoći Zapada, sazidanoj od laži i sapunice.

Gotovo? Ništa još nije gotovo.

Izvor: Sivi Soko