Pokušaji SAD da Evropu liši ruskog gasa

Neformalni sastanak ministara energetike Evropske unije, koji je održan 16.maja u Atini, trebalo je da njenim „organizatorima za „rad u senci“ pomogne da usaglase energetske sankcije protiv Rusije. Međutim – sve je puklo! I to bez obzira na neverovatan pritisak koji je dolazio sa one strane okeana. Evropska unija je odbila da prihvati mere koje bi predstavljale samoubistvo po stabilnost Evrope u snabdevanju energentima. Komesar Evropske unije za pitanja, Ginter Etinger, je u stvari istupio protiv svojih kolega iz Evropske komisije na čelu sa Štefanom Fileom koji je predlagao da se pređe na „treći nivo sankcija“ koji obuhvata oblast energetike. „Ruski partneri već 40 godina predstavljaju važne isporučioce prirodnog gasa. Sada smo se složili da Evropska unija neće preduzimati nikakve sankcije protiv Rusije koje se odnose na sektor energetike. Razlog je u tome što ne želimo da se isporuka energenata smanji. Rusija isporučuje gas – EU plaća. Ne želimo da se na taj način isporuke gasa pretvore u oružje“ – izjavio je Etinger učesnicima skupa.

Zavisnost Evropske unije od isporuka ruskih energenata je onaj faktor koji Amerikancima ne da mira, jer je njihov san da preuzmu kontrolu evropskog energetskog tržišta. Ali – činjenice su vrlo neprijatna stvar: 2013. ruska kompanija OAO „Gazprom“ je isporučila oko 30% gasa koji Evropa troši. Statistika po pojedinačnim zemljama je još neumoljivija. Finska zavisi od ruskog gasa stoprocentno, Bugarska sa 85%, Češka sa 80%, Slovenija – 63%, Grčka – 55%, Poljska – 54%, Austrija – 52%, Mađarska – 49%, Belgija – 43%, Nemačka – sa 40%.[1]

Jasno je da ne postoje nikakve protivpožarne mere koje bi mogle da zamene ruske isporuke, makar to bilo i aktivnije korišćenje tehnologija koje štede energiju ili kupovina komprimovanog gasa u Kataru.

Katar je u prvom tromesečju ove godine smanjio isporuke gasa za 6,2% – na 4,9 milijardi m3. Ta tendencija se u navedenom periodu prati i kod drugih svetskih isporučilaca. Tako je Alžir svoje isporuke smanjio za 2,8% – na 9,1 milijardu m3, Libija za 0,2%, na 1,4 milijardu m3, Nigerija za 6,5%, na 0,8 milijardi m3. Isporuke su smanjili i najveći evropski isporučioci: Norveška za 2,7%, Velika Britanija za 0,9% i Holandija za 26,4%.[2] A eksperti Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD prognoziraju da će u perspektivi doći do prekida „rasta u snabdevanju energentima“ i, sasvim suprotno, do povećanja potražnje za njima.[3]

Nije čudno što je Ginter Etinger u Evropskoj komisiji zauzeo objektivniju poziciju od svojih kolega u odnosu na delovanje Brisela sa Moskvom. Aleksandar Krestjanov, zamenik stalnog predstavnika Rusije pri Evropskoj uniji Vladimira Čižova, sa svoje strane je pozdravio poziciju Evropskog komesara i dodao da je problem energetske saradnje Rusije sa Evropskom unijom mnogo širi od kupovine ruskog gasa. Po njegovim rečima, ukoliko dođe do uvođenja bilo kakvih sankcija „to će zapretiti ambicioznim ciljevima EU koji se odnose na borbu sa promenom klime, jer će Evropska unija morati da traži zamenu za prirodni gas, te će zato više koristiti ugalj koji je ekološki prljav“. „Šteta koja će nastati zbog toga će biti globalna“ – konstatovao je Aleksandar Krestjanov.[4]

Ne treba zaboraviti da je poslednjih godina saradnja EU i Rusije u energetici premašila granice same Evrope. Tu važna uloga pripada Velikoj Britaniji koja sa Moskvom sarađuje ne samo u vezi sa gasom. , već i preko… Dovoljno je da se prisetimo posla koji je dogovoren krajem 2012.godine, a po kome „Rosneft“ postaje stoprocentni vlasnik kompanije TNK-VR.

Jasno je da je takvo partnerstvo kuratorima transatlantskih projekata onako, kako se oni shvataju u Vašingtonu, predstavlja kost u grlu . SAD znalački igraju na suprotnostima koje postoje između isporučilaca i potrošača energenata, svesno politizirajući čisto ekonomska pitanja i pokušavajući da preko pritisaka, ultimatuma i sankcija obezbede sopstvene energetske interese.

Evropa ne treba da dozvoli da na odnose sa Rusijom koji se tiču gasa utiče politička konfrontacija Moskve i Kijeva – ovih dana je izjavio predsednik Evropskog saveza gasne industrije (Evrogaz) Žan-Fransua Sireli. On je podsetio da takozvani „komercijalni kompromis“ „predstavlja bazu za pouzdano i konkurentno tržište. Eto zašto je važno da mešanjem politike ta osnova ne bude uništena ili oslabljena“. „Ruske firme koje se bave eksploatacijom gasa, konkretno „Gazprom“, za Evropu predstavljaju važnog komercijalnog partnera. Zato je podjednako važno da se ne samo danas, već i sutra, sve ugovorne obaveze izvršavaju. Mi ne znamo koliko dugo će trajati napregnutost u odnosima Rusije i Ukrajine. Ali, važno je da iz pitanja koji se tiču gasa uklonimo politiku“ – ubeđen je Sireli.

Još jedna simptomatična činjenica koja se javlja ovih dana. Po rečima Sirelija, Evropska unija ne razmatra mogućnost da produži „Južni gasni koridor“  koji bi trebalo da iz Južne Italije krene  ka severu. Da podsetimo da taj projekat predviđa da se do 2019.godine izgradi sistem gasovoda TANAP-TAP koji bi vodili od azerbejdžanskog lokaliteta Šah-Deniz, preko Gruzije, Turske, Grčke i Albanije na jug Italije. Po rečima Sirelija,  azerbejdžanski gas koji treba da ide tim gasovodom ne može da bude alternativa za ruski, već samo „dopunski sirovinski izvor“[5]. Ali svi projekti Zapada koji se odnose na energetsku izolaciju Rusije  se oslanjaju upravo na azerbejdžanski gas. Pre  su u Evropskoj komisiji  nagoveštavali da  postoji mogućnost produženja maršute „Južnog gasnog koridora“ u severnom pravcu, te su čak predvideli da se u periodu 2014. – 2020.god. u tu svrhu preko specijalnog fonda izdvoji 5,8 milijardi evra[6].  Međutim, rentabilnost tog projekta je od samog početka izazivala sumnjičavost.

Na kraju, isporuke u okviru „Južnog gasnog koridora“ koje su planirane za 2019.godinu predvidele su isporuku ukupno 6 milijardi kubnih metara gasa Turskoj i 10 milijardi kubnih metara gasa Evropi. Mora se podsetiti da „Gazprom“ Evropskoj uniji isporučuje preko 160 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Tako da, krećući u konflikt sa Rusijom, Evropska unija rizikuje da sama sebe satera u energetsko ćoše.

Nije se slučajno baš ovih dana pojavila informacija da su francuske, nemačke i italijanske kompanije za naftu i gas pred političare svojih zemalja i Evropsku uniju postavile zahtev da se iz spiskova ljudi koji su dospeli pod sankcije Evropske unije precrta ime Alekseja Milera, predsednika „Gazproma“. Kako svedoči predstavnik jedne od evropskih kompanija „bilo je vrlo komplikovano vlast naterati samo da sasluša, moralo se telefonirati nebrojeno puta, a kamoli da se postigne njena reakcija“…[7]

Kriza u Ukrajini nosi pretnju, koja može na ekonomiju da ostavi vrlo mnogo ozbiljnih posledica – tako smatra izvršni direktor MMF-a Kristin Lagard. „Kriza u Ukrajini predstavlja novi rizik za svetsku ekonomiju. Ona je pretnja koja se vrlo teško može izmeriti, baš kao što je složeno predvideti koliko će se ta pretnja proširiti na druge zemlje. Bez obzira na to, ona će svakako ostaviti ozbiljne ekonomske posledice“ – Kristin Lagard je izjavila nemačkim novinama Handelsblatt.[8]

Ona takođe smatra da će međunarodna zajednica morati da na sebe preuzme sve troškove u vezi sa ekonomskim „spasavanjem“ Ukrajine, jer „nema drugog izbora“. A ti troškovi, prema proračunima eksperata MMF-a mnogo su veći od prethodnih davanja, na osnovu kojih je organizacija već donela odluku da Kijevu dodeli 17 milijardi dolara na dve godine. „Ukrajini je neophodno mnogo više od 17 milijardi dolara“ – tvrdi Kristin Lagard.

Ovakva podela je baš na pravi način postala odgovor na poslednji izveštaj zvanične statističke uprave Evropske unije Eurostat, u kome se kaže da je tempo rasta u obnovi evropske ekonomije naglo usporen. U prvom tromesečju ove godine on je iznosio 0,2% u odnosu na prethodno tromesečje, što je dva puta manje od prognoza najvećih svetskih eksperata.[9]

Još više uznemiruje povećanje disproporcije u okviru evrozone. Dok Nemačka u prvom tromesečju prikazuje rast od 0,8% od BDP-a u odnosu na 0,4% u četvrtom tromesečju 2013.godine, druge države primetno „pucaju“. Francuska ekonomija je pokazala nulti porast (prognoziran je rast od 0,1% BDP-a). Ekonomija Italije se umesto da bude jača za 0,2% BDP-a slabija je i iznosi 0,1%. A Portugalija je imala pad od 0,7% u odnosu na prethodno tromesečje. Uspesi Nemačke „ne mogu da nadoknade slabe pokazatelje ostalih država“ – to je neutešan zaključak eksperata Bloomberg-a. A Dženifer Makvin, analitičar kompanije CapitalEconomics, još je pesimističkija: „Sve cifre ukazuju na previše sporu obnovu“. Ona smatra da evrozona u 2014.godini može da postigne porast u ekonomiji od samo 1% BDP-a umesto prognoziranih 1,2%.[10]

Jasno je da je na takvoj depresivnoj osnovi teško očekivati od rukovodstva Evropske unije da aktivno finansira ukrajinsku „crnu rupu“. Sa druge strane – i tu je Kristin Lagaard svakako u pravu – Evropljani koji trezveno razmišljaju sasvim sigurno ne brinu za ekonomski kolaps Ukrajine, za njenu političku propast, za reke izbeglica.

U takvoj situaciji pojedine zemlje Evropske unije teže da aktivnije razvijaju saradnju sa Rusijom, jer u tome vide instrument za obezbeđenje sopstvenih ekonomskih interesa. Kao primer može da posluži Mađarska. Premijer te zemlje, Viktor Orban, ponovo je podvukao potrebu da se bitni projekti realizuju zajedno sa Rusijom. Tu, između ostalog, spada izgradnja gasovoda „Južni tok“. „Nabuko“ je bio jedini projekat koji je trebalo da diversifikuje isporuke energenta, ali on nije podržan kako je trebalo. Drugog izbora nema – „Južni tok“ mora da se sagradi“ – podvukao je Orban, govoreći u Bratislavi na međunarodnoj konferenciji po pitanjima globalne bezbednosti.[11]

Osim toga, u portfelju rusko-mađarske saradnje postoji i ceo niz drugih, važnih investicionih projekata, među kojima su i oni koji spadaju u sferu energetike. O njima se razgovaralo na susretu koji je ovih dana prvi zamenik ministra za inostrane poslove Rusije Vladimir Titov vodio sa Saboljčem Takačom, zamenikom državnog sekretara – političkim direktorom ministarstva inostranih poslova Mađarske. Strane su konstatovale važnost okolnosti da se „bilateralne trgovinsko-ekonomske veze solidno supstantivno popunjavaju velikim investicionim projektima, konkretno – gradnjom mađarskog dela gasovoda „Južni tok“ i proširenjem atomske elektrane „Pakš“.[12]

U vezi s tim mora da se primeti da upravo Mađarska u okviru Evropske unije sada pokazuje izuzetne ekonomske uspehe. Rast njene ekonomije u prvom tromesečju ove godine iznosi 3,4% (u 4. tromesečju prošle on je bio 2,7%), što predstavlja rekordni pokazatelj još od 2007.godine. Kako tvrdi mađarski ministar ekonomije Mihaj Varga, ta okolnost može da dovede do preispitivanja tekućih ekonomskih orijentira tako što će se oni promeniti na više cifre, odnosno prema dupliranju predviđenog tempa ekonomskog rasta za 2014.godinu.[13]

Uostalom, region centralne i istočne Evrope generalno je istorijski čvršće vezan za Rusiju – to pokazuje i bolja dinamika razvoja njihovih odnosa u današnjoj Evropi, nego sa njihovim zapadnim partnerima iz Evropske unije. Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka – u razgovoru sa novinarima je podvukao sekretar za štampu Evropske komisije Sajmon O’Konor – pokazuju rezultate, bolje od onih koje je njima predviđala Evropska komisija. Među liderima po rastu BDP-a su i Rumunija (+3,8%) i Poljska (+3,5%).[14]

Jasno je da ovakav raspored uopšte ne odgovara računici onih koji pokušavaju da preko ukrajinske krize zabiju klin u odnose Evropske unije sa Rusijom. A to je, pre svih, administracija SAD. U politici SAD u Ukrajini se prepliću politički i finansijsko-ekonomski motivi. Postoje tri bitna cilja: da se Evropa natera da prihvati formiranje transatlantske zone slobodne trgovine sa SAD, da se iskoristi međunarodna kriza kako bi se bar privremeno snizila napregnutost zbog novih špekulativnih „finansijskih mehurova“ i da se Evropljani nateraju da plate za američki škriljčani gas umesto da kupuju jeftinije ruske energetske sirovine. Usput, planirano je da se taj gas u Evropu prevozi takozvanim SPG-tankerima, odnosno u komprimovanom obliku. Pretnja po ekologiju i bezbednost zajedno sa skupoćom tog procesa se podrazumevaju.

Poljacima 70% gasa i 93% nafte stiže iz Rusije. Takva situacija objektivno potkopava geostratešku podelu, koja se natura sa one strane okeana, u kojoj Varšava igra ulogu onoga ko izvršava američke naloge.Rečeno važi i za druge zemlje centralne i jugoistočne Evrope, Veliku Britaniju, Nemačku ili skandinavske zemlje. Sadašnja administracija SAD u uslovima totalne propasti svojih unutrašnjih i spoljnih planova i inicijativa (kao što su reforma zdravstvenog osiguranja, konsolidacija budžeta, Avganistan, Sirija, Narodna Demokratska Republika Koreja i t.d.) pokušava da se revanšira zbog Ukrajine tako što će, oslanjajući se na energetiku, povratiti svoju dominaciju u Evropi. U vezi s tim treba se prisetiti da problem odnosa u energetskom trouglu SAD – Evropa – Rusija datira još od 1982.godine kada je tadašnji predsednik SAD Ronald Regan pokušao da nametne embargo na planove za izgradnju velikog gasovoda iz SSSR u Evropu koji bi mogao da obezbedi da Stari kontinent dobije pouzdano snabdevanje gasa. Na kraju je solidarni stav zapadnoevropskih zemalja naterao Vašington da odstupi, ali to nije promenilo raspored prioriteta Bele kuće u sferi energetike. U suštini, SAD su, koristeći se svojim transatlantskim položajem i udaljenošću od Evrope, pokušali da nateraju Brisel da geo-energetsku partiju sa Moskvom odigra „nerešeno“.

Bilo da su događaji u Ukrajini bili isprovocirani zbog „preraspodele gasnog tržišta Evrope“, bilo da su počeli stihijno, ipak su „trgovci gasa iz SAD ugrabili trenutak koji im je odgovarao“ – tako su u članku sa finim nazivom „Evropski gasni čvor u rukama SAD“ stvorenu situaciju okarakterisale novine Neatkarigas Rita Avize koje izlaze u Rigi. „Za sada nam ostaje samo da gatamo koji će to politički ili ekonomski mehanizmi omogućiti da se cena tog novog gasa toliko spusti, da on postane konkurencija gasu koji prodaje Rusija. U svakom slučaju sada je isplativije da se gas prodaje u azijskoj regiji, u kome je on skuplji“ – kaže se u tom članku i podseća: „Zemlje Baltičkog regiona za sada nisu uspele da se dogovore o izgradnji zajedničkog terminala za komprimovani gas koji bi finansirala EU. Litvanci sada u Klajpedi grade svoj terminal, a latvijski Latvijas gaze jesa njima zaključio ugovor o skladištenju manjih količina gasa. Međutim, Litvanci još uvek nemaju ugovor o isporukama gasa. Ni jedan! Problem je u tome da je terminal koji tek treba da se izgradi nerentabilan, a namera da se preduzimači obavežu da će gas kupovati baš sa tog terminala je već sudski osporen“…[15]

Naravno da izbor antikrizne politike i prioriteta u politici energetike predstavlja prerogativ same Evropske unije. Ali, ipak joj ne bi zasmetalo ako bi odustala od svojih geopolitičkih zabluda, između ostalog i onih koje se odnose na Ukrajinu. A za sada je komesar EU za energetiku Ginter Etinger, kada je govorio o rezultatima neformalnog sastanka ministra za energetiku članica EU, podvukao da očekuje da će Rusija, izvršavajući svoje obaveze po ugovorima, „nastaviti da snabdeva prirodnim gasom ne samo tržišta 28 država-članica EU, već i da će istu takvu bezbednost u vezi sa isporučivanjem gasa nastaviti da garantuje i Ukrajini, Moldaviji, kao i zemljama zapadnog Balkana“. Etinger je takođe saopštio da razmišlja o „mogućnosti da se sa Rusijom, Norveškom i Azerbejdžanom, tj. zemljama koje su isporučioci gasa, održe zajednički evropski pregovori“. Objasnio je da Evropska unija ne želi da se cena gasa izjednači za sve, odnosno da se određuje na političkom nivou, zato što bi to predstavljalo kršenje svih principa slobodnog tržišta. „Jedinstvena cena gasa, za razliku od nafte, ne postoji, zato što ne postoji ni jedinstveno tržište prirodnog gasa“ – podvukao je Etinger.[16]

Stvarno – jedinstveno tržište zaista ne postoji. Ali postoji težnja SAD da natera sve strane da u energetici igraju po jedinstvenim pravilima koje određuje isključivo Vašington.

_________________________________

Odrednice:

[1] RIA NOVOSTI 14/05/14 13:07 14.05.2014 13:08

[2] INTERFAKS-AGI 14.05.2014 17:34 INTERFAKS-AGI 14.05.2014 17:34

[3] Svet posle krize. Globalne tendencije – 2025: svet koji se menja. Izveštaj Nacopnalnog obaveštajnog saveta SAD; Moskva, 2009, str. 98 (Mir posle krizisa. Globalьnыe tendencii – 2025: menяющiйsя mir. Doklad Nacionalьnogo razvedыvatelьnogo soveta SŠA.)

[4]ITAR-TASS 14.05.2014 12:42

[5]RIA NOVOSTI 14/05/14 16:14 14.05.2014 16:15

[6] Vedomosti, 28.04.2014

[7] Vedomosti, 15.05.2014

[8] Handelsblatt, 14.05.2014

[9] INTERFAKS-AFI15.05.2014 13:27

[10] AFP 150925 GMT MAY 14

[11] ITAR-TASS 15.05.2014 13:00

[12] http://www.mid.ru/BDOMP/Brp_4.nsf/arh/63DD224E802BC76544257CD7003B0CDC?OpenDocument

[13] AFP150839 GMTMAY14

[14] RIA NOVOSTI 15/05/14 15:35 15.05.2014 15:35

[15]Neatkarigas Rita Avize, 08.05.2014

[16] ITAR-TASS19.05.2014 12:55

Izvor: Fond Strateške Kulture