Pod okupacijom i u vlasti NATO – reforma Vojske Srbije (2)

„Izazivanje krize i upravljanje krizom su dve faze jedinstvene imperijalne strategije
razbijanja složenih državnih zajednica, obaranja nekooperativnih društvenih
sistema sa ciljem porobljavanja suverenih država agresivnim operacijama
bez ratnog stanja, to jest bez primarne upotrebe sopstvene oružane sile.“

„Krize – izazivanje i upravljanje krizama“
dr Boško Todorović i Dušan Vilić

PROTIVUSTAVNA SMENA NAČELNIKA GENERALŠTABA

Nastavak burnih dešavanja u i oko Vojske Jugoslavije u periodu od polovine 2001. do polovine marta 2003.godine, tekao je ubrzano, prema posebnim procedurama projektovanim u NATO obaveštajno-subverzivnim kuhinjama, što je imalo za osnovni cilj da se sistem urušava i značajno destabilizuje. U vezi sa tim, činjenice koje su iznete široj javnosti na jednoj, po svemu atipičnoj, vanrednoj konferenciji za medije, zaslužuju posebnu pažnju, zato što u potpunosti rasvetljavaju stvarnu pozadinu navedenih događanja kojima se ostvarivao projektovani cilj.

Radilo se o neočekivanom ali iznuđenom obraćanju novinarima i brojnim TV ekipama načelnika Generalštaba VJ, general-pukovnika Nebojše Pavkovića, u večernjim satima 24.juna 2002.godine,[2] nakon što je, od strane predsednika VSO gospodina Vojislava Koštunice, protivustavno smenjen i istovremeno penzionisan. Pritom zadati rokovi predaje dužnosti i ličnog razduženja mogli su se porediti samo sa slučajevima vojnih diktatura u pojedinim afričkim državama s početka 20.veka, a to je, da se proces završi za manje od 24 sata.

Da se podsetimo šta je to Nebojša Pavković eksluzivno izneo, a što je po svojoj suštini i sadržaju najvernije odslikavalo kako se, u ambijentu planski izazvane i vođene krize koju su sprovodile zapadne sile u liku NATO-a (preciznija definicija – kontrolisani haos kojim upravlja rezidentura obaveštajnih službi u zemlji-žrtvi), temeljno razbijala Vojska i planski onesposobljavala za svoj osnovni zadatak – gotovost za odbranu zemlje i odvraćanje potencijalnih agresora.

Ono što je rečeno na toj konferenciji niko nikada nije demantovao bilo kakvim a osobito ne valjanim protivargumentima. Niti je zbog takvog nastupa Pavković tužen i sankcionisan,što bi bilo sasvim prirodno. Umesto toga,formiran jeAnketniodbor skupštine R.Srbije[3] za rasvetljavanje afere poznate kao „Biro za komunikacije Vlade Srbije“, ali nije formirano slično telou Saveznoj skupštini, koja je bila jedina prava adresa s obzirom da se na tapetu našao predsednik SRJ sa najbližim saradnicima.

Pored toga što je najšira javnost u obraćanju novinarima upoznata šta se dešavalo sa Vojskom – kako se njome neadekvatno komanduje i nizom drugih ozbiljnih problema koji su u kontinuitetu destabilizovali ne samo tu instituciju, već i državu kao takvu, smenjeni načelnik Generalštaba je u konačnom dobio sudski spor pred Saveznim sudom i tako dokazao, barem na onim najvažnijim pitanjima, da je bio u pravu i govorio istinu.

U uvodu obraćanja novinarima, Pavković je sažeto istakao osnovne razloge za smenu, način na koji je to izvedeno (bez odluke svih članova VSO, dakle, mimo obavezne i ustaljene procedure) i ukazao ukratko na osnovne reperkusije i posledice pokidanog i protivzakonito, u hodu, postavljenog (novo)komandovanja vojskom. Evo tog dela iz sačuvanog transkripta:

„Predsednik Koštunica, Gradimir Nalić i Ljiljana Nedeljković naredili su da 8. juna 2001. (naknadno ustanovljeno da se radilo o noći 04/05.jun – prim. G.J.) specijalnim jedinicama napadnem Vladu Srbije.

Vrhovni savet odbrane nije doneo odluku o mojoj smeni. Koštunica je pokušao da me smeni, pa pošto nije uspeo, onda je samoinicijativno, bez odluke Vrhovnog saveta odbrane, doneo Ukaz o prestanku službe, sa ishitrenim rokom, do 25. juna.

Takvo Koštuničino ponašanje je njegov lični obračun sa mnom, zbog toga što sam pre godinu i po dana počeo da ukazujem da on, i ljudi iz njegovog okruženja, koji su neovlašćeni da komanduju vojskom, i general Aco Tomić, zloupotrebljavaju dužnosti, mešaju se u ingerencije načelnika GŠ i pokušavaju da komanduju vojskom.“

Da ovde zastanemo. Verovatno će čitaoci biti u dilemi i postaviti nekoliko opravdanih i sasvim logičnih pitanja:

1) zbog čega je načelnik Generalštaba više od godinu dana čekao i zašto nije obaveštavao javnost o zloupotrebama u komandovanju Vojskom od strane predsednika VSO i drugim ozbiljnim problemima, koje je nakon smene predočio?

2) kako je bilo moguće da se „otrgne“ kontroli jedan, po funkciji važan general kao što je bio Aca Tomić, i ko je zapravo on?

3) zašto Pavković nije preduzeo druge raspoložive mere iz nadležnosti?

4) da li je sve to značilo da je kalkulisao, dodvoravao se, obezbeđivao za sebe lično privilegije i karijeru bez obaziranja na posledice koje je u vezi sa tim trpela Vojska u celini, i posebno profesionalni kadar u komandama taktičkog, strategijsko-operativnog nivoa i u Generalštabu, kao što je javnosti kontinuirano servirano iz svih mogućih novinarskih i „analitičkih“ pera?

Odgovori su prosti iako je problematika po svojoj suštini složena. Neophodno je rastumačiti neke nepoznanice, kako bi se razumeo dalji opis događaja.

Prema tada važećem Ustavu, Vrhovni savet odbrane bio je državni organ koji komanduje Vojskom. Predsednik VSO je predsednik SRJ, koji neposredno i dnevno sprovodi odluke tog tela, dakle, operativno komanduje,  ali tako da ne izlazi iz okvira Ustava, zatim Zakona o odbrani, Zakona o vojsci i Pravila službe VJ, kao najvažnijih propisa kojima je regulisana navedena problematika.

U stabilnim i slobodnim državama, u kojima strane sile ne vode odbrambenu (kao ni spoljnu, unutrašnju i sve ostale politike), nije uobičajeno da predsednik države toliko improvizuje na tako važnim pitanjima i da vremenom počne da krši ne samo navedene propise već i ustaljenu, verifikovanu  praksu i legalne procedure koje su po definiciji vrlo jasne i precizne.

Šta je mogao da uradi načelnik Generalštaba? Na primer, da li je mogao da u zvaničnoj formi izvesti jedino moguće telo, Saveznu skupštinu (koja nije birala predsednika države, kao ni predsednike republika članica) o problemima koje trpi i on lično i Vojska?

Odgovor je negativan – navednim propisima tako nešto je bilo zabranjeno (odnosno nije bilo predviđeno) a zvanična komunikacija prvog čoveka Vojske po takvim pitanjima mogla je da ide isključivo linijom komandovanja, a to znači preko predsednika i ostalih članova VSO, i eventualno (ali isključivo) na osnovu njihovog odobrenja. Sve ostalo bi bio teži disciplinski prestup (ili krivično delo) što bi proizvelo momentalno smenjivanje, odnosno udaljavanje sa dužnosti. Uostalom, informisanje Savezne skupštine o stanju u Vojsci i jeste isključiva nadležnost predsednika države.

Da li je mogao da podnese ostavku? Ne, generali, kao ni ostale starešine Vojske, na tako nešto nemaju pravo niti su ga ikada imali. Mogu da budu smenjeni sa dužnosti (prema odluci ili na lični zahtev), udaljeni iz vojske ili penzionisani, ali, prema tačno predviđenim, zakonom i propisima regulisanim kriterijumima.

Da bi stvari bile jasnije i kako bi se definitivno otklonile brojne dileme i razobličile dezinformacije o navodnom kalkulisanju i priklanjanju raznim političkim taborima, važno je istaći sledeću suvu činjenicu – Nebojša Pavković je sam ponudio novoizabranom predsedniku SRJ da bude pomeren sa dužnosti čelnog čoveka Vojske i to prilikom njegove prve posete Generalštabu (07.10.2000.) u ulozi „vrhovnog komandanta“, gde je prisustvovao sednici Kolegijuma NGŠ u proširenom sastavu. Tada mu je referisano o stanju borbene gotovosti, odbrambenim i bezbednosnim prilikama u zemlji, okruženju i u svetu. To je bio trenutak zvaničnog preuzimanja komande nad Vojskom od strane novoizabranog predsednika države.

Ukoliko me sećanje dobro služi, Pavković je vlastiti predlog da bude pomeren sa mesta načelnika GŠ ponovio predsedniku još u dva navrata tokom 2001.godine. Ponude su odbijene i to je tada zaista izazvalo, uslovno, pozitivno čuđenje. Međutim, vreme će pokazati zašto je tako odlučeno,pored onog najvažnijeg razloga o kome je već bilo reči, a to su dešavanja i ozbiljni problemi u borbi protiv terorizma u Kopnenoj zoni bezbednosti, a zatim i posedanja iste od strane snaga VJ i MUP-a R.Srbije.

Ko je general Aca Tomić i kako je bilo moguće da, praktično, na svoju ruku izađe iz sistema?

Prvo, o disciplinskim prestupima i prekršajima generala, predviđene postupke vodi, raspravlja i o sankcijama odlučuje onaj ko ih unapređuje i postavlja na dužnost (kao što ih smenjuje i penzioniše) – predsednik države na osnovu stavova i odluka članova Vrhovnog saveta odbrane.Naravno da je tom činjenicom od starta raspolagao navedeni general i da je tako nešto koristio predsednik i njegov Kabinet. Dakle, narodski rečeno, neuobičajena mat pozicija za Generalštab.

Drugo, Aca Tomić je bio višedecenijski prekaljeni kadar organa bezbednosti JNA a zatim i VJ, i sticajem okolnosti (srednjo)školski drug gospođe Ljiljane Nedeljković, šefa Kabineta predsednika SRJ. Ovim je sve rečeno u smislu tumačenja njegove slobode delovanja, nonšalancije, evidentne zaštite i očiglednog, postepenog izvrdavanja linije komandovanja.

Treće, njegova glavna zasluga kojom je, najverovatnije, stekao ozbiljan kredibilitet, bila je ta što je on lično a na predlog Ljiljane Nedeljković, obezbedio kao posrednik (upravo preko Nebojše Pavkovića) da se organizuje i u miru izvede prvi susret Vojislava Koštunice i Slobodana Miloševića nakon petooktobarskih nemira, kojim je predupređena dalja eskalacija događaja i postizborno stanje dovedeno u kakvu-takvu normalu.

Šta je još mogao da za tih godinu i više dana uradi načelnik Generalštaba, osim, eventualno, da se ritualno samozapali nasred Terazija? Teoretski je mogao da izvede klasičan vojni puč zato što je raspolagao impresivnim snagama kojima tada u državi (kao ni van nje) niko nije mogao da se suprostavi. Tim pre što je prvi potez (odnosno, nebrojeno takvih poteza), kao direktan povod za navedenu opciju (u slobodnoj formi to se moglo nazvati malim državnim udarom), povukao upravo predsednik Republike, postupajući protivustavno i neuobičajeno rizično i krajnje neprimereno.

U prilog napred navedenoj tvrdnji – da je predsednik svojim postupanjem ugrozio bezbednost i odbranu zemlje obezglavljujući oružane snage i ozbiljno dovodeći borbenu gotovost u pitanje, evo još jednog, i to najubedljivijeg dokaza–25.juna, dakle, nepun dan nakon smene načelnika Generalštaba, negde oko podneva, iz Vojnog kabineta predsednika stiglo je pismeno naređenje (telegramom) – a nije bilo upućeno načelniku Generalštaba koji još uvek nije predao dužnost, pa čak ni zastupniku načelnika GŠ kojeg je sam odredio, što je obavezna procedura u komandovanju. Naređenje je upućeno direktno Operativnom centru Generalštaba  VJ.

Ovo je metod koji se ne primenjuje čak ni u ratu i nije u skladu ni sa jednim propisom. To je, praktično, predstavljalo čin svojevrsnog državnog udara, tim pre što u tome nisu učestvovali preostali članovi VSO.

Navedenim naređenjem predsednik je preko načelnika Vojnog kabineta, kontraadmirala Dušana Stajića, potpisnika istog, naložio da se, ako se dobro sećam, u 15,00 časova tog istog dana održi sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba u proširenom sastavu (zamenik i pomoćnici NGŠ i komandanti korpusa) u Palati federacije, ali, bez general-pukovnika Nebojše Pavkovića, koji do tog trenutka (isteklo je svega 17 sati od nezakonite smene) još uvek nije predao dužnost.

Da ne bude sumnje a i istine radi – telegram koji sam pomenuodoneo je u kancelariju načelnika GŠ, general-major Spasoje Mučibabić (toga dana u ulozi rukovodioca Dežurnog operativnog tima u Operativnom centru GŠ VJ) i predao ga Nebojši Pavkoviću. U prostoriji se nalazilo nekolicina nas i imalo je priliku da pročita sadržaj istog, nakon čega sam ja preuzeo navedeni dokument na dalje postupanje i čuvanje.

Šta je bio stvarni razlog za, još jedno u nizu, potpuno neprimereno i protivzakonito reagovanje predsednika i „igranje vatrom“? Jer, neposredno komandovanje vrhom Vojske planskim zaobilaženjem funkcije načelnika GŠ to svakako jeste.

S obzirom na dešavanja iz protekle noći – prvo, konferencijaza štampu Pavkovića, pa iza toga sednica Kolegijuma kada su praktično svi generali stali iza svog načelnika, a zatim i sutrašnja, prepodnevna dešavanja kada je predloženo od jednog broja generala da se jednostavno ignoriše taj protivustavni akt i da se nastavi sa uobičajenim aktivnostima (za 25.jun je inače bio planiran obilazak jedne od jedinica na jugu Srbije), „vrhovni komandant“ je shvatio da je „đavo odneo šalu“. Shodno tome odlučio je da vojni vrh „prizove“ sebi i da im, održi prigodno „predavanje“o demokratskim procesima, kontroli vojske, reorganizaciji, pri tom naglašavajući značaj kadrovskih poteza koje je vukao, kako već negde naglasih, metodologijom primerenijom za kolonijalne posede u Africi.

Iako je u konačnom uspeo u zamisli i situaciju stavio pod kontrolu, to popodne muverovatnonije ostalo u lepom sećanju, zato što su munekolicina generala, na čelu sa Vladimirom Lazarevićem, odbrusilimnogo toga i jasno saopštili šta misle o svemu što je urađeno.

A zaslužio je mnogo više, zato što je cinično i krajnje licemerno ponižavao (svesno ili nesvesno, svejedno) prekaljene ratnike koji su nesebično i bez ikakvih rezervi branili državu i narod u agresiji, a nisu bili učeni i vaspitavani da se suprostavljaju vlastitom vrhovnom komandantu i da izvode pučeve. A bili su i svesni mogućih posledica koje bi trpeli svi pripadnici Vojske po dubini. I to ni krivi ni dužni. Sveto im je bilo jedno veliko „hvala“. Teško da je istorija zabeležila takve primere bilo gde u svetu.

No, da se vratimo konferenciji za štampu i onom njenom, udarnom delu, u kojem je Pavković do detalja otkrio istinu i ogolio stvarnu pozadinu i plan onih „kriznih menadžera“ iz senke koji su i osmislili scenario izazivanja sukoba i proizvođenja nove i vrlo opasne krize u zemlji,koja je mogla izazvati nesagledive posledice. A tako nešto im je svakako bilo preko potrebno imajući u vidu cilj koji je postavila Alijansa. I baš to je mogao da izvede samo jedan general koji je imao ne samo hrabrost da se na tako nešto odluči, već i nesumnjivi autoritet u Vojsci,posebno u vojnom vrhu i kod ratnih komandanata po dubini. To je bio upravo Nebojša Pavković i upravo zbog navedenog (i još par bitnih razloga koji će kasnije biti navedeni) nije smenjivan sa dužnosti sve do proleća 2002.godine.

Navodi iz tog dela transkripta su toliko upečatljivi, detaljni, koncizno izneti i kao takvi u celini zaslužuju maksimalnu pažnju, zato što nedvosmisleno potvrđuju sve napred iznete ocene, te ih iz tih razloga bez skraćivanja i bilo kakvih komentara, u nastavku teksta, stavljam na uvid:

„Prvi ozbiljniji sukob dogodio se 2001, 7-8. juni, kada me u jedan sat ujutru poziva predsednik Koštunica da dođem u njegov Kabinet. Tamo sam zatekao generala Acu Tomića koji je bio treći čovek u Upravi bezbednosti, koji je bez znanja načelnika Uprave generala Đakovića i mog znanja bio u Kabinetu predsednika. Bio je vidno pod uticajem alkohola. Tu su bili gospodin Gradimir Nalić, savetnik, i gospođa Ljilja Nedeljković, načelnik Kabineta. Svo troje su konzumirali alkohol.

Tu je bio i predsednik Koštunica. Gradimir Nalić i Ljilja Nedeljković izdali su mi zadatak da Vojska Jugoslavije i njene specijalne jedinice izvrše prepad na Biro za informacije Vlade Republike Srbije, jer se tamo navodno nalazi Centar za prisluškivanje, odnosno da se iz Biroa prisluškuje predsednik SRJ i Vojska Jugoslavije, da je zbog toga ugrožena bezbednost države i to moramo da uradimo. Bio sam iznenađen. Pretpostavljao sam da je tu ideju dao Aco Tomić, jer je verovatno pokušavao da se dodvori predsedniku i ljudima iz njegovog okruženja.

Rekao sam, idemo u Upravu bezbednosti, da sagledamo o čemu se radi i tada ćemo doneti odluku.

Pozvao sam da dođe načelnik Uprave bezbednosti general Đaković, njegov zamenik general Vasiljević, načelnik Uprave za moral general Milen Simić. Tu je bio Aco Tomić i nekoliko pukovnika iz Uprave. Kad sam zatražio informaciju šta se dešava u Birou, shvatio sam da Aco Tomić i ljudi koji su predložili tu varijantu ne vladaju situacijom. Nisu znali u kojoj zgradi, na kom je spratu, da li se obezbeđuje, ko živi u zgradi, koja je oprema…

Naknadno je došao gospodin Nalić, još više pod uticajem alkohola. Insistirao je da se to uradi što pre, da će komandant da se ljuti ako to ne uradimo, da će sutra biti kasno, da se odmah krene… Naredio sam da se sve proveri i utvrdio da su oni tek tada saznali gde se nalazi Biro i da je pod obezbeđenjem, ali da ne znaju šta se tamo radi.

Sa generalima Đakovićem i Simićem odbio sam takvu mogućnost. Opet se pojavio Nalić koji je insistirao da se to mora uraditi, da će se Koštunica ljutiti ako to ne učinimo. Rekao sam da ću ja objasniti Koštunici, da ja odgovoram i da znamo šta radimo. Njih je najviše pogodilo što sam rekao da je Biro institucija republičke Vlade, da to nije posao Vojske, da se ne raspolaže podacima da se dešava nešto protiv države i da u tome neću da učestvujem i da ću objasniti gospodinu Koštunici.

Sutradan sam mu objasnio. Procenio sam da su pokušali da se Vojska Jugoslavije, ja i general Đaković kao načelnik Uprave upecamo na priču i izvedemo akciju, da neko nastrada i da Vlada Srbije shvati da je Vojska SRJ protiv nje.

Odatle su počele nevolje. Više puta sam ukazivao gospodinu Koštunici da njegovi savetnici imaju ovlašćenja u odnosu na Vojsku, koja im ne pripadaju. Posle toga smenjeni su general Đaković, Aca Vasiljević i Milen Simić. Verovatno zbog toga što nismo izvršili zadatak. Ukaze o njihovoj smeni, bez ikakve konsultacije, doneli su mi na stan, u toku noći, Nalić i savetnik predsednika Koštunice za bezbednost Rade Bulatović. Opet su usledili pritisci, kako to mora da se uradi….

Onda se general Tomić otuđuje iz Generalštaba. Odlazi u Kabinet predsednika, dostavlja informacije, prima zadatke, ignoriše Generalštab i mene lično.“

Da li je napred navedenom potreban bilo kakav komentar?  Ja cenim da nije i da bi bio suvišan.

I tu ćemo zastati imajući u vidu ograničenost prostora, ali i potrebu i neophodnost da se preostali, brojni i vrlo značajni navodi koji su izneti na konferenciji za štampu, a što je prava istina i što se zaista dešavalo u praksi, podrobnije opišu i prokomentarišu iz prve, odnosno druge ruke, u sledećem nastavku.

Zašto?

Zato što je reč o istorijskim događajima koji su, imamo u konačnom i potvrdu vremena koje je proteklo, bili prelomni i presudno uticali ne samo na sudbinu Vojske i sistema odbrane u celini, već i na sudbinu države i naroda. Posebno onog dela koji i dalje živi na KosMetu.

Posledice tih eksperimenata koje su nam osmislili i sproveli zapadni „prijatelji“ preko domaćih „štihova“, već dugi niz godina gledamo i na vlastitoj koži osećamo. I tek ćemo, budemo li i dalje čekali da se problemi sami od sebe reše.

GLAVNI CILJEVI NATO-REFORMI I EPILOG

Jedan od osnovnih ciljeva NATO saveza na vojno-bezbednosnom planu u postpetooktobarskoj SR Jugoslaviji bio je, ne samo drastično smanjiti brojno stanje ljudstva Vojske i posebno tešku borbenu tehniku u svim vidovima i rodovima, već je kroz tzv. reorganizovanje destabilizovati i učiniti disfunkcionalnom za neki budući eventualni odbrambeni otpor.

Pored navedenog, plan je bio da se vojni vrh izmanipuliše i stavi u funkciju izazivanja ozbiljne krize u zemlji u pravcu stvaranja tzv. kontrolisanog ili organizovanog haosa.

Da vidimo konačni epilog u 2001. i 2002.godini i rezultate navedenih procesa kroz opis nekoliko udarnih događaja. Tako je jedino moguće steći stvarnu sliku o onome što se dešavalo a što je do danas vešto sakriveno od šire javnosti. Ti primeri se mogu posmatrati kao svojevrsni lakmus, kao matrica po kojoj su se odvijali brojni drugi procesi. Jer, nemoguće bi bilo opisati sve ono što je predstavljalo pravu i dugotrajnu noćnu moru – od blaćenja Vojske, preko skraćenja služenja vojnog roka, zatim, uvođenja civilnog služenja, amnestije za one koji su izbegli vojnu obavezu, do prave medijske i svake druge harange, gde su brojni urednici i novinari medijskih glasila imali ulogu udarne pesnice naših dojučerašnjih protivnika. Tako je i dan danas, čast izuzecima.

Uostalom, bez pripreme terena u periodu kada je „vrhovno komandovanje“ bilo u nadležnosti gospodina Vojislava Koštunice, veliko je pitanje da li bi nam se na onakav način i tako efikasno dogodili i overili udruženi poduhvat razbijanja Vojske čuveni ministri odbrana: Boris Tadić, Prvoslav Davinić, Zoran Stanković, Dragan Šutanovac. Sve nakon toga skoro da nije vredno pažnje, zato što već poduže o nama neskriveno i punim kapacitetom brinu NATO partneri.

1.- Reorganizacija Vojske – gašenje armija, najvažnijih strategijskih grupacija i ukidanje srpske vojničke tradicije.

General-pukovnik Nebojša Pavković je na konferenciji za novinare 24.juna 2002.godine (kojoj je posvećen i treći deo ovog serijala) obelodanio i sledeće:

 „Usledila je Odluka da se krene na reorganizaciju vojske i da se prelazak sa armijskog na korpusni sistem završi za dva meseca. Cilj je bio da se ukinu armije, posebno Treća armija, jer je predstavljala kost u grlu i Tomiću i Bulatoviću, verovatno i Koštunici i ostalima.

Niko iz operativnog dela Generalštaba nije učestvovao u tome. Zloupotrebljen je Vrhovni savet odbrane. Ostali članovi nisu usvajali projekat reorganizacije. To je bio idejni projekat. Mi smo trebali na osnovu te odluke da napravimo projekat, da ga obrazložimo pred VSO u proširenom sastavu, da on bude usvojen na Vrhovnom savetu, da napravimo dinamički plan i da se onda ide u realizaciju.

Pokušali smo da ukažemo da u situaciji kad smo trebali da inoviramo vojnu doktrinu, krećemo u reorganizaciju za koju nemamo para na osnovu odluke uskog broja ljudi – Koštunica, Bulatović, i ne znam koga još. Dva meseca za ukidanje armija je odluka Bulatovića, on je to meni više puta govorio..“

Kako je realizacija navedenog projekta izgledala i tekla u praksi, najbolje odslikava jedan specifičan događaj čiji sam neposredni svedok. U moru sličnih, skoro svakodnevnih, koji su se odvijali velikom brzinom i turbo snagom.

Negde početkom jula 2001.godine, kada je uveliko krenuo navedeni udar (sećamo se iz prvog dela ovog serijala čuvenog sastanka sa vrhom NATO-a u Moroviću i usvojenih zaključaka), general-potpukovnik Vladimir Lazarević, komandant 3.Armije je, u pratnji komandanta Prištinskog korpusa, general-majora Mladena Ćirkovića, na osnovu odobrenja načelnika Generalštaba, primljen od strane predsednika države u Palati federacije, kako bi pokušao da ga ubedi da je nametnuta reorganizacija Vojske poguban proces sa nesagledivim posledicama, imajuću u vidu političko-bezbednosne prilike u zemlji i okruženju i posebno problem KosMeta.

Bilo je to vanserijsko, temeljno i pravo komandantsko referisanje (manjim delom sam učestvovao u pripremi referata, a zatim dugo čuvao primerak namenjen načelniku GŠ), kojim je detaljno opisana  situacija na terenu, stanje borbene gotovosti u sastavima 3.Armije, tekući problemi i druga važna pitanja. General Lazarević je, nakon tog dela, izneo sjajne predloge i projekciju kako reorganizovati Vojsku (bilo je jasno da politička vrhuška neće odustati), ali tako da sastavi strategijsko-operativnog nivoa prežive, kako bi se osnovne poluge sistema odbrane sačuvale uz manje redukcije brojnog stanja ljudstva, borbene i ostale tehnike, kao i pratećih sadržaja.

Na kraju referisanja, znajući da je glavna kost u grlu zapada ratni kadar vojske, da isti mora biti eliminisan, Lazarević je iskreno ponudio predsedniku Koštunici (parafraziram generalove reči po sećanju) „da ga smeni sa dužnosti, da posmenjuje i ostale ratne komandante, ali da ne dira armije i ostale sastave, a sa njima i slavnu srpsku odbrambenu tradiciju koju su stvarale generacije i generacije“.

Po povratku sa navedenog sastanka u Kabinet načelnika GŠ, general Lazarević je do detalja preneo kako se odvijala navedena dvočasovna sesija – oči u oči sa predsednikom i njegovim „savetnikom za bezbednost“ (to mu je bila zvanična dužnost), gospodinom Radetom Bulatovićem.

Gospodin Koštunica je pažljivo slušao izlaganje, „konstruktivno“ klimao glavom, pravio grimase i tikove kojima je nedvosmisleno ukazivao da se slaže sa izlaganjem Lazarevića, a nakon toga i sa nastupom komandanta Prištinskog korpusa.

Kada je završeno referisanje i iznošenje predloga reorganizacije, predsednik je u svom stilu izgovorio u 15-tak minuta završno slovo, ali tek onda kada mu je Rade Bulatović dodao unapred pripremljeni dokument na jednom papiru A4 formata u vidu podsetnika. Kurtoazno veličajući prisutne komandante, istakao je (parafraziram po sećanju ono što sam slušao od generala Lazarevića u realnom vremenu) da je reorganizacija neminovnost, da su se vremena promenila, da moramo pratiti svetske trendove, prilagoditi se savremenim procesima, regionalnim i ostalim inicijativama, na prvom mestu NATO programu „Partnerstvo za mir“, uz naglašavanje floskula o modernizaciji, opremanju i unapređenju manje i efikasnije vojske.

U prevodu – hladnokrvno je i bez trunke razumevanja ignorisao a zatim i odbacio predloge i inicijative pred prisutnim, za poslove odbrane i vojske totalno nekompetentnim (nestručnim i neiskusnim) savetnikom, koji doslovno nije izgovorio ni jednu reč tokom sastanka. A i zašto bi. Njegov zadatak je bio da pripremi i doda navedeni „podsetnik“. Da li je taj papir pripreman u Kabinetu predsednika? Imamo odlične osnove da zaključimo da nije, kao i da pretpostavimo odakle je doista pristigao. Uostalom, godine koje su sledile govore više od bilo kojih reči i papira.

Epilog takozvane reorganizacije Vojske, koja je izvedena po zamisli i nalozima NATO stratega, bio je brzopotezno i bez usvajanja nove Strategije odbrane i Vojne doktrine (nakon čega bi morao da se menja i Zakon o odbrani), ukidanje legendarnih strategijskih grupacija – Prve, Druge i Treće armije, kao i strategijskih komandi – sastava: RV i PVO i Ratne mornarice.

Znači, ukupan ekvivalent pet armija sa svim svojim značajnim kapacitetima, snagama, borbenim i ostalim sredstvima i infrastrukturom, kao i stogodišnjom tradicijom i slavnim tekovinama. Uključujući i onu, možda najvažniju (ukoliko na trenutak zanemarimo nedostižno vojevanje u Prvom svetskom ratu) – suprostavljanje agresiji iz 1999.godine. Boljeg i naučnijeg dokaza za prethodno iznesenu pretpostavku nije moglo biti.

Ne samo da su ugašene komande armija, već su nestale i brojne, samostalne i ostale armijske jedinice: artiljerijske, PVO i inžinjerijske brigade, pukovi veze, razni specijalistički centri, izviđačko-diverzantski bataljoni (odredi), vojnopolicijske jedinice, bataljoni za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva, jedinice ABHO, pozadinske baze, ali i brojne ratne jedinice ranga brigada, pukova i vojnoteritorijalnih odreda.

Takođe su nestali i snažni, stručni i uskospecijalistički, vidovski i rodovski kao i ostali organi koncipirani prema šest elemenata „borbene gotovosti“, koji karakterišu svaku ozbiljnu vojsku (a toga danas nema): (1) komandovanje, (2) osposobljenost, (3) organizacija i mobilizacija, (4) bezbednosno obezbeđenje, (5) pozadinsko obezbeđenje i (6) moral.

Zašto su bile važne armije – njihove komande i štabovi i neposredno potčinjeni sastavi?

Zato što se radilo o „malim generalštabovima“ i istovremeno snažnim borbenim sastavima po dubini, preko kojih je bila obezbeđena pokrivenost celokupne teritorije zemlje i uspešna odbrana, zahvaljujući mnogim faktorima, od kojih je teritorijalni i operativni razvoj vrlo brojnih, kako mirnodopskih, tako i ratnih jedinica i borbenih sastava, bio na prvom mestu.

Armije su bile potpuno samostalne strategijske celine koje su savršeno odgovarale našoj odbrambenoj koncepciji, odnosno strategiji, organizovane i formacijski podešene da u vrlo dugom periodu izvršavaju sve zadatke, kako u miru, tako i u ratu, osamostaljeno, u najtežim mogućim uslovima. Čak i u slučaju potpunog prekida svih veza sa Vrhovnom komandom.

Raspolagale su značajnim ljudskim potencijalom, logističkim i svim ostalim resursima, mirnodopskim i ratnim rezervama MTS, imale su nadležnosti i samostalnost: u obuci, u organizacijsko-formacijskim promenama, mobilizaciji, popuni jedinica, u donošenju odluka, brojne nadležnosti na teritoriji prema civilnim organima i ustanovama, zatim u donošenju i izmeni borbenih i ostalih planova, direktiva i mnogo toga drugog.

Recimo, komandanti armija su raspolagali ovlašćenjima da, u posebnim uslovima predviđenim zakonom kako u miru tako i u ratu, naređuju otvaranje državne granice u svojoj zoni odgovornosti.

Armije su imale vrlo precizne zone odgovornosti u sklopu tzv. teritorijalne (vojišne) podele zemlje (ratišta) i bile su dužne da obezbede, na bazi svakodnevnih, periodičnih, godišnjih i dugoročnih procena, apsolutnu zaštitu svakog pedlja zemlje. Realizovale su navedene zadatke kako u miru tako i u ratu (neposrednoj ratnoj opasnosti), adekvatnim merama i postavkom odbrane prema selektovanim geografskim pravcima, zatim, prema utvrđenim strateškim (operativnim) tzv. gredama, prirodnim i ostalim objektima, izdvojenim područjima, desantnim prostorijima, rejonima i zonama. Sve u skladu sa tri osnovna principa (postulata, pravila): (1) cilj, snage i način angažovanja mogućeg agresora, (2) stanje i dostignuti nivo borbene gotovosti vlastitih snaga i (3) značaj dodeljene teritorije (neba, akvatorije), objekata i svih mogućih resursa koji se brane.

Navedene strategijske grupacije su takve planove i zadatke mogle besprekorno da izvršavaju zato što su imale tzv. dovoljnost snaga i sredstava raspoređenih u vlastitoj komandi, na teritoriji i posebno u korpusima, divizijama i samostalnim brigadama, pukovima, odredima i ostalim, napred navedenim sastavima, koji su im bili potčinjeni.

Osnovna vrednost armija, kako kopnenih tako i u druga dva vida vojske, nalazila se u organizaciji samih komandi: štabovi sa operativnim i delovima za obuku, rodovskim i obaveštajnim organima, zatim organizacijsko-mobilizacijski, bezbednosni, pozadinski i organi za moral, sve to postavljeno u odeljenja, odseke i samostalne celine. Bio je to inzvaredan i brojčano izuzetno jak stručni potencijal svih nivoa (generali, oficiri, podoficiri, civilna lica, vojnici) koji je, pored redovnih zadataka i obaveza, predstavljao i svojevrsnu rezervu za zamenu ljudstva i ispomoć potčinjenim komandama i sastavima u slučaju gubitaka s jedne, a sa druge strane pojačano, tzv. interventno, pojedinačno ili timsko angažovanje na procenjenim ili nametnutim težištima, kako u miru, tako i (posebno) u ratu.

Odlukom petooktobarskog državnog vrha, i posebno predsednika SRJ i njegovih savetnika  (26.12.2001.), a na preporuku (nalozima) NATO stručnjaka, gašenjem armija i prelaskom na tzv. korpusni sistem, slomljena je kičma Vojske, obesmišljena odbrana zemlje i ugrađen svojevrsni samorazarajući mehanizam za ono što će uslediti od 2003. godine i nadalje.

Kako je u praksi izgledala nova organizacija koja je stupila na snagu 01.marta 2002.godine?

Evo jednog simboličnog primera koji najbolje odslikava kako se izaziva planski, ciljani i organizovani haos: načelnik Generalštaba (Štaba Vrhovne komande) bio je prinuđen da svakog jutra telefonom prima izveštaje o stanju u jedinicama, umesto od pet komandanata armija kao ranije, to je sada bilo deset komandanata korpusa (operativni sastavi koji su preživeli prvi „reformski“ udar), zatim od trojice načelnika vidovskih sektora koji su prema novoj organizacionoj šemi dobili improvizovane komandne uloge (za korpuse i ostale vidovske i rodovske samostalne jedinice), pa onda od komandanata sastava koji su Generalštabu bili na neposrednoj vezi, i u konačnom od ostalih pomoćnika u samom Generalštabu, takođe načelnika sektora (organizacijsko-mobilizacijski, bezbednosni, logistički, za moral i dr.)

Nebrojeno puta sam se nalazio u prilici da prisustvujem tom svojevrsnom mučenju i iscrpljivanju čelnog čoveka Vojske, zato što se radilo o višesatnim telefonskim razgovorima u kojima su potčinjeni komandanti i pomoćnici, hteli-ne hteli, morali da podnose detaljne izveštaje o stanju u svojim sastavima. Njih oko dvadeset.

U sve to ne računam obaveze načelnika GŠ u drugom smeru: referisanje predsedniku države, zatim izveštavanje ministra odbrane, komunikacija sa raznim institucijama Savezne vlade kao i republičkih vlada i brojnih drugih državnih organa i organizacija.

Da nije bilo tragično, zaista bi bilo smešno.

Potpuna paraliza sistema na delu i komplikovana komandna i sveukupna postavka, koja nije omogućavala ni u miru (o eventualnom ratu nema svrhe pisati) da sistem funkcioniše onako kako je to bilo proteklih preko stotinu godina.

Jednostavno, Generalštab je bio prinuđen da preuzme veliku većinu obaveza i zadataka od komandi ugašenih armija, a korpusi (i ostali sastavi) nisu bili osposobljeni u organizacijskom i formacijskom (ljudskom) potencijalu, niti u resursima opskrbljeni da zamene najvažniji strategijski nivo u organizaciji i funkcionisanju Vojske i sistema odbrane u celini, i da uspešno izvršavaju novododeljene zadatke.

Da li je državnom vrhu na čelu sa predsednikom (sa sve savetnicima) bilo jasno šta čine i u kojoj meri će oslabiti sistem i uneti višestruki organizacioni i svaki drugi haos, posebno na polju borbenog morala?

Naravno, sve im je predočavano u nebrojeno navrata. Upozoravani su da takvi potezi sa sobom nose ozbiljne posledice i nepovratno ugrožavaju odbranu i bezbednost zemlje

Upozoreni su da nestaje jedna sjajna i slavna tradicija i da se potire sve ono što je mukotrpno stvarano preko 150 godina, u šta su bili ugrađeni životi stotine hiljada izginulih predaka.

Kako su reagovali u konačnom? Onako kako su postupali i sa zahtevima zapada prema nalozima Haškog suda, kada su, u godinama koje će slediti, isporučivani heroji odbrane Srpstva. Državnici i generali, osuđeni na veće zatvorske kazne nego Hitlerovi nacisti na Nirnberškom procesu.

Reagovali su tačno onako kako im je nalagano prema preciznom planu dojučerašnjih agresora.

Finalni rezultat „reorganizacije“ Vojske tokom 2001. i s početka 2002.godine:

– za oko trideset hiljada ljudi umanjeno brojno stanje mirnodopske (od 105 na 77 hiljada) i za skoro dvesta hiljada slabija ratna vojska (sa 445 na oko 250 hiljada boraca).

– dezangažovano je na desetine tenkova, oklopnih transportera, na stotine artiljerijskih i raketnih oruđa, brojni borbeni i ostali sistemi, elektronska, radio, relejna, tehnička, logistička, raznovrsna inžinjerijska, ABHO i druga sredstva.

– finansijski troškovi smanjenja Vojske enormni i neplanski u iznosu od nekolikio milijardi tadašnjih dinara i nikada do kraja nisu izračunati.

Ipak, iz vizure NATO-a možda i najvažniji rezultat u tom trenutku je bio: u kalendarskoj 2002.godini izbrisano je dodatnih 32 generala. Koliko se sećam, osim jednog (Stamenko Nikolić, načelnik Sektora za OMP) svi ostali nisu imali uslove za penzionisanje i najveći deo njih se nalazio u punoj životnoj i profesionalnoj snazi. Nova i teška nepravda. Pravi zločin.

Međutim, ako se to uporedi sa „sečom“ iz 2001.godine kada je očišćeno 42 generala, mora se priznati da je ta, 2002. godina, bila nešto „povoljnija“ i manje „produktivna“.

U vezi sa masovnom eliminacijom generala Pavković je izneo: „kada se radi o kadrovanju u Vojsci, ništa se nije moglo uraditi da to nije odobrio Rade Bulatović. …ja za njega znam. Oni su odlučivali o sudbini oficira i generala…“ i time rešio sve enegime.

2. Destabilizovanje i dezorganizovanje vojne službe bezbednosti kao branika Vojske

a) slučaj organa bezbednosti Prištinskog korpusa 2001/02. godine

Nebojša Pavković je, potencirajući ovaj slučaj kao jedan od važnijih u procesu destabilizovanja i razbijanja Vojske, saopštio:

„Kulminacija nastaje sa organima bezbednosti Prištinskog korpusa. General Tomić imao je zadatak da razbije Vojsku Jugoslavije i da se obračuna sa ratnim komandantima, pre svega komandantom Treće armije, generalom Vladimirom Lazarevićem, sa mnom i ratnim komandantima koji su bili na Kosovu.“

Izrečenom valja dodati pojašnjenje – Aca Tomić je bio primer klasične zloupotrebe i veštog manipulisanja od strane „majstora“ iz senke, Radeta Bulatovića (ali i ostalih savetnika), koji je koristeći njegovu (Tomićevu) naivnost i druge osobine, imenovanog doveo u situaciju da zaista svojim potezima i delovanjem indirektno razbija Vojsku. A da toga nije bio svestan, niti je takvu nameru imao. Poznajem ga skoro 30 godina i to mogu odgovorno da tvrdim.

Zatim je Pavković nastavio:

„Pokušava da zavrbuje organe bezbednosti Prištinskog korpusa. To su provereni operativci sa visokim iskustvom, ekipa koja je iznela teret 1998. i 1999. Ucenjivani su da pričaju i kritikuju generale Pavkovića, Lazarevića i ostale komandante. Oni su to odbili, a onda se prave scene da navodno štampaju letke koji su usmereni protiv Koštunice. Vrši se pritisak na rukovodstvo štamparije u Čačku, čiji će ljudi kasnije dati drugačiju izjavu. U to se meša gospodin Rade Bulatović. On ima neograničena ovlašćenja predsednika, iako je savetnik za bezbednost, a ne savetnik za vojsku.“

Bio je to višemesečni, planski i koordinirani udar na Prištinski korpus i to tako što su na tapet došli pripadnici organa bezbednosti (a sa njima i brojni pripadnici jedinica vojne policije), predvođeni pukovnikom Stevanom Đurovićem, načelnikom Odseka bezbednosti. Sumanuto i mimo svake logike, u veoma providnoj režiji, atakovanje na prekaljeni, vanserijski ratni i iznad svega profesionalni kadar službe, koji se dokazao ne samo u agresiji, već i tokom rešavanja terorističke oružane pobune tzv. OVPBM u periodu 2000/01.godine.

Evo i epiloga:

„Zbog takvog ponašanja, 50-tak operativaca Prištinskog korpusa žele da napuste službu i traže hitnu smenu Tomića. To rade i njihove kolege iz vojne policije. Ostavljaju beretke, ne žele da rade. U interesu te jedinice pokušavamo da situaciju razrešimo. Prihvatamo objašnjenje načelnika Uprave bezbednosti, koji bez konsultacije sa mnom donosi odluku i izbacuje dvojicu operativaca iz službe. To automatski povlači njihovo pomeranje sa dužnosti. Opet nastaje nezadovoljstvo među tim organima.“

A evo i glavnog uzroka koji jasno ukazuje u „kom grmu je ležao zec“, odnosno pod čijim okriljem je odigrana igra:

„Pokušavamo da to rešimo i bivamo blokirani od gospodina Koštunice, koji zabranjuje da se sprovede zakonska istraga o tome šta se dogodilo u Prištinskom korpusu. Predsedniku sam kazao da nema razloga, ako general Tomić raspolaže podacima i ako su ti ljudi krivi, da se ne sprovede uviđaj, da se utvrdi njihova krivica i da se smire tenzije u jedinici. Dobio sam naređenje da to ne može i da prekinem sa tim. Situacija u Prištinskom korpusu ni danas nije sređena.“

Bio je to ozbiljan (verovatno i presudan) udar na ratni kadar i pre svega na njegovo jedinstvo, stamenitost, nepokolebljivost, borbeni moral i, u konačnom, na borbenu gotovost Prištinskog korpusa i 3.Armije. Već je istaknuto koliki je bio značaj tih strategijsko-operativnih sastava.

I, na kraju, logična pitanja – da li je bilo normalno i u skladu sa zakonima i pravilima, na ovakav način komandovati Vojskom? Kome je to bilo u interesu i ko je zaista stajao iza ove operacije? Odgovor – u realnom vremenu je bilo jasno da su inspiratori ove hajke subverzivni eksperti NATO, odnosno predstavnici zemalja članica tog saveza akreditovani u prestonici SR Jugoslavije.

b) Slučaj Momčila Perišića, potpresednika Vlade Republike Srbije

Ovo je, takođe, bio jedan od presudnih događaja koji će bitno poljuljati ne samo političku scenu, već značajno uticati na razvaljivanje kako sistema vojne bezebednosti, tako i Vojske u celini. I to doslovno.

Zašto?

Zato što se radilo o školskom primeru kako se, s jedne strane, izvodi izvanredna kontraobaveštajna akcija -„operativna obrada“, u odnosu na tako moćnu službu kao što je CIA, odnosno, u ovom slučaju, najkonkretnije, DIA (Vojna obaveštajna služba), a sa druge strane (nije nikada zvanično dokazano, ali sve pretpostavke i iskustvene procene na to ukazuju), tzv. dvostruka igra, odnosno svojevrsna „džoker“ operacija ili još približnije – „hang out“ operacija, iz repertoara tzv. asimetričnog ratovanja, odnosno specijalnih akcija.

Ako bismo napred navedene fraze preveli na srpski jezik, najpribližnije određenje bi bilo „bacanje i žrtvovanje mamaca“ (odavno je poznato da zapadne službe ovaj metod često koriste) radi ostvarenja važnijih ciljeva, zatim zavaravanje protivnika i skretanje pažnje, odvlačenje od težišta delovanja i stvaranje uslova za realizaciju glavnog plana, kako bi se jedan takav slučaj iskoristio kao direktan povod za destabilizaciju političke vlasti i zemlje u celini.

Ako se prisetimo događaja iz tog perioda na političkom nebu SRJ i Srbije, mozaik se može složiti do kraja. Cilj je od strane zapadnih sila postignut: svađe političkih takmaca, pokušaji rušenja vlade, skupštinskih većina, permanentna kriza i potresi, potpuna nestabilnost zemlje, jednom rečju organizovani haos, u kome se ne zna ko, šta (i za koga) radi i čije interese sprovodi.

Poseban cilj, svakako u vrhu najvažnijih, bio je – „dokazati“ svekolikoj javnosti i ubediti je, da su službe bezbednosti, naročito vojna (pa tako i Vojska kao takva), „otrgnuti“ iz sistema, da „ne postoji“ civilna i demokratska kontrola, da je potrebno iste „reformisati“ i dekonstruisati „zaostavštinu 90-tih“.

Malo ko se obazirao na dotadašnju zakonsku regulativu i propise kojima je sve bilo precizirano. Toliko, da je bilo nemoguće da se sistem službi otrgne sam od sebe. Trebalo je jednostavno raspravljati o pojedinačnoj odgovornosti onih koji su izvršili zloupotrebe, kršili zakone i propise.

U slučaju Perišić radilo se o nekolicini lica, počev od predsednika SRJ, preko njegovih savetnika, do generala Tomića, koji su bez ikakve potrebe izazvali problem i to na perifernim pitanjima – opstrukcija načelnika Generalštaba u završnoj fazi rada na slučaju. Znači, protivzakonito eliminisanje onoga koji je jedini odgovoran za realizaciju. I „baražna vatra“ je krenula ka sistemu. Svi mogući ljubitelji „demokratije“ su zahtevali stavljanje službi pod režim tzv. civilne kontrole. A to je u praksi značilo – razbiti kontraobaveštajnu zaštitu i Vojske i države.

Ko su u ovom slučaju bili „mamci“ u „hang out“ operaciji? Momčilo Perišić i Džon Nejbor, kao eksponenti jedne i druge strane. Dakle, da bi se došlo do „mat pozicije“ morali su u toku „šahovske partije“ da se žrtvuju „lovci i topovi“.

S tim u vezi valja naglasiti ono što srpskoj javnosti nije poznato – slučaj Perišić nije počeo 2001.godine, već mnogo ranije, još 1996/97, i to na istom polju. Ukoliko se prisetimo njegove smene sa dužnosti načelnika Generalštaba u kasnu jesen 1998.godine, stvari postaju jasnije.

Sledeće, „operativna obrada“ koja je u vezi sa tim vođena, nije pokrenuta 2001.godine prema Perišiću, uveliko civilu i potpredsedniku Vlade (što bi svakako bilo nezakonito), već se u fokusu pažnje organa bezbednosti nalazio potpukovnik Miodrag Sekulić iz Kabineta načelnika Generalštaba, koji je u kontinuitetu, planski i organizovano, odavao obimne i vojne ali i državne tajne (dokumenta, snimljeni materijali i drugo).

Načelnik Generalštaba VJ je tada (kao i decenijama unazad) imao zakonska ovlašćenja da rukovodi vojnom službom bezbednosti (koja mu je bila potčinjena kao i u svakoj iole normalnoj vojsci sveta zbog elementa b/g „bezbednost“) i odobravao planove rada na slučajevima i tzv. „kombinovanu primenu metoda rada i sredstava organa bezbednosti“ – operativne akcije, operativne obrade, izdvojeni slučajevi u preventivnom radu i slično, ali isključivo u odnosu na pripadnike Vojske.

Evo šta je o slučaju izjavio Pavković na konferenciji za novinare 24.juna 2002.godine:

„Onda dolazi slučaj Perišić. Odao sam priznanje službi bezbednosti… Oko tog slučaja desila se maksimalna zloupotreba službe. Imam pouzdane dokaze i izjave da su lično Rade Bulatović i general Tomić naređivali operativcima na „slučaju Perišić“ da mene ne izveštavaju o toku operacije, po cenu da će im glava otići. Maksimalno su krili akciju.“

Potvrđujem kao svedok i neposredni učesnik, sve navode Nebojše Pavkovića, u celini. O tome sam izvorno bio informisan odmah nakon realizacije slučaja od strane tadašnjeg načelnika organa bezbednosti u Kabinetu načelnika GŠ, pukovnika Staniše Pavlovića. Lično mi je preneo da je učestvovao u akciji presecanja obaveštajne delatnosti (kao onaj koji je bio „nosilac rada na operativnoj obradi“) u ad-hok Timu koji je predvodio Aca Tomić zajedno sa Radetom Bulatovićem. Bilo mu je zabranjeno više sati da se javlja načelniku Generalštaba, iako je on lično bio zadužen za njegovu i bezbednost Kabineta NGŠ. Svim članovima Tima su oduzeti mobilini telefoni i onemogućeno da komuniciraju sa bilo kime, sve do završetka akcije.

U vezi sa tim Pavković je pojasnio:

„Ja sam za akciju znao dok se nije došlo u fazu da se izvrši presecanje neprijateljske delatnosti. Po Pravilu službe ja sam trebao da odobrim Plan i da budem svakodnevno izveštavan. To nije urađeno, akcija je sprovedena, slučaj se desio, istraga će pokazati o čemu se tu radi, ali je prekršena subordinacija. General Tomić trebalo je da me informiše o tome.“

Upravo zbog navedenog (zbog neizveštavanja) je i izbio problem. Tvrdim da je to bilo organizovano i planski upravo prema nalozima suprotne strane. Kad su već morali da žrtvuju pione (a biće da je žrtva od starta projektovana kao deo kriznog scenarija), onda je epilog trebao da bude takav da izazove napred navedene ozbiljne i nesagledive posledice po stabilnost države, po Vojsku i u odnosu na službe bezbednosti. Bolji povod se nije mogao naći – lišavaju se slobode diplomatski predstavnik najmoćnije sile sveta i potpresednik Vlade Srbije, koja o tome nije obaveštena pravovremeno i na adekvatan način, a potpuno je skrajnut onaj koji snosi najveću odgovornost – načelnik Generalštaba VJ.

Aca Tomić će nekoliko godina kasnije u intervju „Večernjim novostima“ [4] (30.maj 2004.godine) i sam potvrditi sve ono što je Pavković iznosio, a što je proizvelo štetu i dovelo do toga da se slučaj okrene natraške – umesto da se dele priznanja o sjajno i visokoprofesionalno presečenoj špijunskoj delatnosti, raspravljalo se o formi, sirovosti i neizveštavanju onih koji su morali saznati pre nego javnost, i to iz medija. Evo dela intervjua generala Tomića koji to najbolje odslikava i potvrđuje napred navedenu ocenu:

„…Postoji odobrenje za preduzimanje operativnih mera koje je Pavković potpisao. Znao je čak i detalje. Znao je i više nego što je trebalo. Doduše, kad sam shvatio da Pavkovića ne treba informisati, preko propisanog, malo sam to bio „prikočio“. Čak sam mu govorio „od onoga nema ništa“, i da nas je „neko provalio“. Sve samo zato da bih mogao da odradim posao do kraja i kako valja… „

A evo i ko je pokrivao protivzakonite radnje i kako se odvijao formalno najmanje bitan segment „operativne obrade“, koji je prouzrokovao unižavanje Vojske u celini i nepotrebno komplikovanje potpuno jasne situacije. U vezi sa tim Pavković je izneo:

„To sam ukazivao predsedniku Koštunici. Zamereno mi je zašto nisam priznao da sam znao za sve što se događalo. Ja sam znao da se akcija vodi, znao sam da je upleten Perišić, izvestio o tome Koštunicu, on je trebalo da izvesti ostale državne organe. Zbog čega to nije urađeno objašnjenje treba da daju Koštunica, Aco Tomić i Rade Bulatović.

Postoje dokazi da je, dok je tekla akcija Perišić, u Upravi bezbednosti sa Tomićem bio Bulatović. To se pokušava sakriti, ali postoje očevici i dokazi. Od tada Aco Tomić kao da nije u Generalštabu… pokrenuo sam krivičnu prijavu protiv Tomića. Verovatno je to došlo do Koštunice i onda je usledio hitni zahtev za moju smenu.“

3. Komandovanje Vojskom od strane predsednika SR Jugoslavije i njegovih savetnika- primeri

Bilo je veoma zanimljivo tih godina službovati u vrhu Vojske. Mi koji smo se nalazili u neposrednoj blizini načelnika Generalštaba i silom prilika bili uključeni u brojna dešavanja, svega smo nagledali i čudom čudili. Bilo je tu svakakvih „bisera“, previše udaraca, negativne energije, predrasuda, ali iznad svega namere da se sistem baci na kolena.

Nisam siguran da li će biti preterivanje, ali moram izneti jednu ličnu impresiju – bilo nam je teže i mučnije nego u ratu, u direktnoj oružanoj agresiji NATO-a na našu zemlju.

Tada smo znali protiv koga se borimo i šta branimo. U miru, u periodu o kome pišem, jednostavno, jurili smo „veštice“ i branili se od podmuklih, ničim izazvanih udaraca koji su imali za cilj – dezavuisati sve ono što je stvarano više od vek ipo.

U vezi sa tim, nekoliko primera prema svedočenju smenjenog načelnika Generalštaba, izvanredno odslikavaju atmosferu u kojoj je Vojska funkcionisala:

„Takve stvari i nemogućnost predsednika Koštunice da bilo koji problem u Vojsci Jugoslavije reši su ga distancirali od Vojske. Nije obilazio nijednu jedinicu, nije se pojavljivao nigde. Komandovao je vojskom preko načelnika Vojnog kabineta izdavanjem stavova. Kada treba nešto da naredi, načelnik Vojnog kabineta napiše „stav je predsednika, taj i taj“, a ne da predsednik izda naređenje.“

Ili još originalnije i ubedljivije:

„Dozvolio je, a mi smo bili protiv toga, da na sastanku gde se obrazlagala osnovna zamisao za upotrebu vojske, pošto smo prešli na korpusnu organizaciju, prisustvuje Rade Bulatović i da sluša podatke koji su označeni kao državna tajna. …Više puta sam na to ukazivao. Nismo mogli da probijemo štit oko predsednika. Kontakt sa njim bio je onemogućen … Sve što sam otvoreno ukazivao predsedniku vratilo se kao bumerang. „

A onda je u tom delu vanredne konfernecije usledio „šlag na tortu“:

„Ovo što je danas predsednik uradio je nezakonito. Nezakonito jer je najpre pokušao da me smeni. Da bi me smenio trebao je da ima argumente. Jedan od argumenata, navodno je taj što to traži zapad. Kada odluka nije doneta na VSO, onda je napravio ukaz o penzionisanju, pozvao me i saopštio da je rok da predam dužnost sutra. Postoji zakonski rok u kome treba predati dužnost. Rekao sam mu da je to nezakonito i da neću prihvatiti.

„Kada me je smenio na ovakav način sigurno su postojali neki duboki interesi. Zbog čega se odlučio da to tako uradi, koji su to interesi, videćemo.“

Ukoliko me sećanje ne vara nakon toliko godina, Pavković je smenjen na 7. sednici VSO od početka te godine. Negde nakon 6. sednice, kada je bilo evidentno šta smera predsednik (ne samo oko smene, već i na ostalim poljima), u pomoć Vojsci je pritekao blaženopočivši patrijarh Pavle, lično. Ostalo mi je urezano u pamćenje kada je nama nekolicini prisutnih jedne junske noći, Pavković preneo da Koštunica nije prihvatio čak ni molbe patrijarha. Stojim iza ovih reči pod punom odgovornošću. Kao što nije prihvatio savete (i ubeđivanja) nekolicine vrsnih srpskih intelektualaca, sa kojima je bio u vrlo bliskim prijateljskim odnosima decenijama unazad.

„Predsednik Koštunica je danas na dnevni red stavio kadrovske promene u VJ, a nije tražio od Generalštaba da pripremi materijal za tu tačku dnevnog reda. Kada sam postavio to pitanje, rečeno je – imamo mi sve podatke. Znači, podaci o vojsci dobijaju se sa neke druge strane. Ja sam zbog toga bio ljut i žestoko sam reagovao na sednici VSO.“

Odlično se sećam dolaska Pavkovića po završetku sednice VSO na kojoj je protivzakonito smenjen. Dočekao sam ga u Kabinetu NGŠ i tada mi je vrlo detaljno preneo tok iste, iznoseći da je predsednik Koštunica prilikom obrazlaganja poteza koji je samostalno i neočekivano povukao, članovima najvišeg državnog tela potencirao da mu je „naloženo od strane Amerikanaca“ da to mora da uradi. Takav stav ih je bukvalno iziritirao, toliko, da nisu želeli da čuju za smenu, zbog čega se nisu saglasili niti doneli odluku.

Toliko o legalnosti, pravdi, patriotizmu, borbi za Srpstvo, uz poslovičnu neobaveštenost.

I na kraju, malo o konstruktivnoj „sujeti“ i planskom talasanju od strane predsednika države, što je maksimalno eksploatisano od svih bitnih faktora. Pogotovu od onih iz NATO-a :

„Tačno, približio sam se premijeru Srbije, i predsedniku Republike Crne Gore. Koštunici sam rekao da sam ja načelnik Generalštaba, a ne njegov načelnik. Mi iz vojske smo uz legalno izabrane organe vlasti. Zbog čega ja ne bih mogao da sarađujem sa Đinđićem i Vladom Srbije kada oni najviše izdvajaju za finansiranje Vojske? Ta priča da sam se približio Đinđiću, to je bio pokušaj svih tih koji su to plasirali da mene i vojsku uvuku u političke igre.“

Zbog čega je predsednik države morao da izvodi brojne vratolomije i da tako udara na Vojsku?

Odgovor se nalazi u odlukama tadašnje Savezne vlade. Prvo, odluka od 25.aprila 2002.godine kada je usvojena Informacija o pristupanju programu „Partnerstvo za mir“ u vezi sa čim je, u saopštenju, istaknuto:

„Vlada je zadužila savezno Ministarstvo inostranih poslova i savezno Ministarstvo odbrane, kao nadležne resore, da koordiniraju proceduru pristupanja SRJ programu PzM. Ministar spoljnih poslova, Goran Svilanović, uputio je 29.aprila pismo generalnom sekretaru NATO, lordu Robertsonu. U pismu ga je obavestio o odluci koju je Savezna vlada SRJ donela o tome da započne proceduru za pristupanje PzM, što je on pozdravio.“ [5]

Nakon toga, kada su značajno pročišćeni redovi Vojske od ratnih kadrova, čije je malo finale bila smena i penzionisanje Nebojše Pavkovića i tako otklonjena poslednja prava prepreka, Vlada SRJ 22.avgusta[6] te iste godine usvaja Informaciju o uspostavljanju Interesorne grupe za koordinaciju pripremnih aktivnosti za pristupanje SR Jugoslavije programu „Partnerstvo za mir“, u koju su ušli predstavnici nadležnih saveznih ministarstava i organa Srbije i Crne Gore.

„Grupa je imala obavezu da izvrši sve neophodne pripreme za pristupanje navedenom programu, kao i da sarađuje sa ekspertima NATO čiji je zadatak bio da procene spremnost SRJ za to da postane punopravni član ovog Programa“.

Doslovno baš tako – sa ekspertima NATO-a.

UMESTO ZAKLJUČKA

Vojskom Jugoslavije (i sistemom odbrane u celini) toga doba, pored domaćih državnika, intenzivno su se (i zajedničkim snagama) bavili važni inostrani faktori. Bilo su vrlo brojni i zainteresovani za proces „racionalizacije i reorganizacije“ oružane sile, trudeći se da „pomažu“ našoj mladoj „demokratiji“. Toliko da su skoro dnevno bili prisutni i obitavali po raznoraznim državnim i ostalim kabinetima nudeći usluge i deleći savete.

Teško ih je sve pobrojati, posebno što će se od 2003.godine progresivno „umnožavati“, međutim, neka imena, za taj prvi i prelomni period, zaslužuju posebnu pažnju:

– gospodin Entoni Monkton, nezvanični rezident britanskog „Secret Intelligence Servica“ u Beogradu („oficir za vezu“ kako su ga javno krstili šefovi tadašnje BIA i MUP-a, ali tek onda kada se vratio u V.Britaniju), zatim gospodin Dejvid Blek i gospodin Džon Dejvid Nejbor iz američkih službi, ambasador SAD nj.e. Vilijem Montgomeri, njegov pomoćnik, gospodin Bert Braun;

– gospodin Piter Fejt[7], u to vreme specijalni izaslanik generalnog sekretara NATO Džordža Robertsona za region, kao i gospodin Šon Saliven[8], još „specijalniji“ predstavnik koji je formirao (ne)zvanični „Biro NATO-a u SR Jugoslaviji“, što je vešto bilo skrivano i što je nepoznato srpskoj javnosti do danas;

– i možda i najvažnije ime, čovek koji je vedrio i oblačio ne samo iza zavese, već i javno po medijima, gospodin Džejms Lajon[9], visoki službenik CIA, šef nadaleko poznate i čuvene „Međunarodne krizne grupe“ (MKG), formalno NVO, kojoj je uvek i unapred, po pravilu, bio poznat scenario događanja u SR Jugoslaviji, Srbiji, na KosMetu i dalje širom Balkana.

Da li zato što su baš oni krojili i filigranski vodili komplikovani krizni scenario?

Ne zaboravimo, u vezi sa tim, projekat-strategiju pod nazivom „Izazivanje i upravljanje krizama“ (pravila američkog Pentagona: FC 100-20 i FM 100-5). Zar nismo od petog oktobra u permanentnoj, višestrukoj krizi koja je poslednjih godina poprimila kataklizmične razmere?

Oni su nam taj pojam i usadili u svakodnevicu, sa njim smo se saživeli, a u vojnim školama i na brojnim naučnim institutima se to gradivo, verovali ili ne, izučava, ali ne iz kontra ugla kako smo to decenijama radili, već na američkoj platformi u celini.

Ako su negde kvalitetno isprobali i naučno verifikovali navedenu strategiju, onda su to učinili upravo nad nama, na ovim srpskim prostorima i balkanskoj vetrometini.

Napomene CEOPOM-a:

CEOPOM smatra sjajni feljton pukovnika Jevtovića izuzetno značajnim prilogom za otkrivanje pozadine i dubine procesa evro-atlantske okupacije Srbije. On je otkrio ne samo dosta nepoznatog već je, pre svega, otvorio mnoga pitanja za dalje istraživanje i oglašavanje nekih od bitnih aktera ovih događanja, pa i gospodina Koštunice.

Ne sporeći ništa od onoga što je pukovnik Jevtović izneo o generalu Pavkoviću u funkciji poruke ovog feljtona, CEOPOM smatra da se ozbiljno treba pozabaviti i ulogom generala Pavkovića u peto-oktobarskom puču, kao i još nekim detaljima njegovog života i karijere.

Zbog uređivačke koncepcije portala CEOPOM-Istina i sjajnog pisanja koje drži pažnju tekst smo objavili u dva nastavka (izvorno ima četri dela).

________________________________________

Izvor: Fond Strateške Kulture