Пандемија ће променити светски поредак

Бизарна атмосфера пандемије covid-19 тера ме да се присетим осећања која сам имао као младић у 84. пешадијској дивизији током Арденске битке. Сада, баш као и крајем 1944. године, присутан је осећај опште опасности, која не прети само одређеном појединцу, већ удара насумично и разорно. Али постоји важна разлика између тог давно прошлог времена и овог нашег. Тада је америчка издржљивост била ојачана ултимативном свешћу о националној сврси. Данас, у подељеној држави, неопходна је ефикасна и далековида влада како би се превазишле препреке без преседана по снази и глобалним размерама. Одржање поверења јавности је круцијално за друштвену солидарност, за међусобне односе различитих слојева друштва, као и за међународни мир и стабилност.

Нације се учвршћују и бујају на темељима уверења да су њихове институције у стању да предвиде кризе, обуздају њихове последице и обнове стабилност. Када се пандемија covid-19 заврши, институције многих земаља биће перципиране као неуспешне, без обзира да ли је такав суд тачан или не. Реалност је да свет више никада неће бити исти након коронавируса. Водити расправе око онога што се већ догодило сада би само отежало да се уради оно што је неопходно да буде урађено.

УДАР БЕЗ ПРЕСЕДАНА

Коронавирус је ударио у размерама и снази без преседана. Његово ширење је експоненцијално: број америчких случајева се дуплира на сваких пет дана. У момету писања овог текста не постоји лек. Медицинске залихе су недовољне за излажење на крај са све већим таласима заражених. Одељења интензивине неге су на ивици пуцања, или са друге стране те ивице. Обим тесирања је недовољан за утврђивање обима инфекције, да и не помињемо смањивање ширења болести. А до успешне вакцине могло би проћи између 12 и 18 месеци.

По питању избегавања моменталне катастрофе, америчка администрација је обавила добар посао. Али коначни тест биће питање да ли се ширење вируса може зауставити, а онда и поништити на начин и у обиму који би очували поверење јавности у способност Америке да управља собом. Кризни напори, ма како велики и неопходни, не смеју да пригуше ургентни задатак покретања паралелног подухвата за транзицију ка постпандемијском поретку.

Лидери се носе са овом кризом претежно на националном нивоу, али друштвено разграђујући ефекти вируса не познају границе. И док ће напад на здравље људи – надајмо се – бити привремен, политички и економски хаос који се њиме ослобађа могао би да траје генерацијама. Ниједна држава, чак ни САД, не може чисто националним ангажманом да савлада вирус. Решавање потреба актуелног тренутка мораће на крају да се комбинује са глобалном визијом и програмом сарадње. Уколико не будемо могли да урадимо оба паралелно, доживећемо најгоре последице на оба плана.

Учећи на примерима развоја Маршаловог плана и Пројекта Менхетн, Сједињене Државе би морале да уложе велики труд у три главна домена. Прво, да ојачају глобалну отпорност на заразне болести. Тријумфи медицине попут полио вакцине или истребљења великих богиња, и настајање статистичко-техничког чуда медицинске дијагностике помоћу вештачке интелигенције, уљуљкали су нас у опасно самозадовољство. Морамо да развијемо нове технике и технологије за контролу инфекција и да сразмерно приступимо вакцинисању широке популације. Градови, државе и региони морају да се конзистентно припремају за заштиту својих људи од пандемија, и то прављењем залиха, кооперативним планирањем и научним истраживањима.

ИСТОРИЈСКИ ИЗАЗОВ

Друго, мора се радити на исцељењу рана које су нанете светској економији. Светски лидери су научили важне лекције из финансијске кризе од 2008. године. Тренутна економска криза је комплекснија: контракција коју је изазвао коронавирус не може се по брзини и глобалном обиму упоредити са било чиме што је свет у својој историји искусио. А неопходне мере заштите јавног здравља, попут друштвене изолације и затварања школа и фирми, доприносе економском притиску. Адекватни програми би такође морали да се позабаве питањем како ублажити долазећи хаос за најрањивије популације света.

Треће, морају се заштитити принципи либералног светског поретка. Оснивачка легенда савремене владавине је град под зидинама, који штите моћни владари, понекад деспотски, понекад добронамерни, али увек довољно јаки да заштите свој народ од спољног непријатеља. Мислиоци просветитељства су преуредили овај концепт, заступајући став да је сврха легитимне државе да људима обезбеди фундаменталне потребе: безбедност, поредак, економско благостање и правду. Односно ствари које појединци не могу самостално да обезбеде. Пандемија је вратила један анахронизам – поново је оживела онај град под зидинама, у ери у којој просперитет зависи од глобалне трговине и слободе кретања.

Демократске државе морају да бране и очувају своје просветитељске вредности. Глобално напуштање идеје о балансирању моћи легитимитетом изазваће дезинтеграцију друштвеног уговора како на домаћем, тако и на међународном плану. Међутим, то миленијумско питање легитимитета и силе не може се решавати истовремено док трају напори за превазилажење пошасти covid-19. Уздржаност је неопходна на свим странама – како у домаћој политици, тако и у међународној дипломатији. Морају се успоставити приоритети.

Од Арденске битке прешли смо пут до света у којем расте просперитет и јача људско достојанство. Сада живимо у епохалном тренутку. Лидери се налазе пред историјским изазовом у којем морају да истовремено управљају кризом и граде будућност. Неуспех би могао да запали свет.

Превод и обрада: Владан Мирковић/Нови Стандард

Извор: Wall Street Journal/Нови Стандард