„Pogibija“ Šešelja u TV dvoboju

Gledao sam Šešeljevu „sahranu“. Ovde, razume se, mislim, na kraj Vojislava Šešelja kao javne, političke ličnosti. To što sam gledao na TV Studio B predstavlja za mene neslavni kraj karijere ovoga čoveka. U TV duelu sa Boškom Obradovićem, Šešelj je pokazao lice koje ja, bar  do sada, nisam video. Počeo je sa optužbama da je Boško „ljotićevac, a Dimitrije Ljotić je bio antisemita“. Već sama ta konstrukcija antisemitizma ima za cilj da zauvek odstrani i uništi čoveka iz javnog života. Ta formula važi i na čitavome Zapadu. No, Boško Obradović se dobro izvukao, kazavši da to treba „prepustiti sudu istoričara“.

Mlada i lepa voditeljka, videlo se, bila je protiv Boška Obradovića. Često ga je prekidala, a sa druge strane Šešelju je dozvolila duge monologe, koji zaista često nisu imali nikakve veze sa temom razgovora. Svakog puta kada je Boško Obradović izneo neki dokaz koji nepovoljno govori o Aleksandru Vučiću, voditeljka samo što nije zaplakala, moleći gosta emisije da se „ograniči na temu“.

Drugi argument Šešelja protiv Boška bio je još slabiji. Optužio je Boška zbog prof. Jasmine Vujić, univerzitetskog profesora iz Kalifornije, koja je, po Šešelju,  „američki špijun“. A ja znam da je godine 1999. pisala peticije i pisma američkim političarima i američkoj javnosti protiv bombardovanja Srbije. Neka njena pisma stigla su i do moje berlinske adrese. Pozvao se Šešelj na „ozbiljne ruske izvore“. Pošto poznajem rusku situaciju kao malo ko u Srbiji – objavio sam na ruske teme mnogo tekstova i eseja, kako u ruskim, tako i u srpskim medijima – mogu da srpskoj javnosti to objasnim sa nekoliko reči: To je isto, kao kada neki Nemci tvrde da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici, a pozivaju se na „srpske izvore i novinare“ i pri tome citiraju „Vreme“, „Danas“, „Peščanik“ ili „nevladin sektor“ finansiran od strane Zapada. Ima Rusa (istina većina njih nisu etnički Rusi) koji u Moskvi demonstriraju „protiv okupacije Krima od strane  Rusije“. I na njih se pozivaju zapadni mediji kao „CNN“ i „BBC“. Da li neko ozbiljan može da zbog tih tridesetak demonstranata u Moskvi tvrdi da su „Rusi protiv prisajedinjenja Krima Rusiji“? Ili da, zbog bivšeg ruskog ministra inostranih dela Andreja Kozirjeva, sada neko tvrdi „Rusi su go*na, oni su nas uvek izdali“? Pa Kozirjev je izdao pre svega Rusiju i pobegao u Sjedinjene Države, gde je zatražio politički azil. Portret Kozirjeva kao izdajice, odlično je opisao Dmitriй Trunov („Andreй Kozыrev. Portret predatelя“. Istočnik: http://rusplt.ru/).

Treće. Šešelj i voditeljka, pozivajući se svako na neke svoje izvore, optužuju „Dveri“ da su od dijaspore uzimali novac. Pa šta? Sve postojeće stranke u Skupštini imaju svoje finansijere – ili su to domaći tajkuni ili sponzori sa Zapada. Zašto bi to bilo tako strašno da „Dveri“ traže pare od Srba u rasejanju? Oni su po mom mišljenju, pored DSS-a, jedina srpska stranka koja zastupa srpske nacionalne interese. Ko će onda da „Dverima“ pomogne? Soroš? Američki fondovi za „unapređenje demokratije“? Brisel?

Na kraju je Šešelj predočio TV gledaocima nekoliko računa koje su „Dveri“ platili advokatima. Na ovo, po mome, Boško Obradović uopšte nije bio dužan da odgovara. Za proveru finansijskog poslovanja firmi, pa i političkih stranaka, nije nadležan protivnik iz druge partije već istražni organi države i sud.

Eto, to je ono što je mogla da vidi javnost. A sada jedno privatno, intimno viđenje. Dok je Šešelj bio u Hagu, u zatvoru, slao sam mu materijal i knjige, za koje sam verovao da  mogu da mu posluže u odbrani. Potpisao sam nekoliko peticija da ga Hag oslobodi. Časove sam proveo na „Jutjubu“, uživajući u njegovoj veštoj retorici, gde je branio ne samo sebe, nego i srpski narod od lažnih optužbi Zapada. Dok sam živeo u Berlinu, neprestano sam razmenjivao snimke sa mojim prijateljima iz Nemačke i komentarisao njegove nastupe u Hagu. Prosto nas je oduševljavao svojom pravnom veštinom i intelektualnom snagom.

I sada ovo večeras! Malo je kazati, da sam razočaran! Ne mogu da verujem da čovek sa takvim moralnim kapitalom – nekoliko godina robije u titoističkim zatvorima Zenice, zatim dvanaest godina u zatvoru u Holandiji – sve tako olako prokocka za svega pedesetak minuta. Prosto pljune na sve za što se borio i za što je žrtvovao sebe i porodicu. Da li to mogu da objasne psihijatri?! Možda dugotrajni boravak u zatvoru toliko izmeni čoveka da njegovo ponašanje prosto izmiče sudu ljudi koji nisu prošli kroz te njegove muke? Ili je on ozbiljno ucenjen od strane Vašingtona, te vraćen iz Haga u Beograd sa određenim zadatkom? Recimo, da kompromituje srpsku stvar? A da se Šešelj po povratku iz Haga povukao u miran život bio bi zapamćen kao mučenik koji je stradao samo zato jer je branio interese srpskoga naroda.

Naravno, bilo je i ranije nekoliko političkih poteza koji su mi bili sumnjivi. Na primer, kada je 2008. godine Šešelj odbio da uđe u koaliciju sa srpskim patriotskim strankama, sa DSS-om i Dverima. Rezultat je poznat: u srpskome parlamentu nije bila zastupljena nijedna partija koja bi zastupala srpski narod. Sve stranke u Skupštini su za ulazak Srbije u EU i NATO. Ni, Radikali, ni Dveri, ni DSS nisu dobile preko 5% glasova. Da su išle zajedno, imale bi oko 12 odsto.

Ovo su, ukratko, moja razmišljanja. Moram da dodam sledeće: ja sam prosto čovek iza koga ne stoji niko sem moja sopstvena savest i pamet. Preko tri decenija živeo sam na Zapadu, pa zato, razume se, nisam mogao da tako podrobno i izbliza pratim srpsku političku scenu. Sve više vidim da ta činjenica ima i nekih, ne tako malih, prednosti.

Izvor: Stanje stvari