Patrijarsi u Londonu ili nova britanska era

Minulih dana su patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej boravili u višednevnoj zvaničnoj poseti Velikoj Britaniji. Oni su bili gosti Engleske crkve, čiji je duhovni poglavar kanterberijski nadbiskup Džastin Velbi bio i njihov domaćin. Svim njihovim susretima sa londonskim domaćinima – a patrijarha Kirila je primila i kraljica Elizabeta II – dominirala je upadljivo neposredna i prijateljska atmosfera. Ako se zna da je Ujedinjeno Kraljevstvo teokratska država – kraljica je istovremeno i vrhovni poglavar Engleske crkve a sve biskupe imenuje britanska vlada i oni su članovi Doma lordova Parlamenta – onda je jasno da ove posete pravoslavnih patrijarha nisu samo religijske prirode. Odatle dolazi i njihova važnost.

Zvanično ruski patrijarh Kiril je došao povodom 300 godina postojanja i rada Ruske pravoslavne crkve u Velikoj Britaniji. Patrijarh Kiril je osveštao ruski hram Uspenja u Londonu i održao nedeljnu liturgiju kojoj je prisustvovao i kanterberijski nadbiskup Velbi. Njegova poseta dolazi u času kada britanska vlada, ili barem njeno ministarstvo spoljnih poslova, predvodi antirusku kampanju evropskog Zapada i kada se u Londonu otvoreno preti i mogućim ratom protiv Rusije na Bliskom istoku. U takvom ambijentu ruskog patrijarha prima kraljica Elizabeta II. Opet, zvanično, ona se susrela sa ruskim patrijarhom u kapacitetu poglavara Engleske crkve, ali ipak kraljica je šef države. Istovremeno, poznata je tradicionalna bliskost Ruske crkve i vlasti Rusije, pa je zato veoma važna činjenica da je britanska kraljica u Bakingemskoj palati ugostila ruskog patrijarha, praktično, u diplomatskoj simbolici gledano, čoveka iz Kremlja. Tu, valjda je jasno, nema slučajnosti i protokolarne aljkavosti.

Ako se prihvati verovanje da je Velika Britanija još uvek „stara lisica“, onda se budi sumnja da ono što se javno vidi na političkoj sceni nije i ono šta bi mogle biti i stvarne još nevidljive procene britanskog establišmenta o mogućem razvoju međunarodne scene. Tradicija britanske politike je da se javno drži proklamovane politike britanskih saveznika, a iza scene temeljno analizira stvarno stanje i verovatni razvoj, pa se onda neupadljivim bočnim putevima posetepeno gradi ambijent Britanije u tom dolazećem razvoju.

U tom svetlu poseta ruskog patrijarha i protokol koji ju je pratio su izuzetno važni signali da se Velika Britanija priprema za verovatni razvoj međunarodne scene i verovanje Londona da ovo što je sada javni politički koncept Zapada neće još dugo trajati. Zato tim bočnim putevima London nastoji da održi veze sa Rusijom i obezbedi ambijent koji će značiti njenu prednost u očekivanom razvoju odnosa u svetu. Deo tih procena je i izlazak Velike Britanije iz Evropske unije.

U tom svetlu bi trebalo gledati i na posetu srpskog patrijarha Irineja. Zvanično, on je bio gost Engleske crkve i kanterberijskog nadbiskupa Velbija povodom stote godišnjice prve britanske proslave Vidovdana. Tada je, u jeku Prvog svetskog rata, srpski vladika Nikolaj Velimirović održao prvo pravoslavno bogosluženje u londonskoj katedrali Svetog Pavla. U to vreme je 28. juni, Vidovdan, u Britaniji proglašen i kao britanski praznik. Taj praznik je u tadašnjoj Britaniji dobio ime Kosovski dan.

I sada, stotinu godina kasnije, i patrijarh Irinej je u katedrali Svetog Pavla govorio o Kosovu i sve je u organizaciji Engleske crkve delovalo impoznatno i odisalo je bliskošću.

Ironija života je, međutim, da se Kosovski dan u katedrali Svetog Pavla u Londonu, uz sve počasti za srpskog partijarha, obeležava u vremenu kada je Velika Britanija bila ključni predvodnik bombardovanja Srbije i još uvek je jedan od najvećih zagovornika otcepljenja i nezavisnosti Kosova. Jedan od prethodnika kanterberijskog nadbiskupa Velbija Džordž Keri je 1999. godine svoju božićnu poslanicu u direktnom televizijskom prenosu poslao direktno sa Kosova, iz Prištine, blagosiljajući bombardovanje i ono što se tada na Kosovu događalo, a to je masovni progon Srba i svega pravoslavnog. Ali to je život i to je politika.

I posle svega toga Britanija ugošćuje srpskog patrijarha. Patrijarhova poseta je deo već pomenutog sistema bočnih puteva i nevidljivog građenja mreže za ono za šta se veruje da će da dođe i bude britanska politika. Naime, očigledno je da u aktuelnom haosu u međunarodnim odnosima London postepeno nastoji da izgradi svoju sopstenu političku mrežu, zasebno od zapadnih integracija i savezništava, i pokušava da oživi stara savezništva i vrati se u one zemlje za koje veruje da bi mogli biti britanski saveznici.

Na južnoslovenskom prostoru očigledno je to Srbija, i to jedino Srbija. To nije samo procena nego i plan. Drugim rečima, Britanija se vraća u Srbiju i među Srbe, ali ne kao advokat nečije politike, ne kao deo neke integracije nego kao Britanija. Za to je, međutim, potrebno izvesno vreme i veoma pažljivo građenje golim okom teško vidljive mreže. Poslednjih godina politički odnosi Britanije i Srbije skoro da nisu postojali, bili su na nuli, a saradnja je održavana samo preko oružanih snaga. Sada se oživljava i politička saradnja. Prvi pouzdan nagoveštaj je bila poseta britanskog prestolonaslednika princa Čarlsa proleća ove godine Beogradu, pa sada patrijarh Irinej u Londonu a uskoro bi i šef Forin ofisa Boris Džonson trebalo da dođe u Srbiju, koju, za razliku od njegovih prethodnika, poznaje i pre ulaska u britansku vladu.

Očigledno je da Britanija pokušava da izgradi paralelnu politiku sa ključnim zemljama i onima koje su na važnim geoplolitičkim mestima a za koje se veruje da bi mogli biti britanski saveznici. Vremena koja dolaze će, procenjuje se u Londonu, izroditi novi međunarodni poredak u čijem stvaranju Velika Britanija želi da iskoristi svoje stare veštine posredovanja, a za to su joj potrebni neki drugi saveznici. Za takve projekte tradicionalno su ključni instrumenti kraljevska porodica i Englesko crkva, posebno kada je reč o pravoslavnim zemljama i narodima, kojima je ona, tvrdi se, oduvek bila bliska.

Da li će, međutim, zemlje oko kojih sada London plete svoju mrežu prihvatiti tu igru i zaboraviti sve što se minulih godina dešavalo i zlo koje im je naneseno – to je na njima, a ne Britaniji. Doduše, Britanija u tome ima bogato iskustvo. Jednim delom bi, međutim, sve moglo da zavisi i od Amerike, samoproglašenog gospodara Zapada, koja ne gleda balgonaklono na te britanske planove.

Uoči dolaska ruskog patrijarha Kirila u London britanska centralna banka, Engleska banka, je preko NatWest banke bez objašnjenja blokirala sve račune ruskoj televiziji RT, koja u Britaniji radi kao lokalna informativna kuća pod imenom RT UK. Guverner Engleske banke je Kanađanin Mark Karni, koji je prethodno bio direktor u američkom Goldman Saksu, pa se veruje da je blokada računa izvedena po američkim instrukcijama kako bi se bacila senka na posetu ruskog patrijarha.

Izvor: Novi Standard