Pet razloga protiv naoružavanja Ukrajine

Pošto se šef Stejt departmenta Džon Keri, sa sekretarom za odbranu Eštonom Karterom i republikanskim senatorima Džonom Mekejnom i Lindzi Grejem pridružio javnoj podršci da se isporuči oružje ukrajinskoj vladi u borbi protiv pobunjenih separatista i ruskih trupa, izgleda da je o toj ideji postignut dvopartijski konsenzus.

Nažalost, nastupi iz dve partije – zasnovani na političkim pobudama i lepim željama umesto na logičnom spoljnopolitičkom razmišljanju – mogu biti veoma skupi. Džordž Kenan je spoznao moć političkog pritiska zaključkom da „će neka ideja biti pozdravljena u Vašingtonu ako na domaćem terenu bude uticala baš na one krugove na koje i treba, makar bila nedelotvorna ili čak autodestruktivna“. Rat u Iraku je koristan primer za to kolike posledice mogu biti ako se ne razgovara ozbiljno pre donošenja odluke.

Predlozi o naoružavanju Ukrajine svedoče o američkoj posvećenosti da se odupru ruskoj agresiji i spreče dalje napade. Iako bi naoružavanje Ukrajine doprinelo ubijanju više neprijateljskih vojnika i stvaranju većih troškova za Rusiju, izvesno je da to ne bi promenilo politiku Kremlja prema Ukrajini.

Evo tih pet razloga.

1.

Američka posvećenost Ukrajini i otpor ruskoj agresiji prilično su ograničenog efekta, pogotovo imajući u vidu odlučnost Rusije da podrži ukrajinske pobunjenike. Moskva to zna iz naših reči i dela. SAD su odbile da pomognu pobune u Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968. kako bi izbegle mogući rat sa nuklearnom silom. Isto tako, Bušova administracija nije značajno pomogla Gruziji 2008. u ratu sa Rusijom, što se završilo de facto gubitkom provincija Abhazije i Južne Osetije. Predsednik Obama je više puta ponovio da neće reagovati na rusko-ukrajinski rat manjeg obima, verovatno zbog istih razloga. Zato je Kremlj uveren da Amerika neće dati sve da spase Ukrajinu.

Ipak, naoružavanje Ukrajine bi imalo smisla samo ako bi Obama jasno stavio do znanja da je spreman da pošalje velike vojne snage u borbu protiv ruskih pobunjenika i da je, ako bude potrebno, spreman da koristi nuklearno oružje. Da li je Obama spreman na to? Da li bi ga Kongres i javnost podržali? Bez toga Rusija će zadržati kontrolu nad situacijom i sposobnost da uvek bude korak ispred SAD. Pružanje skromne vojne pomoći Ukrajini ne prati odlučne izjave političara. Nasuprot tome, otvorena spremnost Amerike na sve pogazila bi šest decenija dugo uzdržavanje od sukoba sa nuklearnom silom, bez obzira na njene slabosti na mnogim drugim poljima.

2.

Ograničena vojna pomoć, bilo ofanzivna ili defanzivna, neće odvratiti Rusiju od podrške separatistima. Naoružavanje Ukrajinaca svakako bi dovelo do većih troškova Rusije. Ipak, imajući u vidu sužen izbor Amerike, Rusija bi lako mogla da pojača podršku pobunjenicima i izađe nakraj sa američkom umešanošću bez mnogo straha od posledica. Pružanje vojne pomoći kijevskim snagama ili, drugim rečima, pomoć Kijevu da pobije što više ruskih vojnika promenilo bi pogled mnogih Rusa na rat, što bi bilo još gore. Tada bi trebalo očekivati i to da će ruski državni mediji tu mogućnost iskoristiti u najvećoj mogućoj meri. U Rusiji je već pojačan antiamerikanizam, 80 odsto stanovnika negativno gleda SAD a, prema anketi Levada centra, čak 42 odsto nas tretira kao neprijatelje.

Ulaganje još većih napora u suzbijanje ruske podrške separatistima za njihove ofanzivne operacije dovelo bi do većih političkih posledice čak i od opstanka separatista. Odluka SAD da se uključe naterala bi Kremlj da na sukob gleda kao na rusko-američki rat do poslednjeg čoveka, umesto da ga tretira kao sukob od simboličke važnosti, u kome je bitan opstanak separatista. Pretvaranje ukrajinskog konflikta u antiamerički rat moglo bi da poveća ruski ulog, i to bi olakšalo Vladimiru Putinu da pošalje još više trupa i oružja kako bi marginalizovao ionako slabu opoziciju na domaćem terenu i motivisao ruski narod da odoli zapadnim sankcijama. To bi ga takođe podstaklo da otvoreno prizna ulogu Rusije u ratu, što bi još više otežalo kraj sukoba.

3.

Loše oružje nije najveći problem ukrajinske vojske. Korumpirani i neodgovorni ukrajinski lideri već dve decenije guraju vojsku da atrofira u mlitavu masu. Kad je sukob počeo, ukrajinski vojni zvaničnicu otvoreno su rekli da na front ne mogu da pošalju više od par hiljada vojnika spremnih za borbu i, kao rezultat toga, Kijev se u velikoj meri oslonio na fanatične, ali neobučene paravojne formacije i dobrovoljačke milicije. Dati im antitenkovske rakete i radarske sisteme neće mnogo doprineti sposobnosti ukrajinskih snaga.

Ukrajinska vojska je loše vođena, slabog znanja i ima mnogo drugih problema. SAD su se srele sa takvim problemom u Iraku i Avganistanu, gde su platile visoku cenu za obuku i opremanje lokalnih snaga, ali bez pozitivnog ishoda. Posle pomoći koja je daleko nadmašila onu datu Ukrajini, iračke snage nisu uspele da odbrane zemlju od Islamske države.

4.

Vreme nije na našoj strani. Američke sankcije protiv Rusije imaju za cilj iscrpljivanje, tako da Moskva zbog propadanja ekonomije bude prinuđena na ustupke na ukrajinskom pitanju. Bez još većeg pada cena nafte to bi bio proces od deset godina. Čak i kad bi barel nafte ostao na 50-60 dolara, Kremlj bi mogao da izdrži 2-3 godine bez korišćenja rezervi. Ipak, ekonomski kolaps, zajedno sa kresanjem budžeta, neće automatski promeniti ruski položaj u Ukrajini. Zapravo, rušenje privrede bi moglo u Kremlj da dovede ekstremne nacionaliste, koji bi zaplenili zapadnu imovinu u Rusiji. I šta bi tad Rusija izgubila? Parafrazirajući Marksa, ništa sem svojih dugova.

Da li Ukrajina može da preživi duže od Rusije? To je ključno pitanje ako trenutna politika uopšte daje izglede da bude postavljeno. Koliko bi SAD i EU bile voljne da finansijski pomažu Ukrajini, znajući da taj novac ide Gazpromu, ruskoj državnoj monopolističkoj kompaniji, čime bi se zadržao protok gasa i platili računi Kijeva? Da li bi Kongres odobrio toliki trošak poreskog novca?

Postoji još jedan problem. Ako je Sirija neki primer, američka pomoć Ukrajini bi zahtevala mesece političkog i birokratskog natezanja, planiranja logistike, da ne pominjemo pregovore između Bele kuće i Kongresa. Zapravo, dopremanje oružja Ukrajini bio bi najjednostavniji i najlakši potez. Svaki put kad bi Vašington doveo do eskalacije situacije, vreme bi se vratilo unazad. Putin ima mnogo manje proceduralnih i logističkih prepreka i mogao bi da se suprotstavi američkoj pomoći pre nego što mi i pomislimo na to. Tako se neće unaprediti sposobnost Kijeva da se odupre.

5.

Ne možemo izazvati Rusiju ako nismo iskreni prema sebi. Spoljna politika Moskve je sve samouverenija izazivajući američke interese i njen vrh. Odgovori na eskalaciju sukoba poput sankcija i naoružavanje Ukrajine fundamentalno sužavaju izbor SAD u reagovanju na pitanja od strateškog značaja.

Da li Amerikanci veruju da će se Putin potpuno predati, odnosno da će napustiti pobunjenike i vratiti Krim Ukrajini bez vojnog poraza? Kako bi to ozbiljno ugrozilo njegovu vladavinu Rusijom, da ne pominjemo ličnu imovinu i bezbednost, to se verovatno neće desiti. Da li su Amerikanci spremni da se suoče sa Rusijom tako što će principe spoljne politike HHI veka organizovati po sistemu Hladnog rata? U tom slučaju bi Moskva napala naše slabe tačke, a ne one jake. Moskva bi mogla da nam nanese veliku štetu, pa i ekonomsku, organizujući sajber-napade preko treće strane na naše finansijske strukture i one druge od vitalnog značaja, naoružavajući, obučavajući i pružajući teroristima informacije i destabilizujući svoje slabe susede.

Sa druge strane, da li Amerikanci misle da je Putin nezasiti despot koji želi povratak SSSR? Ako je tako, zašto verujemo da će ga par antitenkovskih raketa sprečiti u tome? Svako ko odgovori sa „da“ na prvo pitanje trebalo bi da objasni svoj stav o ovom drugom. Ako mislite da se može desiti još veća eskalacija, preformulišite pitanje, pa se opet zapitajte. I niste odgovorili ni na jedno pitanje ako niste pomenuli nuklearno zastrašivanje.

Ova pitanja su bitnija onima koji misle da bi, umesto direktnog sukoba, SAD i njihovi saveznici trebalo da podstaknu Putina, umesto da šaljemo Ukrajince, očekujući od njih da ginu kako bismo napakostili Rusima. Činjenica da je drugo pitanje politički nekorektno preti ne samo našem uspehu u Ukrajini već i našoj spoljnoj politici i slobodi, jer bi se iskorenila iskrena i otvorena debata.

Ono što bi SAD trebalo da urade u vezi sa Moskvom jeste da se zapitaju koji su glavni problemi Amerike u narednim decenijama kako bi se definisali prioriteti i sredili odnosi sa onim saveznicima koji ne podržavaju Kijev i redefinisao međunarodni sistem onda kad velike sile sagledaju svoje ciljeve. Bilo da se otvoreno suočimo sa Rusijom ili smirimo strasti u Ukrajini, SAD će i direktno i indirektno platiti za svoj izbor. Ako pošalje odbrambeno oružje Ukrajini, Amerika će samo delimično odgovoriti i time neće izbeći donošenje konačnog izbora, nego će ga samo odložiti. To neće poštedeti Obaminu administraciju od donošenja odluke, istu onu administraciju koja je nasledila Irak i Avganistin i čija će zaostavština biti Ukrajina. Zbog oba razloga, obmanjujući sebe oko izbora koji imamo u Ukrajini, sami sebi predstavljamo najveću pretnju.

Prevod – Andrej Cvijanović

Izvor: Nacionalni interes, Novi Standard