Пет разлога против наоружавања Украјине

Пошто се шеф Стејт департмента Џон Кери, са секретаром за одбрану Ештоном Картером и републиканским сенаторима Џоном Мекејном и Линдзи Грејем придружио јавној подршци да се испоручи оружје украјинској влади у борби против побуњених сепаратиста и руских трупа, изгледа да је о тој идеји постигнут двопартијски консензус.

Нажалост, наступи из две партије – засновани на политичким побудама и лепим жељама уместо на логичном спољнополитичком размишљању – могу бити веома скупи. Џорџ Кенан је спознао моћ политичког притиска закључком да „ће нека идеја бити поздрављена у Вашингтону ако на домаћем терену буде утицала баш на оне кругове на које и треба, макар била неделотворна или чак аутодеструктивна“. Рат у Ираку је користан пример за то колике последице могу бити ако се не разговара озбиљно пре доношења одлуке.

Предлози о наоружавању Украјине сведоче о америчкој посвећености да се одупру руској агресији и спрече даље нападе. Иако би наоружавање Украјине допринело убијању више непријатељских војника и стварању већих трошкова за Русију, извесно је да то не би променило политику Кремља према Украјини.

Ево тих пет разлога.

1.

Америчка посвећеност Украјини и отпор руској агресији прилично су ограниченог ефекта, поготово имајући у виду одлучност Русије да подржи украјинске побуњенике. Москва то зна из наших речи и дела. САД су одбиле да помогну побуне у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. како би избегле могући рат са нуклеарном силом. Исто тако, Бушова администрација није значајно помогла Грузији 2008. у рату са Русијом, што се завршило de facto губитком провинција Абхазије и Јужне Осетије. Председник Обама је више пута поновио да неће реаговати на руско-украјински рат мањег обима, вероватно због истих разлога. Зато је Кремљ уверен да Америка неће дати све да спасе Украјину.

Ипак, наоружавање Украјине би имало смисла само ако би Обама јасно ставио до знања да је спреман да пошаље велике војне снаге у борбу против руских побуњеника и да је, ако буде потребно, спреман да користи нуклеарно оружје. Да ли је Обама спреман на то? Да ли би га Конгрес и јавност подржали? Без тога Русија ће задржати контролу над ситуацијом и способност да увек буде корак испред САД. Пружање скромне војне помоћи Украјини не прати одлучне изјаве политичара. Насупрот томе, отворена спремност Америке на све погазила би шест деценија дуго уздржавање од сукоба са нуклеарном силом, без обзира на њене слабости на многим другим пољима.

2.

Ограничена војна помоћ, било офанзивна или дефанзивна, неће одвратити Русију од подршке сепаратистима. Наоружавање Украјинаца свакако би довело до већих трошкова Русије. Ипак, имајући у виду сужен избор Америке, Русија би лако могла да појача подршку побуњеницима и изађе накрај са америчком умешаношћу без много страха од последица. Пружање војне помоћи кијевским снагама или, другим речима, помоћ Кијеву да побије што више руских војника променило би поглед многих Руса на рат, што би било још горе. Тада би требало очекивати и то да ће руски државни медији ту могућност искористити у највећој могућој мери. У Русији је већ појачан антиамериканизам, 80 одсто становника негативно гледа САД а, према анкети Левада центра, чак 42 одсто нас третира као непријатеље.

Улагање још већих напора у сузбијање руске подршке сепаратистима за њихове офанзивне операције довело би до већих политичких последице чак и од опстанка сепаратиста. Одлука САД да се укључе натерала би Кремљ да на сукоб гледа као на руско-амерички рат до последњег човека, уместо да га третира као сукоб од симболичке важности, у коме је битан опстанак сепаратиста. Претварање украјинског конфликта у антиамерички рат могло би да повећа руски улог, и то би олакшало Владимиру Путину да пошаље још више трупа и оружја како би маргинализовао ионако слабу опозицију на домаћем терену и мотивисао руски народ да одоли западним санкцијама. То би га такође подстакло да отворено призна улогу Русије у рату, што би још више отежало крај сукоба.

3.

Лоше оружје није највећи проблем украјинске војске. Корумпирани и неодговорни украјински лидери већ две деценије гурају војску да атрофира у млитаву масу. Кад је сукоб почео, украјински војни званичницу отворено су рекли да на фронт не могу да пошаљу више од пар хиљада војника спремних за борбу и, као резултат тога, Кијев се у великој мери ослонио на фанатичне, али необучене паравојне формације и добровољачке милиције. Дати им антитенковске ракете и радарске системе неће много допринети способности украјинских снага.

Украјинска војска је лоше вођена, слабог знања и има много других проблема. САД су се среле са таквим проблемом у Ираку и Авганистану, где су платиле високу цену за обуку и опремање локалних снага, али без позитивног исхода. После помоћи која је далеко надмашила ону дату Украјини, ирачке снаге нису успеле да одбране земљу од Исламске државе.

4.

Време није на нашој страни. Америчке санкције против Русије имају за циљ исцрпљивање, тако да Москва због пропадања економије буде принуђена на уступке на украјинском питању. Без још већег пада цена нафте то би био процес од десет година. Чак и кад би барел нафте остао на 50-60 долара, Кремљ би могао да издржи 2-3 године без коришћења резерви. Ипак, економски колапс, заједно са кресањем буџета, неће аутоматски променити руски положај у Украјини. Заправо, рушење привреде би могло у Кремљ да доведе екстремне националисте, који би запленили западну имовину у Русији. И шта би тад Русија изгубила? Парафразирајући Маркса, ништа сем својих дугова.

Да ли Украјина може да преживи дуже од Русије? То је кључно питање ако тренутна политика уопште даје изгледе да буде постављено. Колико би САД и ЕУ биле вољне да финансијски помажу Украјини, знајући да тај новац иде Газпрому, руској државној монополистичкој компанији, чиме би се задржао проток гаса и платили рачуни Кијева? Да ли би Конгрес одобрио толики трошак пореског новца?

Постоји још један проблем. Ако је Сирија неки пример, америчка помоћ Украјини би захтевала месеце политичког и бирократског натезања, планирања логистике, да не помињемо преговоре између Беле куће и Конгреса. Заправо, допремање оружја Украјини био би најједноставнији и најлакши потез. Сваки пут кад би Вашингтон довео до ескалације ситуације, време би се вратило уназад. Путин има много мање процедуралних и логистичких препрека и могао би да се супротстави америчкој помоћи пре него што ми и помислимо на то. Тако се неће унапредити способност Кијева да се одупре.

5.

Не можемо изазвати Русију ако нисмо искрени према себи. Спољна политика Москве је све самоуверенија изазивајући америчке интересе и њен врх. Одговори на ескалацију сукоба попут санкција и наоружавање Украјине фундаментално сужавају избор САД у реаговању на питања од стратешког значаја.

Да ли Американци верују да ће се Путин потпуно предати, односно да ће напустити побуњенике и вратити Крим Украјини без војног пораза? Како би то озбиљно угрозило његову владавину Русијом, да не помињемо личну имовину и безбедност, то се вероватно неће десити. Да ли су Американци спремни да се суоче са Русијом тако што ће принципе спољне политике ХХI века организовати по систему Хладног рата? У том случају би Москва напала наше слабе тачке, а не оне јаке. Москва би могла да нам нанесе велику штету, па и економску, организујући сајбер-нападе преко треће стране на наше финансијске структуре и оне друге од виталног значаја, наоружавајући, обучавајући и пружајући терористима информације и дестабилизујући своје слабе суседе.

Са друге стране, да ли Американци мисле да је Путин незасити деспот који жели повратак СССР? Ако је тако, зашто верујемо да ће га пар антитенковских ракета спречити у томе? Свако ко одговори са „да“ на прво питање требало би да објасни свој став о овом другом. Ако мислите да се може десити још већа ескалација, преформулишите питање, па се опет запитајте. И нисте одговорили ни на једно питање ако нисте поменули нуклеарно застрашивање.

Ова питања су битнија онима који мисле да би, уместо директног сукоба, САД и њихови савезници требало да подстакну Путина, уместо да шаљемо Украјинце, очекујући од њих да гину како бисмо напакостили Русима. Чињеница да је друго питање политички некоректно прети не само нашем успеху у Украјини већ и нашој спољној политици и слободи, јер би се искоренила искрена и отворена дебата.

Оно што би САД требало да ураде у вези са Москвом јесте да се запитају који су главни проблеми Америке у наредним деценијама како би се дефинисали приоритети и средили односи са оним савезницима који не подржавају Кијев и редефинисао међународни систем онда кад велике силе сагледају своје циљеве. Било да се отворено суочимо са Русијом или смиримо страсти у Украјини, САД ће и директно и индиректно платити за свој избор. Ако пошаље одбрамбено оружје Украјини, Америка ће само делимично одговорити и тиме неће избећи доношење коначног избора, него ће га само одложити. То неће поштедети Обамину администрацију од доношења одлуке, исту ону администрацију која је наследила Ирак и Авганистин и чија ће заоставштина бити Украјина. Због оба разлога, обмањујући себе око избора који имамо у Украјини, сами себи представљамо највећу претњу.

Превод – Андреј Цвијановић

Извор: Национални интерес, Нови Стандард