Otvaranje Ferhadije i povratak „sultana“

„Ovo je jedinstven slučaj da Jevrejin govori na svečanosti povodom obnove džamije i dokaz da je u Bosni sve moguće“ – rekao je onomad u Banjaluci Jakov Finci na otvaranju Ferhadije. Drugi dokaz moglo je da bude i to što su se istim povodom okupile političke i verske vođe sve tri hronično zavađene strane u BiH, a da ne bude ružnih reči.

Da se tako nešto ipak ne desi, pobrinuo se Ahmed Davatoglu, turski premijer u ostavci, koji je u pozdravnom govoru gurnuo prst u oko domaćinima. Uzdizao je izuzetnu ličnost i veliko delo Alije Izetbegovića, koji je predvodio neprijateljsku vojsku u građanskom ratu u kome je život izgubilo 35 hiljada srpskih boraca i civila, te slavio njegov projekat unitarne države u kome nema Republike Srpske, a za koju su i pale tolike žrtve. Najzad, pravoslavnim domaćinima je pjetio, a istoverne goste sokolio sa 80 miliona Turaka kojima u Stambolu krv padne na oči čim njima u Sarajevu poraste krvni pritisak.

Dobro je što je protokolom predviđeni govornik Milorad Dodik prepustio reč verskim službenicima, ali ne samo zato što njima, kako je rekao, i pripada da govore na otvaranju bogomolje, nego i zato što na svečanosti nije bilo zastave RS i što bi se teško mogao suzdržati da mu ne odgovori ravnom merom. Ili bar da ga pecne da je u onih 80 miliona pogrešno uračunao i 20 miliona Kurda koji neće jedinstvenu Tursku, baš kao ni Srbi u jedinstvenu BiH. Ali, sve što bi se desilo posle toga nediplomatskog dijaloga u Banjaluci, palo bi na teret domaćina. Ovako će Ferhadija ostati u seni Davutogluove provokacije, baš kao što je ovogodišnja Srebrenica ostala u sjeni kamenovanja premijera Srbije. Da i u ovom komentaru ne bi bilo tako, treba ipak najprije reći …

Ferhat-pašina džamija ponovo među Srbima

 Banjalučka džamija Ferhadija je sada, po treći put, obnovljena. Rušena je u bombardovanju 1944, u zemljotresu 1969. i tokom građanskog rata 1993. I svaki put je ponovo zidana. Ovoga puta nije išlo lako. Odluka banjalučkih i vlasti RS u maju 2001. da se položi kamen-temeljac ponovne izgradnje ovog muslimanskog hrama naišla je na burne i silovite otpore lokalnog stanovništva. Ožiljci iz građanskog rata na nacionalno-verskoj osnovi, u kome su širom BiH porušene mnoge ne samo muslimanske nego i pravoslavne i katoličke bogomolje, bili su i suviše sveži. Ali, vlast je bila uporna i strpljiva i kamen-temeljac je nekoliko dana kasnije bez incidenata položen. A grad i Republika su u narednim godinama i pomogli da se Ferhadija vrati na isto mesto.

Ferhadija nije značajna samo za Bošnjake, Rome, Albance i druge islamske vernike koji žive u Banjaluci, nego i za ostale stanovnike prestonice Republike Srpske. Ferhadija je uvek služila kao toponim za orijentaciju u ovom gradu. Banjalučani su govorili „kod Ferhadije“, „levo ili desno od Ferhadije“, „preko puta Ferhadije“, i tokom svih ovih poratnih godina kada je nije bilo. To pokazuje da je odavno postala deo pejzaža i ambijenta Banjaluke, navika njenih građana, nezavisno od veroispovesti.

Brojni muslimani su tokom rata ostali u Banjaluci i delili sudbinu svojih sugrađana. Nije im bilo lako, ne samo zato što nisu imali svoju najveću i najstariju džamiju. Još teže je bilo pravoslavnima u Mostaru, takođe ne samo bez porušene Saborne crkve, koja se tek sada obnavlja. Ali, trebalo je više od pola veka da bi u centru Banjaluke bila obnovljena crkva Svete trojice (danas Hrista Spasitelja) koja je sravnjena za vreme fašističke NDH, a vladiku Platona zaklao je ustaša Asim Ćelić. Posljednjih godina je ovde sagrađena Sinagoga, odnosno Jevrejski kulturni centar, koji nosi ime srpskog prijatelja Arija Livnea.

U Srpskoj je podignuto i više novih džamija, iako se broj islamskih vernika nije povećao, a muslimani u Srpskoj uživaju jednaka prava kao i katolici, Jevreji, pravoslavni i svi drugi vernici. Jedini uslov za njih, kao i za sve ostale vernike, jeste da vole Srpsku, da poštuju njen ustav i zakone. A Banjaluka je više zadržala predratnu multikonfesionalnu strukturu nego Sarajevo, kao što nije teritorijalno-verski podeljena kao Mostar. Bošnjačkim i tzv. međunarodnim propagatorima multikulturne BiH teško je da to priznaju.

Ni islamski terorizam ni islamofobija

Muslimanski vernici koji žive u Banjaluci velikom većinom propovedaju tradicionalni bosanski islam koji, kada je nagodan i komšijski, prihvaćen je od većinskog pravoslavnog sveta. Među njima nema ni boraca ISIL-a, ni ekstremnih vehabija, ni odmetnutih para-džematlija, ili su barem marginalna pojava. Zato u Banjaluci nema islamofobije koja je uzela maha u evropskim prestonicama. Štaviše, Srpska je iskazala spremnost da pomogne FBiH u prevenciji islamskog terorizma. Velikog zla koje se ovde zametnulo tokom građanskog rata na panislamstički poziv Alije Izetbegovića , a danas se širi Evropom.

Za bivšeg režima verski život bio je zaista pod pritiskom takozvanog militantnog ateizma kao zvanične politike i pogađao je manje-više sve vernike. U centralizovanoj BiH problem tzv. ključa bio je i problem više: koliko će gde biti podignuto crkava, koliko džamija, da li je negde višak ili manjak jednih, drugih ili trećih. Posle Dejtona više ne postoji taj problem. U Srpskoj je udvostručen broj pravoslavnih crkava, u zapadnoj Hercegovini – katoličkih, a u kantonima sa muslimanskom većinom uvišestručen je broj džamija. I niko nikog ne ometa da u jasno razgraničenim entitetima i kantonima gradi šta hoće i koliko hoće.

Ferhadija danas zrači novim sjajem stare arhitekture, popunjava prostor u centru grada koji je bio prazan više od dve decenije i svedoči o pojavi islama na ovim prostorima sa osmanskim uništenjem srednjovekovne hrišćanske Kraljevine Bosne. Muslimani Srpske imaju razloga da se raduju obnovi Ferhadije, a pravoslavni hrišćani da budu ponosni što srpska Republika danas nije mesto sukoba civilizacija, kultura i religija, što je, kako je tačno predvideo Hantington, postalo globalni problem. Međutim, neoosmanistička diplomatska ofanziva na Bosnu, uključiv i ovaj provokativni nastup Ahmeda Davutoglua u Republici Srpskoj, doprinose da i BiH postane deo tog mnogo šireg problema.

Neoosmanizam i panislamizam uz blagoslov Zapada

Kao glavni regionalni partner SAD i protagonist umerenog turskog islama, Erdogan je dobio saglasnost Zapada da preuzme bosanske muslimane i iz predvorja EU istisne iranske šiite i saudijske vehabite, koji su se tokom rata ugnezdili u Bosni. Bio je to međunarodni okvir u kome je Davutoglu mogao nesmetano da započne ostvarenje svoje „teorije strateške dubine“. Ta dubina obuhvata sve zemlje bivšeg Osmanskog carstva kao prirodan prostor za obnovu neoosmanskog diplomatskog, ekonomskog, kulturnog itd. uticaja. Tada su predsednik Gul, premijer Erdogan i ministar Davutoglu uzeli na sebe bizarnu ulogu miritelja Hrvatske, Srbije i BiH, te njihove lidere zbližavali godišnjim okupljanjima „u Stambolu na Bosforu“. A usput su mirili muftije u IVZ Srbije i bošnjačke ministre u vladi Srbije Rasima Ljajića i Sulejmana Ugljanina.

Iz tog cirkusa se najprije povukla Hrvatska, pa Srbija (bez Sandžaka), a ostala je jedino BiH (bez Republike Srpske i „Herceg-Bosne“). Korak po korak, neoosmanisti su se transformisali u panislamiste. Sve moćniji Tajip Erdogan je sve više eksponirao svoju islamističku političku ćud koju je dugo i mudro skrivao u strahu od Zapada i kemalističkog vrha armije, preduzetničke srednje klase i medijske i intelektualne elite. Pošto su ove spoljne i unutrašnje snage bile uklonile radikalnog islamistu Erbakana, koji je imao široku podršku u ruralnoj unutrašnjosti zemlje, bio im je potreban baš neko kao Tajip koji će „islamskom demokratijom“ delimično zadovoljiti obe strane. A onda je krenuo da satire opoziciju, hapsi generale, izbacuje s posla neposlušne novinare, rasteruje liberalne studente i profesore sa trga Taksim. Na reakciju SAD, podrškom konkurentu, bogatom i uticajnom američkom imigrantu Fejtulahu Gulenu, Erdogan je odgovorio još žešćom represijom i spoljnopolitičkim premetom preko glave. Davutogluova strategija nula problema sa susedima u širokoj neoosmanskoj geografiji pretvorila se u maksimum sukoba sa svim i svakim, uključujući i Rusiju, SAD, EU, Iran, Egipat, Siriju i sve ostale bivše prijateljske zemlje. Vrhunac te političke ludosti bilo je raketiranje ruskog aviona, koje će tursku ekonomiju koštati na milijarde godišnje od izvoza i turizma. O šteti zbog prekida gasovodnog megaprojekta da i ne govorimo.

Izgleda da jedino Milorad Dodik nije naseo na neodoljivi šarm stasom sitnog, lukavo nasmešenog i orijentalno slatkorečivog ministra Davutoglua. Istina, nigde se ovaj, inače ugledni profesor međunarodnih odnosa, nije tako „od prve“ otkrio kao prilikom premijernog nastupa u BiH. Na predavanju za sarajevsku političku, versku, poslovnu i intelektualnu elitu rekao je kako je „Osmanska imperija u Bosni bila jedna uspešna priča koju bi trebalo ponoviti“, i kako je „danak u krvi“ zapravo bio oblik promocije pravoslavne seoske mladeži na visoke vojne (janjičari) i političke (veziri) pozicije u tada svetskoj metropoli Istanbulu. Da li zaista nije znao da posle viševekovne osmanske okupacije hrišćani Turke smatraju arhineprijateljima ili je računao da će svojom pričom promeniti njihovu tradicionalnu percepciju? Davutoglu je time sebi zatvorio vrata Srpske ali, umesto taktičkog prestrojavanja, pragmatična i istrajna turska diplomatija fokusirala se na muslimansko Sarajevo i kantone sa bošnjačkom većinom te podigla nivo. U glavnoj roli pojavio se lično „Sultan“, izjavama o ljubavi prema Bosni i Bošnjacima, Aliji i Bakiru, koje po patetičnom medenju, liče na pisma Sulejmana Veličanstenog voljenoj sultaniji Hurem.

Alijin amanet Tajipu i odlazak Ahmeta

 Nakon smrti starog Izetbegovića ispostavilo se da je između Tajipa i Alije postojalo prisno istomišljeništvo, državničko i islamsko. Tajip je učio iz Alijine „Islamske deklaracije“ da je „Turska kao islamska bila imperija, a kao sekularna – prosečna evropska zemlja“, da „najpre treba islamizirati muslimane, a kada postanu većina, nametnuti šerijatsku državu“. A „veliki prijatelj i veliki čovjek Alija zauzvrat mu je ostavio u amanet da brine o Bosni i Bošnjacima“, pa i političko tutorstvo nad sinom mu Bakirom. U neoosomansko-panislamskoj priči o BiH, Erdoganu je i strateški prednjačio i operativno sekundirao Ahmet Davutoglu.

Munjevit uspon od premijerovog savetnika za spoljnu politiku, preko ministra za isti resor, do premijera i šefa vladajuće partije, došao mu je političke glave. Kao što obično biva, diktator Erdogan, okružen unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, postao je sumnjičav i prema najbližem saradniku koga je sam učinio opasno jakim i zato ga je zamenio ćerkinim mužem. Da iza razlaza Tajipa i Ahmeda ne stoji sukob ekstremnog predsednika i umerenog premijera nego paranoja apsolutne vlasti, pokazao je Davutogluov istup na otvaranju Ferhat-pašine džamije. Njegov besednički poklik da nema Banjaluke bez Sarajeva, a Sarajeva bez Istanbula, samo će još više udaljiti Srpsku od BiH, a Srbe od Bošnjaka. A uvođenje Tajipove Turske u Bosnu i njenog ambasadora u Veće za implementaciju Dejtona pokazalo se kao još jedan opasan promašaj „međunarodne zajednice“, čitaj SAD i EU u BiH.

Čudo o kome je govorio Jakob Finci ipak se nije ponovilo tog dana. Ponovio se nauk Ive Andrića da je „u Bosni tanka granica između ljubavi i mržnje“ i da u „Sarajevu i Sahat kula, Saborna crkva i Katedrala iste sate otkucavaju u različito vreme“.

Izvor: Fond Strateške Kulture