Како се кнез Милош борио против куге и колере

Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је била у саставу Министарства унутрашњих послова (1835), потом Министарства просвете, а попечитељ је био у исто време „врховни надзиратељ карантина у Србији”. Од 1837. године радио је и „Шпитаљски фундус” (болеснички фонд) на побољшању здравствених прилика у земљи.

Држава у повоју, владар неписмен, народ сујеверан. Први дипломирани лекар дошао је у Србију 1820, али већ 1837. године било их је 18. Прва болница и апотека отворени су у Шапцу (1826), потом у свим већим местима, а „шпитаљ палилулски” са 100 болесничких места био је највећи и најбољи у земљи.

„Благодареније Богу, болести никакових нема”, обавештавали су кнеза локални органи власти, мислећи на епидемијске болести, у које нису убрајали френгу (сифилис), полну болест веома распрострањену у источној и југоисточној Србији. Вредно је помена да је у Србији рано започето калемљење богиња „сребрном иглом, са дечијих краста”. Пошто је дало добре резултате, пелцовање је постало општа појава, па су издата „Правила за калемљење богиња” (1839).

Учестале епидемије куге и колере у Турској, које нису мимоилазиле ни далеко напредније земље Европе (Аустрију – 1831, 1836; Француску – 1832; Италију – 1836), принудиле су кнеза да убрза рад на уређењу санитетских установа. Њега је на то посредно нагонила и Аустрија, која је у време појаве епидемија у Турској затварала границу. С друге стране, Турска није поклањала никакву пажњу санитетској служби и установама, будући да је тек 1838. године увела карантине. Аврама Петронијевића, који је боравио у Цариграду као депутат, ангажовали су Турци на овом послу, а он је, у писму кнезу Милошу, писао да су сви Турци против оснивања контумаца, осим султана и министра спољних послова.

Тридесетих година 19. века кнежевину су захватиле три епидемије колере и куге: 1831, 1836. и 1837. године. Све три епидемије унете су из Угарске и Турске. Оне нису затекле Србију неспремну: кнез је изградио на српско-турској граници седам карантина и девет састанака, према аустријским узорима, и одштампао три брошуре у виду упутстава за лечење од колере и куге. Карантин у Алексинцу, на Цариградском друму, био је најуређенији јер је туда ишао највећи промет добара и људи.

Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља. Аврама Петронијевића поставио је за главног надзиратеља српско-турске границе и наредио му: „Пребудите тамо и чувајте, ама да ни врана не прелети!” Кугу нису пренеле вране, већ турски низами који су долазили у Београдску тврђаву у пролеће 1837. године. Један војник је умро у Алексиначком контумацу, а један на путу до Београда, остали су се некако докопали београдске тврђаве. Лекар, који је прегледао оба мртва турска војника, није препознао чуму, а београдски везир је крио шта се потом дешавало у тврђави. Из страха да се куга не прошири из тврђаве у београдску варош, кнез је опсео Београд јаком стражом и одсекао га од света, услед чега је дошао у сукоб с београдским везиром. На срећу, куга је поштедела и Турке и Србе у Београду.

Прва српска жртва пала је почетком августа у Ражњу. Поред Ражња и Јагодине, куга је захватила Параћин, Ћићевац, Радошевац, Варош и Пардик. Сва ова места одмах су строго изолована. Пуким случајем куга је пренета у два села Ваљевског округа: Брезју и Осечини. Захваљујући строгим кнежевим наредбама – убијани су сви који се нису придржавали упутстава – куга је брзо локализована. У наведеним местима Алексиначког, Ћупријског и Јагодинског округа разболеле су се 243 особе, од којих су 192 умрле, а 51 оздравила. У Ваљевском округу умрло је 20 лица. Биланс жртава (212) је очигледно мали, поготову кад се зна да је у Земуну 1831. године страдало од колере 200 особа, а у Турској далеко више.

Потом је доктор Карло Нађ, придошли земунски карантински лекар, извршио потпуно чишћење свих окужених места. Зграде у којим је куга харала и многи предмети, у свим зараженим местима, предати су огњу. Спаљена је и варош Ражањ, после великог отпора становништва, који је кнез Милош сузбио суровим мерама, и потом преместио варош на једну узвишицу, подаље од друма. Уз помоћ доктора Нађа написана је и обнародована нова уредба о карантинима и санитетској служби.

Тако се кнежевина избавила „од страпше опасности” захваљујући огромним напорима и оштрим кнежевим мерама, уз релативно мало жртава. Будући да је ова епидемија десетковала многа насеља у Турској, успешна одбрана од куге оставила је о кнежевини леп утисак у Европи, а нарочито у Аустрији.

Још неколико занимљивости из тог времена

Једна од мера које је предузимала држава у критичним данима кад би се појавила зараза била је дезинфекција, или кађење, како се онда говорило. Кађење се дословно спроводило кнежевом наредбом током свих кужних дана у годинама куге. Каткад се примењивало и када није било куге у Србији, већ у Турској, из предострожности. Дезинфекција се спроводила у карантинима, тако што би се окадили сви предмети путника и његова гардероба, а у случају трговине и сва трговачка роба. Кађена је и преписка, тако што би се стављала у посебну справу која је бушила писма и кроз пробушена места упумпавала дим неке хемикалије. У Архиву Србије чувају се многа окађена и избушена писма, као поуздани сведок тих немилих дана.

О кнезу Милошу сачувана су разна казивања, од којих су нека тачна и могу се проверити у историјским изворима, док друга немају потврду и могу се сматрати народним измишљотинама. Једна од таквих је и ова. Вредни Милан Ђ. Милићевић записао је да је кнез Милош провео део времена у Пожаревцу док је куга харала Србијом (1837). Иако отресит и домишљат, каткад је допуштао да сујеверје надвлада његов разум. Иако смо уверени да је ова прича измишљена, преносимо је као пример народног веровања. Чим се куга појавила, Обреновић је наредио да се девет пожаревачких баба свуку голе и да током ноћи, према ватри, опреду и изаткају повећу кошуљу. Кад су посао завршиле, кнез се провукао кроз кошуљу, а затим и чланови његове породице, његова свита и сви војници у пожаревачкој касарни. Потврду да се овако нешто збило нисмо могли да нађемо у историјским изворима, па би казивање требало узети с резервом, будући да се куга није појавила у Пожаревцу. Чињеница је да се и код кнеза, каткад, осећало сујеверје и потреба за применом народног лекарства. Обреновић је током своје прве владавине више пута навукао полну болест. Иако је располагао с неколико школованих лекара, лечење је поверавао чувеној Циганки Бегзи.

Оно мало медицинске литературе што се појавило у календарима, новинама, алманасима и часописима, у Србији није имао ко да чита, јер је народ био неписмен. Будући да је тада отворена штампарија, Књажеско-србска књигопечатња, у њој је одштампано Упутство за лечење колере, а потом и књижица Средство против колере (1832). Постоји још један рукопис, написан 1836. године, за који не знамо да ли је трукован, али знамо да се чува у Архиву Србије, аутора Павла Јовичића, „медицине и хирургије доктора” – Колера азијатическа, како се од ње чувати и лечити треба.

Енглескиња Џулија Пардоу у свом путопису Султанов град и домаћи обичаји Турака забележила је свој боравак у Београду у време куге 1837. године. Пошто су она и њен пратилац, каваљер Петрић, издржали карантин у Земуну, пожелели су да посете београдску тврђаву и варош. Добивши посебну дозволу, укрцали су се на једну аустријску барку са „заставом која означава кугу” и у пратњи два чувара карантина и цариника стигли су у „последњи град са минаретима у Европи”. Дозволу за посету могли су да добију пошто је кнез Милош дигао опсаду Београда. Међутим, опрез се и даље осећао, јер су њихови београдски пратиоци спречавали сваки додир с предметима и становницима српске и турске вароши. Џулији је сметала толика пажња и постала је нервозна, будући да су се „Турци дискретно осмехивали док смо пролазили крај њих, јер верују да куга неће Европљане, па стога овакве предострожности сматрају само последицом склоности ка узбуђивању и гужви”. С пратиоцем Петрићем посетила је аустријског конзула и Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша. Београдски везир дозволио јој је да обиђе тврђаву, али није је удостојио пријема. Вредно је пажње њено упоређење времена проведеног у аустријском контумацу у Земуну с укинутим опсадним стањем у Београду: „Овако чувани, схватили смо да је понекад горе бити ван карантина, него у њему”.

Димитрије Владисављевић, учитељ српске општине у Трсту, писао је Вуку Караџићу о стању у том граду и први пут употребио реч „грип” за болест (кугу) која је харала тим делом Аустријског царства (1837): „Грип зулуме чини, и гори постаје него што је био. Бог зна шта ће бити са овим злим временом”. Из преписке Вука Караџића сазнајемо многе појединости о куги. Наводим још две занимљивости. „Јављам да у Сербији, у месту Јагодини, куга мори. Крагујевац и Београд сасвим су затворени, нити ком унутра нити напоље даду”, обавештавао је Георгије Кирјаковић Вука. А кад је куга уминула, кнез Милош је позвао др Мушицког у Србију, али је претходно морао да практицира у Земунском контумацу, и потом дође у Кнежевину „као вешт и искусан контумацки доктор” (1838). За ово ангажовање заслужан је Јован Стејић, лекар и књижевник.

---

Извор: Политика