Pavić intervju – Likvidatori srpske državnosti

Jedan od od omiljenih „argumenata“ današnjih fanova Brisela i Vašingtona na srpskom prostoru s obe strane Drine jeste tvrdnja da je svaki kritički odnos prema politici zapadnih centara moći posledica „duge izolacije“ ili „nepoznavanja načina na koji funkcioniše savremeni svet“. To je poslednja zamerka koja se može uputiti Aleksandru Paviću, čoveku koji je diplomirao političke nauke na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, ali se nikada nije ustezao da apologetama globalizma poruči – „car je go“.

Pavić je to činio i u prelomnim godinama u Republici Srpskoj, kada je bio angažovan u vodećim institucijama RS. Vođen je istim vrednostima i danas, bilo da objavljuje perfektne analize političkih kretanja u medijima u Srbiji i Srpskoj, ali i u Rusiji i SAD, ili da predvodi patriotske i slobodarske inicijative, kao što su Nikad granica i Za život bez žiga.

Intervju za Press RS započeo je osvrtom Aleksandra Pavića na put koji je prešla Srbija od potpisivanja tzv. Briselskog sporazuma do danas:

— Briselski sporazum nije istinski sporazum, sklopljen slobodnom voljom strana učesnica. Ovde smo imali samo zastupnike iste strane – Brisel u ime evroatlantske hidre i njihove lokalne podizvođače, dovedene na vlast prvenstveno radi tog potpisa. Ne radi „naše evropske budućnosti“, već radi faktičke predaje Kosova i Metohije. Tzv. evrointegracije su samo odlično smišljen paravan, izgovor za izdaju, u ime navodnih velikih ideala i „budućnosti naše dece“, s ciljem da to još izgleda kao visokomoralni čin.

Da li je groznica u vladajućim krugovima u Srbiji povodom „žutog“ ili „zelenog svetla“ za početak pregovora sa EU, sa kulminacijom na Vidovdan, deo istog procesa?

— U okolnostima koje sam pomenuo povodom tzv. Briselskog sporazuma, kako da vlasti ne prave fetiš od tzv. datuma i čitav prateći cirkus? Što su veća buka, pompa, zaklinjanja, obećanja, to se više zabašuruje suština – da se faktički odričete svoje svetinje zarad ničim garantovanog „članstva u EU“. A pošto Brisel zna s kim ima posla, onda može da zahteva svaku vrstu poklonjenja. I to nije samo krivotvorenje Vidovdana i odbacivanje kosovskog zaveta. Sve je na stolu – i lepljenje etikete „Bosanaca“ na Srbe u BiH, i „klečanje“ za navodne narodne grehe pred onima koji su počinili dva genocida samo u prošlom veku i započeli ratove devedesetih godina, i moljakanje Tačija za novac za snimanje filma…

Kakve posledice po srpske nacionalne interese može da ima razlaz između aktuelne vlasti u Beogradu, koja zajedno sa zapadnim centrima moći i albanskim političarima insistira na učešću Srba na lokalnim izborima na Kosovu 3. Novembra, i većine Srba sa severa Kosova i Metohije koji najavljuju bojkot tih izbora?

— Mnogo teže nacionalne posledice imalo bi postizanje jedinstva u izdaji i gaženju Ustava. Ako Srbi sa severa KiM ostanu čvrsti u svom stavu da je KiM neotuđivi deo Srbije, jedna od dve autonomne pokrajine – ne ulazeći sada u istorijat i pravednost stvaranja dve autonomije isključivo na tlu Srbije – razlaz sa beogradskim vlastima je skoro izvestan. Naravno, bilo bi idealno kada bi se postiglo jedinstvo u odbacivanju tzv. sporazuma i odbrani Ustava i Rezolucije 1244. Ali to ne bi bilo u skladu sa prirodom sadašnje vlasti, sastavljene upravo radi predaje KiM. Još nešto – ako Srbi sa severa istraju, mora im se na svaki način pomoći. Borba severa KiM za odbranu države je brana protiv rušenja Republike Srpske, novog žarišta u Raškoj oblasti, daljeg održavljenja Vojvodine, dodatnog jačanja kolonijalnog režima u Crnoj Gori – ali i kamen temeljac povratka slobode.

Šta mislite o naglašenoj fragmentaciji u nacionalno orijentisanom i rusofilskom delu političke i medijske scene Srbije? S druge strane, kako tumačite stalni rast konsenzusa među onim strankama i javnim ličnostima koje su bile u konfliktu, a sada su podjednako sklone Briselu i Vašingtonu?

— Ono što je dobro u tome je sledeće – fragmentacija je ipak bliža odlici koja krasi slobodne ljude, bez stranih sponzora, dok veštački konsenzus u evroatlantskom bloku označava upravo suprotno. Ali nazire se prilika za okupljanje oko Skupštine AP KiM, institucije koja treba da bude iznad stranaka, organizacija i ličnih ambicija. I da vidimo da li će Rusija shvatiti koliko je Srbija blizu provalije zvane članstvo u NATO.

Kako u ovom momentu stoje srpske integracije, u senci evropskih, atlantskih i sličnih „procesa približavanja“?

— Sa ovakvim vlastima u Beogradu, nema perspektive za srpske integracije. Neće nam te integracije doći same od sebe. Valjda je sada jasno da je interes Zapada da fragmentacija srpskog prostora bude što veća. Oni neće svoju politiku promeniti dok ih mi na to ne primoramo.

Osim rekonstrukcije Vlade, u Srbiji se najavljuje i mogućnost raspisivanja vanrednih izbora do kraja ove godine. Šta bi, po vašoj proceni, mogla da budu glavna obeležja eventualnog novog odnosa snaga među političkim opcijama, i u matematičkom, ali i u vrednosnom smislu?

— Raspisivanje izbora do kraja godine je nešto što bi Zapadu najmanje odgovaralo jer je njima najvažnije obezbeđenje primene tzv. Briselskog sporazuma. Raspisivanje izbora pre toga značilo bi ne samo usporavanje primene već i mogućnost rasta političkog uticaja snaga koje se tome protive. Teško je govoriti o matematici u uslovima kontrolisanih medija i naručenih anketa. Trenutno je SNS najjača stranka. No jasno je i to da Zapad ne voli da iko ima apsolutnu vlast. Mnogo je lakše kontrolisati političku scenu kroz koalicione vlade i određeni stepen fragmentacije. U svakom slučaju, sa ovakvim medijima, nepouzdanim biračkim spiskom i kontrolisanim tokovima novca, evroatlantisti imaju veliku prednost. I na izborima i u sprovođenju zapadnih zahteva – od kolonijalnog vezivanja Srbije za zapadni blok, do duhovnog i kulturnog preumljenja naroda, njegovog „prevaspitavanja“ u korist tzv. veberovskih i silnih kvazivrednosti.

Vi ste 1996. i 1997. bili savetnik tadašnje predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić. Kako biste opisali njenu kasniju ljudsku i političku evoluciju?

— Važno je precizirati da sam bio savetnik predsednice Republike Srpske koja je na to mesto došla zajedničkom odlukom tada jedinstvenog rukovodstva. To sam prestao da budem kada se taj konsenzus konačno srušio i kada mi je postalo jasno da će naredne vlasti u većoj meri biti stvar uticaja stranih upravljača BiH. Uzgred, sklonjen sam sa tog mesta dva-tri dana pre nego što su vozila SFOR opkolila Banski dvor, navodno da bi „zaštitila“ predsednika RS. Ako vam kažem da predsednica uopšte nije bila upućena u akciju uklanjanja svog političkog savetnika sve dok stvar već nije bila gotova, to bi verovatno pomoglo u razumevanju njenog potonjeg delovanja. Biljana Plavšić je bila jedna od najcenjenijih ličnosti srpskog naroda tokom devedesetih godina. Nije ona priznala krivicu zato što je kukavica. To znaju svi koji su je poznavali tokom rata. Ona je u okruženju zapadnih „dušebrižnika“ i kasnije petooktobarskih marioneta jednostavno izgubila orijentaciju. Nešto kao narod u današnjoj Srbiji.

Kako ocenjujete argumente na koje se Biljana Plavšić pozivala ovih dana, kada je tumačila sopstveno odbijanje da se pojavi kao svedok odbrane na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu?

— Dezorijentacija o kojoj sam govorio odnosi se i na njeno pretpostavljanje emocija dužnostima prema svom nekadašnjem položaju. Lični animozitet – opravdan ili ne – ne bi smeo da bude razlog za njeno odbijanje da svedoči. Svakom Srbinu u Hagu treba pomoći ako je to moguće. Njihove odbrane ipak nisu individualne stvari. Možda neće uticati na presude, ali će sigurno ostati zapisane. A to je i stvar nacionalnog ponosa i samopoštovanja. Nisam se slagao sa Miloševićevom politikom, ali sam bio revoltiran što je isporučen i što mu sude stranci. Prisustvovao sam njegovom poslednjem ispraćaju. Neprijateljima ne treba davati ni satisfakciju ni materijal. Nisu oni ti koji treba da sude čak i najgorima među nama. Glavne zapadne države su odgovorne za zločine protiv mira na Balkanu. Prema rečima Marlona Branda iz Apokalipse danas: „Kako se to naziva kada vas ubice nazivaju ubicama?“

Kao autor knjige Zabranjena istina o Srebrenici, kako tumačite rast tenzija u samoj Srebrenici sa okolinom, ali i u Sarajevu i određenim zapadnim krugovima? Da li je reč o uobičajenom naboju na tim adresama, koji može da se vidi pre i posle svakog 11. jula ili se nešto krupnije iza brda valja?

— Prvo izdanje knjige koju ste pomenuli izašlo je na desetu godišnjicu oslobođenja Srebrenice, 2005. godine, iz revolta prema načinu na koji je obeležena, propagandno, umesto sa pijetetom i željom za suočavanjem sa pravom istinom. Što se tiče sadašnjeg rasta tenzija, oba elementa iz pitanja su u igri. Taj uobičajeni naboj je neophodno održavati da bi se sprečila smislena rasprava o utvrđenim činjenicama vezanim za događaje iz jula 1995. Kad nemate argumente, onda preostaje buka – ili gola sila. Ali, da se nešto valja iza brda, valja se. To se vidi iz vraćanja optužnice za navodni genocid u sedam opština protiv dr Karadžića, a pogotovo iz posezanja za jednom gnusnom i zločinačkom konstrukcijom: da je predsednik Republike Srpske navodno negde rekao da „trećinu muslimana treba pobiti, trećinu pokrstiti, a trećinu proterati“. Stavljanje reči ustaškog ideologa Mile Budaka u usta jednog od predvodnika borbe protiv novog pokušaja genocida nad srpskim narodom – neopisiva je uvreda i provokacija. Sudija Meron time devalvira i relativizuje istinski genocid koji je NDH počinila, ruga se žrtvama i ceri se u lice njihovim potomcima. To se ne radi slučajno, naravno.

Kakav motiv prepoznajete u tome?

— Cilj je postavljanje temelja za presudu koja bi inkriminisala celu Republiku Srpsku i srpski narod u celini. Treba da shvatimo da su neprijatelji rešili da pokušaju da se do kraja obračunaju s nama. Borba postaje ne samo pitanje časti i principa već i opstanka. Ne možemo da utičemo na unapred projektovane haške presude. Ali možemo da se suprotstavimo njihovim posledicama ako smo ujedinjeni u odbrani i akciji.

Šta se može izroditi iz relativno hladnih odnosa zvanične Banjaluke i oficijelnog Beograda u novijem periodu, bez obzira na nedavni susret Milorada Dodika i Aleksandra Vučića u Višegradu?

— Taj odnos prema Republici Srpskoj je još jedan integralni deo prirode sadašnjih beogradskih vlasti, dovedenih da budu likvidatori srpske državnosti. A to uključuje i Republiku Srpsku. Srećom, postoji i srpsko javno mnjenje, čak i pod ovakvom cenzurom, pa se ne može sve raditi ogoljeno. Drugo, sada je na zapadnom dnevnom redu najvažnije sprovođenje tzv. Briselskog sporazuma. Dok se to ne sprovede, neće biti povoljnih uslova za frontalne napade na Republiku Srpsku. U isto vreme, sada je Beogradu dobrodošla svaka prilika za prazno srbovanje radi skretanja pažnje sa pokušaja izdaje Kosova i održavanja iluzije da su sadašnje vlasti ipak u suštini „patriotske“ – oni stari radikali – i da jedva čekaju da iskažu svoj patriotizam svuda gde je to „realno“.

Izvor: Press RS